Sećanja na Keruaka
Godine 2007. navršilo se pedeset godina od objavljivanja knjige „Na putu“. Džojs Džonson, prijateljica Džeka Keruaka iznosi razloge zbog kojih je ovaj roman još važan.
Jedne snežne januarske noći 1957. godine, našla sam se sa Hauardom Džonsonom u Grinič Vilidžu kupujući viršle i prebranac za praktično nepoznatog pisca po imenu Džek Keruak. To je bio susret na slepo koji je, brinući o svojim prijateljima, uredio Alen Ginzberg. Kao što je Alen bez sumnje primetio, Džeku je trebao smeštaj u Njujorku dok ne odmagli za Tanger a ja sam predstavljala pravu retkost – devojku koja je imala svoj stan.
Nezavisnost u 21. godini života danas niko ne dovodi u pitanje, ali je tokom pedesetih godina 20. veka to nedvosmisleno bio pogrešan stil života jedne neudate žene, iako ništa nije moglo da me navede da se vratim roditeljima. Tokom dana sam radila kao daktilograf kucajući odbijenice za književnog agenta i primala platu od 50 dolara nedeljno. Noću sam pisala roman o studentkinji koja je, rušeći životne prepreke, krenula glavom kroz zid i odlučila da gubitak nevinosti pretvori u proizvoljan čin. Profesor kreativnog pisanja na Bernardu me je zadirkivao da sam „mali egzistencijalista“. „Oh, vi devojke imate tako dosadne male živote“, govorio je svojim obeshrabrenim studentkinjama. Bila sam uverena da bi se zgrozio portretom mlade devojke u mojoj knjizi.
Samo nekoliko meseci nakon što sam se srela sa Keruakom, šefica u agenciji mi je dala zadatak da očistim police od knjiga bivših klijenata. Jedna od knjiga, namenjena za darivanje Armiji spasa, je bio Džekov prvi roman „Grad i velegrad“, koji je objavljen 1950. godine. Moja šefica ga je vrlo dobro upamtila rekavši da je „lud i nemoguć“. Fotografija na korici knjige je zaista odavala utisak muškarca pritajene žestine i privlačne sete. Te noći sam napustila kancelariju držeći roman pod miškom, započela čitanje u podzemnoj železnici i nastavila do duboko u noć. I dalje se sećam osećaja da sam otkrila pisca koji je znao sve o meni – o mojim nemirima, borbama koje sam vodila prilikom napuštanja roditeljskog doma, osećanjima da sam se odjednom našla u ulozi prepuštenog siročeta ali ujedno otvorena za sve što život ima da mi ponudi.
Umoran od puta i zapanjujuće zgodan čovek seo je pored mene. Delovao je veće od života samog ali istovremeno ga je krasilo odsustvo uzbuđenja zbog nastupajućeg budućeg objavljivanja njegovog drugog romana – „Na putu“. Rekao je da se nada da će mu knjiga doneti malo novca i određeno priznanje u književnim krugovima za njegovu „samoniklu bi-prozu“. Brojni izdavači su ga odbili, čak i Viking Pres koji ga je držao na ledu dve godine usled straha od tužbi kojim su bila zasuti i zabranjeni u Sjedinjenim Američkim Državama novoobjavljeni romani Henrija Milera i D. H. Lorensa „Ljubavnik Ledi Četerli“. Datum određen za konačno objavljivanje knjige je bio septembar 1957. godine. Ni urednici ni sam Džek nisu bili spremni na uticaj koji će knjiga izvršiti odmah po njenom objavljivanju. Ko je mogao da pretpostavi da će roman, u osnovi bez zapleta o odnosu između dva mlada čoveka nesposobna da se skrase po bilo kojoj osnovi, zadati početni udarac kulturi rata s kojom se borimo i do današnjih dana?
Obrazovani ljudi tog vremena su moje vršnjake zvali Tiha generacija (Silent generation), određenje koja je većina nas manje ii više prihvatala jer je označavala naš karakteristični letargični manir. Bili smo deca čiji su roditelji živeli tokom ogromnih preokreta u prvoj polovini 20. veka. Većina naših majki i očeva, naročito onih koji su rođeni u porodicama imigranata, odgajani su po devetnaestovekovnom modelu vaspitanja. Njihovo vlastito iskustvo – dva svetska rata, razarajuća ekonomska depresija, Hladni rat, javnim progoni „ne-Amerikanaca“ i stalna pretnja nuklearnim uništenjem – stvorilo je od njih plašljive čuvare posleratnog status kvoa. Oni su nastavili da uče svoju decu da idu kroz život pognute glave kako se ne bi izdvajali iz gomile i bili doživljeni kao „drugačiji“ (odnosno „crveni“ ili „raskalašni“). Devojke su morale da čuvaju svoju čednost, udaju se mlade i rađaju decu; dečacima je bilo dozvoljeno malo slobodoumnosti, ali se čak i od onih koji je trebalo da „pronađu sebe“ se očekivalo da se skrase i zasnuju porodice (u tim danima homoseksualci zvanično nisu postojali).
Da objavljivanje knjige „Na putu“ nije dobilo pozitivnu kritiku u Njujork Tajmsu, pitanje je da li bi godina 1957. predstavljala prekretnicu u američkoj kulturi. Roman se uzdigao na listi bestselera za samo nekoliko nedelja, a uz publicitet koji su stvarali sve snažniji mas mediji, reči „bit“ i „Keruak“ su se mogle čuti u svakom domaćinstvu.
Uticaj knjige je pojačan ličnošću pisca, koji je svojim burnim izgledom i nomadskim stilom života izgledao kao holivudsko oličenje bitnika. Ali Keruakov stvarni život, odsustvo samopouzdanja u izražavanju, često u višenedeljnom isparavanju od alkohola pod svetlima reflektora – frustrirao je medije. Većina njih je istrčavala sa pitanjem: Da li je Amerika u opasnosti od bit pokreta poistovećuju ih sa nihilistima, delinkventima i nesnalažljivim ljudima?, zanemarjuću duhovnu dimenziju Džekove poruke ali priznajući da se neosporno desio određeni kulturni pomak.
Iako je Džek tvrdoglavo pokušavao da objasni da je reč bit izvedena iz reči beatific (blaženstvo) štampa koja je pratila bit generaciju je sve više obesmišljavala i dovela do gubitka njenog izvornog značenja (poreklo reči bit se često greškom dovodi u vezu sa beat što znači tući, udarati, lupati, udarac, pokret, hajka). Uskoro je počelo potcenjivanje reči bitnik, koju je skovao Herb Kin, kolumnista iz San Franciska.
Postati bit je podrazumevalo svojevrsnu duhovnu evoluciju. Ali „bitnik“ je stajao kao identitet koji je svako mogao da prisvoji (ili odbaci) po svojoj volji. Bitnici su želeli žestinu – seks, drogu i alkohol. Oni su bili više zainteresovani za lude zabave nego spoznati sebe ili vreme u kojem žive. Te dve potpuno suprotne ideje – bit i bitnik, jedna sadržajna i životna, druga površna i hedonistička – prodrmale su kontrakulturu šezdesetih godina 20. veka i do današnjeg dana se brkaju, kako među Keruakovim klevetnicima tako i među njegovim vatrenim obožavaocima.
Bitnici su od početka bili passé, ali je zato roman „Na putu“ oduvek imao svoje čitaoce, iako su bile potrebne decenije da bi izgubio svoj odmetnički status. Knjizi je tek nedavno oprezno priznat književni kanon (Modern Library ju je proglasio za jednu od 100 najboljih romana XX veka sa engleskog govornog područja). Pola veka nakon prvog izdanja knjige „Na putu“Keruakov glas i dalje priziva: pogledaj oko sebe, budi otvoren, preispituj društvene uloge u koje pokušavaju da te udenu, ne odustaj od potrage za smislom i značenjem. U sumraku novog sudnjeg veka ovi imperativi ponovo zvuče goruće i subverzivno – i neophodno.
Odlomci iz memoara Džojs Džonson Minor Characters iz 1983. godine.
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Aleksandra Mišić
Nezavisnost u 21. godini života danas niko ne dovodi u pitanje, ali je tokom pedesetih godina 20. veka to nedvosmisleno bio pogrešan stil života jedne neudate žene, iako ništa nije moglo da me navede da se vratim roditeljima. Tokom dana sam radila kao daktilograf kucajući odbijenice za književnog agenta i primala platu od 50 dolara nedeljno. Noću sam pisala roman o studentkinji koja je, rušeći životne prepreke, krenula glavom kroz zid i odlučila da gubitak nevinosti pretvori u proizvoljan čin. Profesor kreativnog pisanja na Bernardu me je zadirkivao da sam „mali egzistencijalista“. „Oh, vi devojke imate tako dosadne male živote“, govorio je svojim obeshrabrenim studentkinjama. Bila sam uverena da bi se zgrozio portretom mlade devojke u mojoj knjizi.
Samo nekoliko meseci nakon što sam se srela sa Keruakom, šefica u agenciji mi je dala zadatak da očistim police od knjiga bivših klijenata. Jedna od knjiga, namenjena za darivanje Armiji spasa, je bio Džekov prvi roman „Grad i velegrad“, koji je objavljen 1950. godine. Moja šefica ga je vrlo dobro upamtila rekavši da je „lud i nemoguć“. Fotografija na korici knjige je zaista odavala utisak muškarca pritajene žestine i privlačne sete. Te noći sam napustila kancelariju držeći roman pod miškom, započela čitanje u podzemnoj železnici i nastavila do duboko u noć. I dalje se sećam osećaja da sam otkrila pisca koji je znao sve o meni – o mojim nemirima, borbama koje sam vodila prilikom napuštanja roditeljskog doma, osećanjima da sam se odjednom našla u ulozi prepuštenog siročeta ali ujedno otvorena za sve što život ima da mi ponudi.
Umoran od puta i zapanjujuće zgodan čovek seo je pored mene. Delovao je veće od života samog ali istovremeno ga je krasilo odsustvo uzbuđenja zbog nastupajućeg budućeg objavljivanja njegovog drugog romana – „Na putu“. Rekao je da se nada da će mu knjiga doneti malo novca i određeno priznanje u književnim krugovima za njegovu „samoniklu bi-prozu“. Brojni izdavači su ga odbili, čak i Viking Pres koji ga je držao na ledu dve godine usled straha od tužbi kojim su bila zasuti i zabranjeni u Sjedinjenim Američkim Državama novoobjavljeni romani Henrija Milera i D. H. Lorensa „Ljubavnik Ledi Četerli“. Datum određen za konačno objavljivanje knjige je bio septembar 1957. godine. Ni urednici ni sam Džek nisu bili spremni na uticaj koji će knjiga izvršiti odmah po njenom objavljivanju. Ko je mogao da pretpostavi da će roman, u osnovi bez zapleta o odnosu između dva mlada čoveka nesposobna da se skrase po bilo kojoj osnovi, zadati početni udarac kulturi rata s kojom se borimo i do današnjih dana?
Obrazovani ljudi tog vremena su moje vršnjake zvali Tiha generacija (Silent generation), određenje koja je većina nas manje ii više prihvatala jer je označavala naš karakteristični letargični manir. Bili smo deca čiji su roditelji živeli tokom ogromnih preokreta u prvoj polovini 20. veka. Većina naših majki i očeva, naročito onih koji su rođeni u porodicama imigranata, odgajani su po devetnaestovekovnom modelu vaspitanja. Njihovo vlastito iskustvo – dva svetska rata, razarajuća ekonomska depresija, Hladni rat, javnim progoni „ne-Amerikanaca“ i stalna pretnja nuklearnim uništenjem – stvorilo je od njih plašljive čuvare posleratnog status kvoa. Oni su nastavili da uče svoju decu da idu kroz život pognute glave kako se ne bi izdvajali iz gomile i bili doživljeni kao „drugačiji“ (odnosno „crveni“ ili „raskalašni“). Devojke su morale da čuvaju svoju čednost, udaju se mlade i rađaju decu; dečacima je bilo dozvoljeno malo slobodoumnosti, ali se čak i od onih koji je trebalo da „pronađu sebe“ se očekivalo da se skrase i zasnuju porodice (u tim danima homoseksualci zvanično nisu postojali).
Da objavljivanje knjige „Na putu“ nije dobilo pozitivnu kritiku u Njujork Tajmsu, pitanje je da li bi godina 1957. predstavljala prekretnicu u američkoj kulturi. Roman se uzdigao na listi bestselera za samo nekoliko nedelja, a uz publicitet koji su stvarali sve snažniji mas mediji, reči „bit“ i „Keruak“ su se mogle čuti u svakom domaćinstvu.
Uticaj knjige je pojačan ličnošću pisca, koji je svojim burnim izgledom i nomadskim stilom života izgledao kao holivudsko oličenje bitnika. Ali Keruakov stvarni život, odsustvo samopouzdanja u izražavanju, često u višenedeljnom isparavanju od alkohola pod svetlima reflektora – frustrirao je medije. Većina njih je istrčavala sa pitanjem: Da li je Amerika u opasnosti od bit pokreta poistovećuju ih sa nihilistima, delinkventima i nesnalažljivim ljudima?, zanemarjuću duhovnu dimenziju Džekove poruke ali priznajući da se neosporno desio određeni kulturni pomak.
Iako je Džek tvrdoglavo pokušavao da objasni da je reč bit izvedena iz reči beatific (blaženstvo) štampa koja je pratila bit generaciju je sve više obesmišljavala i dovela do gubitka njenog izvornog značenja (poreklo reči bit se često greškom dovodi u vezu sa beat što znači tući, udarati, lupati, udarac, pokret, hajka). Uskoro je počelo potcenjivanje reči bitnik, koju je skovao Herb Kin, kolumnista iz San Franciska.
Postati bit je podrazumevalo svojevrsnu duhovnu evoluciju. Ali „bitnik“ je stajao kao identitet koji je svako mogao da prisvoji (ili odbaci) po svojoj volji. Bitnici su želeli žestinu – seks, drogu i alkohol. Oni su bili više zainteresovani za lude zabave nego spoznati sebe ili vreme u kojem žive. Te dve potpuno suprotne ideje – bit i bitnik, jedna sadržajna i životna, druga površna i hedonistička – prodrmale su kontrakulturu šezdesetih godina 20. veka i do današnjeg dana se brkaju, kako među Keruakovim klevetnicima tako i među njegovim vatrenim obožavaocima.
Bitnici su od početka bili passé, ali je zato roman „Na putu“ oduvek imao svoje čitaoce, iako su bile potrebne decenije da bi izgubio svoj odmetnički status. Knjizi je tek nedavno oprezno priznat književni kanon (Modern Library ju je proglasio za jednu od 100 najboljih romana XX veka sa engleskog govornog područja). Pola veka nakon prvog izdanja knjige „Na putu“Keruakov glas i dalje priziva: pogledaj oko sebe, budi otvoren, preispituj društvene uloge u koje pokušavaju da te udenu, ne odustaj od potrage za smislom i značenjem. U sumraku novog sudnjeg veka ovi imperativi ponovo zvuče goruće i subverzivno – i neophodno.
Odlomci iz memoara Džojs Džonson Minor Characters iz 1983. godine.
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Aleksandra Mišić
