„Rebeka“: 11 zanimljivosti o vanvremenskom romanu Dafne di Morije
„Rebeka, uvek Rebeka, nikada se neću rešiti Rebeke“, žali se druga gospođa De Vinter u popularnom romanu spisateljice Dafne di Morije iz 1938. godine. Svaki bibliofil će vam navesti brojne razloge zbog kojih ovaj roman godinama šarmira i opčinjava generacije čitalaca. Stoga ne treba da čudi što je ovaj gotski triler u kome bezimenu mladu ženu opčini bogati udovac, pa se ona preseli na njegovo imanje u Kornvolu gde je proganjaju uspomene na njegovu prvu suprugu, pretočen u film u Netfliksovoj produkciji.
Sledi nekoliko zanimljivosti o ovom vanvremenskom romanu koje će vam probuditi znatiželju.
Roman „Rebeka“ je prvi put objavljen 1938. godine i od tada ne prestaje da se štampa.
Od objavljivanja 1938. godine, roman nikada nije izašao van štampe, a između 1938. i 1965. prodat je u 2.8 miliona primeraka. S vremenom je roman iz bestselera prerastao u kultni klasik, doživeo je brojne filmske i pozorišne obrade, među kojima i Hičkokov Oskarom ovenčani film iz 1940. i nastavak knjige iz pera Suzan Hil, pod naslovom „Mrs de Vinter“. 2017. godine su engleski bibliofili izglasali „Rebeku“ za omiljenu knjigu u proteklih 225 godina.
Ime glavne junakinje romana, gospođe De Vinter, ostaje tajna.
Rebeka, po kojoj roman nosi ime, mrtva je na početku priče. Nju i njeno stalno prisustvo na Menderleju, imanju Maksima de Vintera, oživljavaju utisci i sećanja drugih likova, njen miris, njen rukopis u knjigama i pažljivo očuvana garderoba u njenom ormanu. Uglavnom je vidimo očima nove gospođe De Vinter, „junakinje“ romana koja, paradoksalno, ostaje neimenovana, što je iznenadilo mnoge obožavaoce knjige, uključujući Agatu Kristi.
Dafne di Morije se borila sa spisateljskom blokadom dok je pisala „Rebeku“.
Dafne di Morije je imala ozbiljnu spisateljsku blokadu kada je počela da piše „Rebeku“. Uništila je prvih 50 strana prvog rukopisa, rekavši svom izdavaču: „Prvih 15.000 reči sam sa gađenjem pocepala, to je bio književni pobačaj koji me je vukao na dno.“
Posle blokade, Dafne di Morije je napisala „Rebeku“ za četiri meseca.
Kada se izborila sa početnim spisateljskim izazovima, Di Morijeova je pisala brzo i za četiri meseca je završila rukopis. Njena tajna? Nije provodila vreme sa svojom decom. „Nisam od onih majki koje žive za to da im se derišta večito motaju oko nogu“, napisala je kasnije.
„Rebeka“ je čuvena kao važno delo feminističke književnosti.
Prvobitno je reklamirana kao ljubavni roman u kome je Rebeka zlobna, strašna žena, a danas feministkinje smatraju da je roman kritika dinamike moći između rodova i seksističkog straha društva od moćnih žena. Neki feministički kritičari navode da je Di Morijeova nameravala da Maksim de Vinter bude pravi negativac – strogi muž koji ubije Rebeku kada ona odbije da bude poslušna žena, a potom se udaljava i ugnjetava drugu gospođu De Vinter, koju je zaprosio nimalo romantičnim rečima: „Pitam te da se udaš za mene, budalo.“
Na stogodišnjicu rođenja Dafne di Morije, 2007. godine BBC je o njoj snimio dva dokumentarca.
„Dafne“ je film zasnovan na biografiji koju je Margaret Forster napisala o Di Morijeovoj, koja je prva otkrila njene biseksualne sklonosti. Drugi dokumentarac, „Put za Menderlej“, istražuje svet spisateljice u Kornvolu.
Stručnjaci veruju da je druga gospođa De Vinter otelotvorila seksualnu neodlučnost Dafne di Morije.
Neki kritičari se pitaju u kojoj meri je lik druge gospođe De Vinter zasnovan na komplikovanoj i promenljivoj seksualnosti autorke. Margaret Forster u svojoj biografiji navodi da Dafne di Morije sebe nije smatrala lezbejkom zato što su joj se sviđale žene. Transseksualci tada nisu bili uobičajena pojava, a spisateljica je sebe smatrala ženom sa „umom i srcem dečaka“.
U romanu junakinja sebe oslovljava kao androginu, kao Maksimovog „dečačkog“ prijatelja i saputnika, i opsesivno razmišlja o Rebekinom telu, o načinu na koji je nosila kaput, o boji njenog ruža, o njenom mirisu koji je podsećao na zdrobljene latice azaleje.
Dve stvarne građevine su poslužile kao inspiracija za Menderlej.
Tajanstvena vila iz čuvene uvodne rečenice romana: „Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju“, delimično je inspirisana Milton Holom, imanjem blizu Kembridža gde je Dafne di Morije provodila detinjstvo. Kada je skoro dvadeset godina kasnije napisala „Rebeku“, di Morijeova je rekla vlasniku Milton Hola da je unutrašnjost Menderleja zasnovala na utisku velike kuće koji je Milton Hol odavao tokom Prvog svetskog rata.
Drugo imanje koje je Di Morijeovu inspirisalo da stvori Menderlej jeste Menabili u Kornvolu. Dafne di Morije se zaljubila u kuću kada je imala 21. godinu. Pet godina nakon objavljivanja „Rebeke“, ubedila je vlasnike da joj je iznajme. Ali baš kao što je gospođa de Vinter zauvek izgubila Menderlej u požaru, tako je i di Morijeova morala da se iseli iz Menabilija 1969. godine.
Dafne di Morije je optužena za plagiranje pojedinih delova „Rebeke“ iz knjige „The Successor“ brazilske autorke Karoline Nabuko.
Brazilski kritičari su dugo tvrdili da je Di Morijeova plagirala „Rebeku“ iz knjige „The Successor“ brazilske autorke Karoline Nabuko. Iako dva romana imaju neverovatne sličnosti u zapletu, ovi navodi nikada nisu dokazani. Di Morijeova je 1947. godine optužena i da je navodno plagirala roman „Blind Windows“ Edvine DeVin MekDonald, kao i kratku priču „I Planned to Murder my Husband“. Di Morijeova je porekla sve optužbe.
Tokom Drugog svetskog rata, primerak „Rebeke“ je otkriven kod dva zarobljena nemačka špijuna.
Britanski obaveštajci su zaključili da je primerak „Rebeke“ služio Nemcima kao šifrarnik tokom Drugog svetskog rata.
„Rebeka“ je doživela brojne adaptacije.
„Rebeka“ je nekoliko puta dospela na veliko platno, a najpoznatija adaptacija je Hičkokov film iz 1940. Takođe je više puta prerađena kao serija, predstava za radio i opera.
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Đorđe Radusin
Roman „Rebeka“ je prvi put objavljen 1938. godine i od tada ne prestaje da se štampa.
Od objavljivanja 1938. godine, roman nikada nije izašao van štampe, a između 1938. i 1965. prodat je u 2.8 miliona primeraka. S vremenom je roman iz bestselera prerastao u kultni klasik, doživeo je brojne filmske i pozorišne obrade, među kojima i Hičkokov Oskarom ovenčani film iz 1940. i nastavak knjige iz pera Suzan Hil, pod naslovom „Mrs de Vinter“. 2017. godine su engleski bibliofili izglasali „Rebeku“ za omiljenu knjigu u proteklih 225 godina.
Ime glavne junakinje romana, gospođe De Vinter, ostaje tajna.
Rebeka, po kojoj roman nosi ime, mrtva je na početku priče. Nju i njeno stalno prisustvo na Menderleju, imanju Maksima de Vintera, oživljavaju utisci i sećanja drugih likova, njen miris, njen rukopis u knjigama i pažljivo očuvana garderoba u njenom ormanu. Uglavnom je vidimo očima nove gospođe De Vinter, „junakinje“ romana koja, paradoksalno, ostaje neimenovana, što je iznenadilo mnoge obožavaoce knjige, uključujući Agatu Kristi.
Dafne di Morije se borila sa spisateljskom blokadom dok je pisala „Rebeku“.
Dafne di Morije je imala ozbiljnu spisateljsku blokadu kada je počela da piše „Rebeku“. Uništila je prvih 50 strana prvog rukopisa, rekavši svom izdavaču: „Prvih 15.000 reči sam sa gađenjem pocepala, to je bio književni pobačaj koji me je vukao na dno.“
Posle blokade, Dafne di Morije je napisala „Rebeku“ za četiri meseca.
Kada se izborila sa početnim spisateljskim izazovima, Di Morijeova je pisala brzo i za četiri meseca je završila rukopis. Njena tajna? Nije provodila vreme sa svojom decom. „Nisam od onih majki koje žive za to da im se derišta večito motaju oko nogu“, napisala je kasnije.
„Rebeka“ je čuvena kao važno delo feminističke književnosti.
Prvobitno je reklamirana kao ljubavni roman u kome je Rebeka zlobna, strašna žena, a danas feministkinje smatraju da je roman kritika dinamike moći između rodova i seksističkog straha društva od moćnih žena. Neki feministički kritičari navode da je Di Morijeova nameravala da Maksim de Vinter bude pravi negativac – strogi muž koji ubije Rebeku kada ona odbije da bude poslušna žena, a potom se udaljava i ugnjetava drugu gospođu De Vinter, koju je zaprosio nimalo romantičnim rečima: „Pitam te da se udaš za mene, budalo.“
Na stogodišnjicu rođenja Dafne di Morije, 2007. godine BBC je o njoj snimio dva dokumentarca.
„Dafne“ je film zasnovan na biografiji koju je Margaret Forster napisala o Di Morijeovoj, koja je prva otkrila njene biseksualne sklonosti. Drugi dokumentarac, „Put za Menderlej“, istražuje svet spisateljice u Kornvolu.
Stručnjaci veruju da je druga gospođa De Vinter otelotvorila seksualnu neodlučnost Dafne di Morije.
Neki kritičari se pitaju u kojoj meri je lik druge gospođe De Vinter zasnovan na komplikovanoj i promenljivoj seksualnosti autorke. Margaret Forster u svojoj biografiji navodi da Dafne di Morije sebe nije smatrala lezbejkom zato što su joj se sviđale žene. Transseksualci tada nisu bili uobičajena pojava, a spisateljica je sebe smatrala ženom sa „umom i srcem dečaka“.
U romanu junakinja sebe oslovljava kao androginu, kao Maksimovog „dečačkog“ prijatelja i saputnika, i opsesivno razmišlja o Rebekinom telu, o načinu na koji je nosila kaput, o boji njenog ruža, o njenom mirisu koji je podsećao na zdrobljene latice azaleje.
Dve stvarne građevine su poslužile kao inspiracija za Menderlej.
Tajanstvena vila iz čuvene uvodne rečenice romana: „Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju“, delimično je inspirisana Milton Holom, imanjem blizu Kembridža gde je Dafne di Morije provodila detinjstvo. Kada je skoro dvadeset godina kasnije napisala „Rebeku“, di Morijeova je rekla vlasniku Milton Hola da je unutrašnjost Menderleja zasnovala na utisku velike kuće koji je Milton Hol odavao tokom Prvog svetskog rata.
Drugo imanje koje je Di Morijeovu inspirisalo da stvori Menderlej jeste Menabili u Kornvolu. Dafne di Morije se zaljubila u kuću kada je imala 21. godinu. Pet godina nakon objavljivanja „Rebeke“, ubedila je vlasnike da joj je iznajme. Ali baš kao što je gospođa de Vinter zauvek izgubila Menderlej u požaru, tako je i di Morijeova morala da se iseli iz Menabilija 1969. godine.
Dafne di Morije je optužena za plagiranje pojedinih delova „Rebeke“ iz knjige „The Successor“ brazilske autorke Karoline Nabuko.
Brazilski kritičari su dugo tvrdili da je Di Morijeova plagirala „Rebeku“ iz knjige „The Successor“ brazilske autorke Karoline Nabuko. Iako dva romana imaju neverovatne sličnosti u zapletu, ovi navodi nikada nisu dokazani. Di Morijeova je 1947. godine optužena i da je navodno plagirala roman „Blind Windows“ Edvine DeVin MekDonald, kao i kratku priču „I Planned to Murder my Husband“. Di Morijeova je porekla sve optužbe.
Tokom Drugog svetskog rata, primerak „Rebeke“ je otkriven kod dva zarobljena nemačka špijuna.
Britanski obaveštajci su zaključili da je primerak „Rebeke“ služio Nemcima kao šifrarnik tokom Drugog svetskog rata.
„Rebeka“ je doživela brojne adaptacije.
„Rebeka“ je nekoliko puta dospela na veliko platno, a najpoznatija adaptacija je Hičkokov film iz 1940. Takođe je više puta prerađena kao serija, predstava za radio i opera.
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Đorđe Radusin
