Prikaz Netfliksovog dokumentarca „Postajanje“ Mišel Obame
Na zvaničnom sajtu Bele kuće mogu se pronaći detaljne biografije 42 američke prve dame. Većina ima sličan uvod: „Ta i ta koja je bila žena tog i tog“, kao na primer: „Meri En Tod Linkoln je bila žena 16. predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Ejbrahama Linkolna“. Ali ne i biografija Mišel Obame. Njena počinje ovako: „Mišel Lavon Robinson Obama je advokatica, spisateljica i žena 44. predsednika, Baraka Obame.“
Prvo advokatica, pa spisateljica, a zatim žena.
Većina ljudi pogledaće Netfliksov dokumentarac „Postajanje“ iz radoznalosti, da bi saznali kakva je uloga Mišel Obame kao „stene porodice“, kako ju je Barak opisao na svojoj inauguraciji – ili kao „crnkinje kojoj se treba diviti“, što je citat iz zbirke eseja „The Meaning of Michelle“, koje je napisala Ejva Duverne. Ali upravo je identitet spisateljice taj koji je inspirisao režiserku Nađu Holgrin da prikaže portret ličnosti bivše prve dame.
„Postajanje“ prati Mišel Obamu na književnoj turneji kroz 34 grada nakon objavljivanja njenih memoara (u prevodu na srpski „Moja priča“). Dokumentarac je započela i nadgledala produkcijska kuća porodice Obama, Higher Ground Prods, a Netfliks je, u poslovnom dogovoru sa porodicom, zadužen za distribuciju. Kao takav, neće nikoga iznenaditi što izgleda kao produženi promotivni snimak, mešavina bliskog susreta s herojem i duže inspirativne TV reklame.
Ovde nema velikih otkrića, nema spontanih trenutaka ili intimnih scena u kojima tematska ličnost Holgrinove spušta svoj gard, ali ciljna grupa i ne očekuje mnogo više. Film, daleko više od memoara, predstavlja našminkanu verziju načina na koji Mišel Obama vidi samu sebe – a opet, čak i takav montirani utisak razotkriva ponešto, jer se umnogome razlikuje od načina na koji je svet vidi.
„Postajanje“ je kolaž scena iz raznih emisija uživo (ima više kadrova sa reakcijama pretežno ženske publike, nego prikaza Mišelinih nastupa), naturalističkih snimaka u bekstejdžu ili u prevozu, i bliskih susreta sa obožavaocima (uz nekoliko sporadičnih prikaza mladih žena koje ona inspiriše).
U periodu od 2008. do 2016. godine, prioritet Mišel Obame je bilo obraćanje i davanje podsticaja mladim ljudima, a njena posvećenost tom zadatku traje i dan-danas. Osporavajući ideju pozitivne diskriminacije, diplomkinja Harvarda – koja vodi poreklo od robova – kaže u jednom od mnogih intervjua: „Bila sam za verovatno svakim stolom od važnosti na svetu... Silazim sa vrha da bih rekla svakoj mladoj osobi koja je siromašna i potiče iz radničke klase, a kojoj su, bez obzira na boju kože, rekli da nigde ne pripada: 'Ne slušajte ih!'. Oni ne znaju ni kako su došli do tih mesta.“ Govoreći protiv moćnika, ona motiviše one koji vide sebe u njoj, koji se poistovećuju sa njenom pričom.
Pre nego što je Barak Obama izabran za predsednika, žena ga je pratila u kampanji, držeći iskrene govore. Mediji su tako pažljivo pratili njene reči da se sada priseća kako je morala da prestane da drži improvizovane govore. A opet, ova advokatica, spisateljica i žena očigledno ima jake stavove, jer navodi da je sada iskrenija nego što je bila za osam godina vladavine svog muža, kada su ih bombardovali teorijama zavere, lažima i predrasudama.
Većina ljudi pogledaće Netfliksov dokumentarac „Postajanje“ iz radoznalosti, da bi saznali kakva je uloga Mišel Obame kao „stene porodice“, kako ju je Barak opisao na svojoj inauguraciji – ili kao „crnkinje kojoj se treba diviti“, što je citat iz zbirke eseja „The Meaning of Michelle“, koje je napisala Ejva Duverne. Ali upravo je identitet spisateljice taj koji je inspirisao režiserku Nađu Holgrin da prikaže portret ličnosti bivše prve dame.
„Postajanje“ prati Mišel Obamu na književnoj turneji kroz 34 grada nakon objavljivanja njenih memoara (u prevodu na srpski „Moja priča“). Dokumentarac je započela i nadgledala produkcijska kuća porodice Obama, Higher Ground Prods, a Netfliks je, u poslovnom dogovoru sa porodicom, zadužen za distribuciju. Kao takav, neće nikoga iznenaditi što izgleda kao produženi promotivni snimak, mešavina bliskog susreta s herojem i duže inspirativne TV reklame.
Ovde nema velikih otkrića, nema spontanih trenutaka ili intimnih scena u kojima tematska ličnost Holgrinove spušta svoj gard, ali ciljna grupa i ne očekuje mnogo više. Film, daleko više od memoara, predstavlja našminkanu verziju načina na koji Mišel Obama vidi samu sebe – a opet, čak i takav montirani utisak razotkriva ponešto, jer se umnogome razlikuje od načina na koji je svet vidi.
„Postajanje“ je kolaž scena iz raznih emisija uživo (ima više kadrova sa reakcijama pretežno ženske publike, nego prikaza Mišelinih nastupa), naturalističkih snimaka u bekstejdžu ili u prevozu, i bliskih susreta sa obožavaocima (uz nekoliko sporadičnih prikaza mladih žena koje ona inspiriše).
U periodu od 2008. do 2016. godine, prioritet Mišel Obame je bilo obraćanje i davanje podsticaja mladim ljudima, a njena posvećenost tom zadatku traje i dan-danas. Osporavajući ideju pozitivne diskriminacije, diplomkinja Harvarda – koja vodi poreklo od robova – kaže u jednom od mnogih intervjua: „Bila sam za verovatno svakim stolom od važnosti na svetu... Silazim sa vrha da bih rekla svakoj mladoj osobi koja je siromašna i potiče iz radničke klase, a kojoj su, bez obzira na boju kože, rekli da nigde ne pripada: 'Ne slušajte ih!'. Oni ne znaju ni kako su došli do tih mesta.“ Govoreći protiv moćnika, ona motiviše one koji vide sebe u njoj, koji se poistovećuju sa njenom pričom.
Pre nego što je Barak Obama izabran za predsednika, žena ga je pratila u kampanji, držeći iskrene govore. Mediji su tako pažljivo pratili njene reči da se sada priseća kako je morala da prestane da drži improvizovane govore. A opet, ova advokatica, spisateljica i žena očigledno ima jake stavove, jer navodi da je sada iskrenija nego što je bila za osam godina vladavine svog muža, kada su ih bombardovali teorijama zavere, lažima i predrasudama.
„Tek sam počela da shvatam kakvi možemo da budemo, da spremno očkuje da ispliva ono najgore u ljudima“, objašnjava ona. Naslednik Baraka Obame, Donald Tramp, razvio je antagonističku strategiju za suočavanje sa medijima – koja, iako skoro da i nije „lažna“, jeste tako daleko od objektivne ili nepristrasne, da Trampove optužbe služe da opravdaju njegovu prljavu gomilu laži. Naravno, poznato je da je Mišel Obama imala drugačiju filozofiju: „Kada oni padnu, mi se uzdižemo“ – mantru koja nije bila samo uglađena, već i neophodna.
U knjizi „Moja priča“, Mišel Obama razjašnjava kako je izborna trka uvek predstavljala problem, zbog načina na koji je javnost doživljavala Baraka i nju. „Ja sam bila druga i to se maltene podrazumevalo“, napisala je. Poredeći se sa prethodnim prvim damama: „Stajala sam u podnožju planine, znajući da ću morati da probijem svoj put do naklonosti“. U dokumentarcu priznaje da je bila skeptična po pitanju spremnosti Sjedinjenih Država za prvog afroameričkog predsednika, i osvrćući se na to, preispituje one naivce koji su pomislili da je pobeda Baraka Obame označila početak nove, „poslerasne“ faze nacije.
Film predstavlja Obamin glavni tim, u kome su načelnica štaba Melisa Vinter i stilistkinja Meredit Kup. U jednom trenutku, njen dugogodišnji telohranitelj, Alen Tejlor, objašnjava: „Ulozi su bili veoma visoki u ovom poslu. To je misija gde ne smete da omanete, morate da postupate ispravno sve vreme.“
Mišel Obama bi mogla da kaže isto to: svaki predsednik (i prva dama) moraju da se suoče sa kritikama na dnevnom nivou, a ipak, zbog toga što su bili prva crna porodica u Beloj kući, od porodice Obama se zahtevao viši standard. Barak Obama je bio dosledno diplomatičan po ovom pitanju – jer je „diplomatično“ bilo prirodno za njegovu tadašnju ulogu – ali Mišel sada može slobodnije da govori o rasizmu sa kojim su se oboje suočavali.
Kada je Demokratska partija nominovala Baraka Obamu, odluka je došla na račun bivše prve dame, Hilari Klinton. U anketama u protekle dve godine, Mišel Obama je imenovana za „najugledniju ženu“ na svetu. Za razliku od Klintonove (koja je na četvrtom mestu, iza Melanije Tramp), Mišel nema želju da se kandiduje za nekadašnje Barakovo mesto. Politički život je bila stvar njenog muža, zbog čega je morala da zauzda sopstvene ambicije – kao i zbog majčinstva pre toga.
Ovo nije mala žrtva za ambicioznu mladu ženu sa Južne strane Čikaga, koju su roditelji terali do savršenstva (iako su jasno bili naklonjeniji njenom starijem bratu, Kregu Robinsonu, kako ona tvrdi). Izašla iz njegove senke zahvaljujući sopstvenim naporima, iako se kasnije od nje, kao prve dame, očekivalo da ostane u Barakovoj senci. Ali ne više. Turneja knjige „Moja priča“ predstavlja trenutak isticanja za Mišel Obamu, prilika da potvrdi svoj identitet. Sada Barak može da bude gostujuća zvezda – da bude Džej Zi za svoju Bijonse.
Ako reči „nada“ i „napredak“ i „promena“ prikladno opisuju njegov predsednički mandat, onda „Moja priča“ savršeno pristaje Mišelinom sopstvenom putu. Knjiga opisuje kako je postala prva dama; film pokazuje da ona još raste kao osoba i ohrabruje sve nas da uradimo to isto.
Izvor: variety.com
Prevod: Đorđe Radusin
U knjizi „Moja priča“, Mišel Obama razjašnjava kako je izborna trka uvek predstavljala problem, zbog načina na koji je javnost doživljavala Baraka i nju. „Ja sam bila druga i to se maltene podrazumevalo“, napisala je. Poredeći se sa prethodnim prvim damama: „Stajala sam u podnožju planine, znajući da ću morati da probijem svoj put do naklonosti“. U dokumentarcu priznaje da je bila skeptična po pitanju spremnosti Sjedinjenih Država za prvog afroameričkog predsednika, i osvrćući se na to, preispituje one naivce koji su pomislili da je pobeda Baraka Obame označila početak nove, „poslerasne“ faze nacije.
Film predstavlja Obamin glavni tim, u kome su načelnica štaba Melisa Vinter i stilistkinja Meredit Kup. U jednom trenutku, njen dugogodišnji telohranitelj, Alen Tejlor, objašnjava: „Ulozi su bili veoma visoki u ovom poslu. To je misija gde ne smete da omanete, morate da postupate ispravno sve vreme.“
Mišel Obama bi mogla da kaže isto to: svaki predsednik (i prva dama) moraju da se suoče sa kritikama na dnevnom nivou, a ipak, zbog toga što su bili prva crna porodica u Beloj kući, od porodice Obama se zahtevao viši standard. Barak Obama je bio dosledno diplomatičan po ovom pitanju – jer je „diplomatično“ bilo prirodno za njegovu tadašnju ulogu – ali Mišel sada može slobodnije da govori o rasizmu sa kojim su se oboje suočavali.
Kada je Demokratska partija nominovala Baraka Obamu, odluka je došla na račun bivše prve dame, Hilari Klinton. U anketama u protekle dve godine, Mišel Obama je imenovana za „najugledniju ženu“ na svetu. Za razliku od Klintonove (koja je na četvrtom mestu, iza Melanije Tramp), Mišel nema želju da se kandiduje za nekadašnje Barakovo mesto. Politički život je bila stvar njenog muža, zbog čega je morala da zauzda sopstvene ambicije – kao i zbog majčinstva pre toga.
Ovo nije mala žrtva za ambicioznu mladu ženu sa Južne strane Čikaga, koju su roditelji terali do savršenstva (iako su jasno bili naklonjeniji njenom starijem bratu, Kregu Robinsonu, kako ona tvrdi). Izašla iz njegove senke zahvaljujući sopstvenim naporima, iako se kasnije od nje, kao prve dame, očekivalo da ostane u Barakovoj senci. Ali ne više. Turneja knjige „Moja priča“ predstavlja trenutak isticanja za Mišel Obamu, prilika da potvrdi svoj identitet. Sada Barak može da bude gostujuća zvezda – da bude Džej Zi za svoju Bijonse.
Ako reči „nada“ i „napredak“ i „promena“ prikladno opisuju njegov predsednički mandat, onda „Moja priča“ savršeno pristaje Mišelinom sopstvenom putu. Knjiga opisuje kako je postala prva dama; film pokazuje da ona još raste kao osoba i ohrabruje sve nas da uradimo to isto.
Izvor: variety.com
Prevod: Đorđe Radusin
