Povezanost usred haosa: Ako su Majstor i Margarita opstali, možda i naše ljubavne priče imaju šanse
Ljubav – fluidna, kompleksna, lepa, sanjiva, ranjiva, ali i opterećena društvenim normama i individualizmom. Cheers to that. Čini mi se da nikada nije bilo teže odgovoriti na pitanje šta je i kako izgleda prava ljubav. Nekada smo primere i odgovore tražili u romanima, primerima iz okruženja. Kažu, oni stariji, oni srećniji, da ta prava osećanja, ukoliko ne bi bila samo puki pojam, mogla bi imati sledeću definiciju. Ta osećanja odolevala bi svim zakonima društva i svim zakonima racionalnosti, funkcionisala bi čak i na ivici stvarnog i natprirodnog, prevazilazila bi čak i smrt. Ima li toga danas, ili nas danas Instagram reelovi podsećaju da je iracionalno sinonim za toksično?
Ova tzv. definicija prave ljubavi, koju sam kreirala pomoću tuđih izjava, podsetila me je upravo na ljubav između Majstora i Margarite. Posle više od deset godina ponovo sam se okrenula ovom delu i shvatila da jedna važna nit spaja njihovu ljubav, i ove naše „moderne“.
Jedan od najjačih elemenata ljubavi između Majstora i Margarite jeste njena potpuna neuklopivost u društvene okvire. Majstor je odbačen pisac, čovek koji je živeo za svoju umetnost, dok je Margarita žena zarobljena u braku bez ljubavi. Njihova veza nije konvencionalna, njih dvoje su slepo išli na sve ili ništa, bez kompromisa, bez kalkulacija.
Danas ljubav podleže pregovorima i kompromisima, računicama na koje direktno utiču različite nesigurnosti. Čak i kada je odnos strastven, podložan je pritiscima kao što su ekonomska stabilnost i lične ambicije (ili pak neimanje ambicija).
Da, ovo jeste vreme kapitalizma, ali on nije izgovor za „sve živo“. Da li smo zaista otišli toliko daleko da gasimo strasti radi finansija? U tom smislu, možete li sebe da zamislite u odnosu koji su imali Majstor i Margarita, zaboravljeni ideal – ljubav koja ne služi kao rešenje, ne pita za cenu, već se daje u potpunosti. Koliko je danas onih žena koje bi želele da budu Margarita, da budu one koje napuštaju „siguran“ život i hrle ka nepoznatom? Da li je danas Margarita oličenje deluzivne žene koja „nije navikla da živi u skladu i miru“ pa traži uzbuđenje.
Margarita se u potpunosti odriče svog komfornog života kako bi pomogla Majstoru. Ona prelazi u svet magije, postaje veštica, ulazi u Volandovu sferu. Drugim rečima, ona čini sve kako bi bila sa svojim voljenim. Ova vrsta povezanosti, koja ne priznaje granice i spremna je na najveće žrtve, deluje gotovo nestvarno danas kada smo učeni da stavljamo sebe na prvo mesto, težimo ka sigurnošću. Ako malo bolje razmislimo, u eri komformizma najveći izazov je kako doći do devojke kada te blokira na svim društvenim mrežama, kako obezbediti sebe i porodicu itd.
Na sve to, skloni smo i pragmatizmu, privržensot se često meri kroz reciprocitet, kroz balans između davanja i primanja. Dok moderni odnosi često dolaze sa listom uslova i očekivanja koja imamo od partnera, Bulgakov opisuje ljubav kao jedini zakon vredan poštovanja. Bez te reference lako je suditi što aktivno i činimo.
U romanu povezanost postoji usred haosa, političkog, metafizičkog, društvenog. Voland dolazi u Moskvu da unese pometnju, ali ljubav Majstora i Margarite ostaje netaknuta. U eri nereda svakodnevno smo bombardovani krizama, napadima i strahovima, povezanost između dvoje ljudi sve manje uspeva da odoli izazovima, a sve manje ljudi i ima kapacitete da se bori.
S tim u vezi, delo me je podsetilo na nešto ključno: prava osećanja ne bi trebalo da zavise od spoljašnjih faktora. Ona mogu egzistirati čak i u vremenu potpunog apsurda, ukoliko su dovoljno jaka da prevaziđu pritiske. Ako su Majstor i Margarita uspeli da sačuvaju ljubav dok se đavo igra njihovim gradom i životima, možemo valjda i mi dok se naši đavoli igraju našim životima. Opet se vraćamo na referencu da je ljubav jedini zakon vredan poštovanja.
Beg od realnosti
Voland daruje Majstoru i Margariti ono što im svet nije dao – mir. Njihova ljubav nije pobedila u klasičnom smislu „živeli su srećno do kraja života“, ali njihova ljubav je nadživela sve prepreke i postala deo večnosti.
I danas, dok balansiramo između zahteva društva i sopstvenih osećanja, često tragamo za istim tim mirom, tj. za mestom gde odnos dvoje ljudi može da postoji izvan pritiska vremena, društvenih očekivanja i straha od gubitka. Nekada je to samo puki eskapizam u vidu umetnosti, nekada beg u uspomene, nekada u idealizovane slike odnosa.
Bulgakov i ova knjiga podsećaju da prava ljubav možda nikada neće biti deo svakodnevne stvarnosti, ali će uvek pronaći način da postoji – bilo u nekom paralelnom svetu, u umetnosti, ili u nama samima, samo moramo da naučimo da je izaberemo povrh svega.
Autor: Ivana Kordić
Izvor: buro247.rs
Jedan od najjačih elemenata ljubavi između Majstora i Margarite jeste njena potpuna neuklopivost u društvene okvire. Majstor je odbačen pisac, čovek koji je živeo za svoju umetnost, dok je Margarita žena zarobljena u braku bez ljubavi. Njihova veza nije konvencionalna, njih dvoje su slepo išli na sve ili ništa, bez kompromisa, bez kalkulacija.
Danas ljubav podleže pregovorima i kompromisima, računicama na koje direktno utiču različite nesigurnosti. Čak i kada je odnos strastven, podložan je pritiscima kao što su ekonomska stabilnost i lične ambicije (ili pak neimanje ambicija).
Da, ovo jeste vreme kapitalizma, ali on nije izgovor za „sve živo“. Da li smo zaista otišli toliko daleko da gasimo strasti radi finansija? U tom smislu, možete li sebe da zamislite u odnosu koji su imali Majstor i Margarita, zaboravljeni ideal – ljubav koja ne služi kao rešenje, ne pita za cenu, već se daje u potpunosti. Koliko je danas onih žena koje bi želele da budu Margarita, da budu one koje napuštaju „siguran“ život i hrle ka nepoznatom? Da li je danas Margarita oličenje deluzivne žene koja „nije navikla da živi u skladu i miru“ pa traži uzbuđenje.
Šta je zaboga, sa Margaritom?
Margarita se u potpunosti odriče svog komfornog života kako bi pomogla Majstoru. Ona prelazi u svet magije, postaje veštica, ulazi u Volandovu sferu. Drugim rečima, ona čini sve kako bi bila sa svojim voljenim. Ova vrsta povezanosti, koja ne priznaje granice i spremna je na najveće žrtve, deluje gotovo nestvarno danas kada smo učeni da stavljamo sebe na prvo mesto, težimo ka sigurnošću. Ako malo bolje razmislimo, u eri komformizma najveći izazov je kako doći do devojke kada te blokira na svim društvenim mrežama, kako obezbediti sebe i porodicu itd.
Na sve to, skloni smo i pragmatizmu, privržensot se često meri kroz reciprocitet, kroz balans između davanja i primanja. Dok moderni odnosi često dolaze sa listom uslova i očekivanja koja imamo od partnera, Bulgakov opisuje ljubav kao jedini zakon vredan poštovanja. Bez te reference lako je suditi što aktivno i činimo.
Ljubav (moguća) usred haosa
U romanu povezanost postoji usred haosa, političkog, metafizičkog, društvenog. Voland dolazi u Moskvu da unese pometnju, ali ljubav Majstora i Margarite ostaje netaknuta. U eri nereda svakodnevno smo bombardovani krizama, napadima i strahovima, povezanost između dvoje ljudi sve manje uspeva da odoli izazovima, a sve manje ljudi i ima kapacitete da se bori.
S tim u vezi, delo me je podsetilo na nešto ključno: prava osećanja ne bi trebalo da zavise od spoljašnjih faktora. Ona mogu egzistirati čak i u vremenu potpunog apsurda, ukoliko su dovoljno jaka da prevaziđu pritiske. Ako su Majstor i Margarita uspeli da sačuvaju ljubav dok se đavo igra njihovim gradom i životima, možemo valjda i mi dok se naši đavoli igraju našim životima. Opet se vraćamo na referencu da je ljubav jedini zakon vredan poštovanja.
Beg od realnosti
Voland daruje Majstoru i Margariti ono što im svet nije dao – mir. Njihova ljubav nije pobedila u klasičnom smislu „živeli su srećno do kraja života“, ali njihova ljubav je nadživela sve prepreke i postala deo večnosti.
I danas, dok balansiramo između zahteva društva i sopstvenih osećanja, često tragamo za istim tim mirom, tj. za mestom gde odnos dvoje ljudi može da postoji izvan pritiska vremena, društvenih očekivanja i straha od gubitka. Nekada je to samo puki eskapizam u vidu umetnosti, nekada beg u uspomene, nekada u idealizovane slike odnosa.
Bulgakov i ova knjiga podsećaju da prava ljubav možda nikada neće biti deo svakodnevne stvarnosti, ali će uvek pronaći način da postoji – bilo u nekom paralelnom svetu, u umetnosti, ili u nama samima, samo moramo da naučimo da je izaberemo povrh svega.
Autor: Ivana Kordić
Izvor: buro247.rs
