Decenijama pamtim kako je u prevodu Rilkeovih saveta mladom pesniku izostavljeno da – uz nabrojane vidove nužnih iskustava, doživljaja i putovanja – valja čuti i ponoćne krike porodilja u mračnim sobama. Biće da se prevodiocu učinilo kako Rilkeovoj pretanjenosti ne priliči, recimo tako, ni prisenak naturalističko-ekspresionističke britkosti.

Najsvežiji povod ovoj belešci je uporedno čitanje dvaju prevoda „Mobi Dika. A sve uz sećanje na Andrićevu izjavu Ljubi Jandriću kako velika sreća čeka onog ko još nije čitao a jednom će čitati Melvilov roman.

Beogradski prevod potpisuje Milan S. Nedić, a zagrebački Zlatko Gorjan i Josip Tabak. Sad ostavljam po strani raspravu da li je reč o dva jezika, istom jeziku ili dvema varijantama istog jezika. Ipak navodim tvrdnju Slobodana Šnajdera koji, povodom pojave Razlikovnog rječnika hrvatskog i srpskoga jezika, kaže kako bi odustao od „svojeg danas tako nepopularnog stava čim mi netko na hrvatski prevede ovu srpsku rečenicu: hrvatski i srpski dva su po svemu različita jezika.“

Ne zalazim, takođe, ni u čudne nepodudarnosti u naslovima nekih poglavlja i nedokučive razloge usitnjavanja pasusa ili, obrnuto, njihovog ukrupnjavanja, mimo izvornog lika teksta. Idem samo tragom tzv. univerzalnih iskaza, bezmalo redovno različito sročenih u dva naša prevoda. Zastao sam više od trideset puta samo u prvoj polovini romana. Evo tek nekoliko primera.

U prvopomenutom prevodu čitamo: „Teško onome ko gleda pre da se dopadne nego da zastrašuje!“ – a u drugom: „Jao onome koji nastoji da stišava i smiruje, umjesto da zastrašuje!“

Po jednom prevodiocu „svet je ovaj pokvaren na svim podnevcima“, a po drugoj dvojici „ružan i zao pod svim meridijanima“.

„Dostojanstven neki brod, ali nekako isuviše tužan! U svima dostojanstvenim stvarima ima toga pomalo.“ Iste dve rečenice u drugom prevodu i intonacijom i značenjem idu drugim smerom: „Da, plemenit bijaše taj brod, ali ipak pun neke melankolije, neke sjete! No, sve što je plemenito puno je melankolije...“

U jednom prevodu „mi smo svi ubice, na kopnu i na moru; uračunavaju se tu i Bonaparta i ajkule“. U drugom – „ta svi smo mi ubojice, na kopnu i na moru, uključujući tu i Napoleone i morske pse“.

„Vreme i plima daleko teraju.“ Tako u jednoj verziji, a u drugoj: „Širok je tok mora i vremena.“

„Ljudsko ludilo je često vešta i kao mačka prepredena stvar.“ Ili valja više verovati drugoj inačici: „Ljudsko je ludilo često vrlo lukavo i podlo.“

U znamenitom poglavlju „Kitova belina“, odnosno „Bjeloća bijelog kita“, rečeno je o belom medvedu iz polarne oblasti i beloj ajkuli: „Baš ta jeziva belina daje onu mrsku blagost, više odvratnu nego užasnu, nemome izgledu njihove spoljašnjosti.“ Isto je u drugom prevodu viđeno drukčije i kazano opširnije: „Ta sablasna bjeloća ulijeva nam osjećaj neke odvratne mekoće, koja je više gnusna nego strašna, ta sablasna bjeloća koja u nas bulji nijemo, zlurado i proždrljivo.“

Koju stranicu potom, u istom poglavlju, narator kazuje kakva je muka duhu razmišljanje o „natprirodnosti“ bele boje, jer „... za prefinjenost je potrebna prefinjenost, i bez mašte ne može nijedan čovek da prati nikoga kroz ova predvorja“. U drugom prevodu isto mesto glasi ovako: „No za tako zamršeno isprepletene probleme hoće se mnogo pronicljivosti, i čovjek bez mašte neće moći pratiti takva razmatranja.“

Posle desetak stranica, jedno od takvih razmatranja, staro koliko i ljudska misao, razrešava se lapidarnom tvrdnjom da „misao ne postoji ako nije udružena s dušom“, u prvom prevodu, a u drugom samo naoko istom tezom – kako „um ne postoji ako nije vezan uz duh“.

Evo najposle i jednog setnog a lepog iskaza kome nepodudarnosti u dva prevoda znatnije ne umanjuju sugestivnost. Ta duga rečenica jednom je ovako prevedena: „Ima izvesnih neobičnih doba i prilika u ovoj čudno izmešanoj stvari koju mi zovemo život, kad čovek shvata ceo ovaj svet kao veliku i običnu šalu, mada njenu duhovitost samo nejasno zapaža i više nego sumnja da ta šala ne ide ni na čiji drugi račun nego baš na njegov sopstveni.“ A drugi put: „Ponekad dođu tako neka čudna vremena, naiđu neki tako čudni časovi u toj smušenoj zbrci koju nazivamo život – časovi kad nam se cio svemir pričinja kao neslana šala, premda vrlo nejasno shvaćamo u čemu je ta šala, te nas sve jače obuzima osjećaj da se ta šala zbija baš na naš račun.“

Kao da komentari nisu nužni. Ipak ću podsetiti kako u prvom primeru ono dopasti se nije ni izdaleka isto što i stišavati i smirivati, kao što ni u drugom nije ružan i zao isto što i pokvaren. U trećem slučaju nepodudarnost je u najmanju ruku dvostruka: nisu sinonimi dostojanstven i plemenit, a pogotovo je u nepomirljivoj zavadi ono malo tuge i ono puno melanholije u svemu što je dostojanstveno ili plemenito. Četvrti razlaz dvaju prevoda više je od nesaglasja u stilizaciji: Bonaparta (singular) nasuprot Napoleonima (plural). Suvišak stvaralačke slobode obeležava i dva naredna prevodilačka sučeljenja: iste sentencije o moru i vremenu, te o ljudskom ludilu, u dva prevoda zvuče kao da su iz različitih izvornika. Doživljaj sablasne i jezive beline, u našem sedmom ispisu, predočili su prevodioci s nizom međusobnih nepodudarnosti na leksičkom i sintaksičkom planu. U osmom našem primeru odmah padne u oči semantička razdaljina između prefinjenosti i pronicljivosti, a u devetom između duše i duha, koji su pre opreke nego sinonimi. Melvilovu refleksiju, desetu u našem izboru, koja podseća na misao Lava Šestova da Bog može sve, pa i da vara, prevodioci uglavnom čitaju na isti način – mada bi neko ko cepidlači ustvrdio da ne znače isto čudno izmešana stvar i smušena zbrka; kao i velika i obična šala i neslana šala.

Dopustimo sebi, na kraju, i šaljivu primisao kako je Andrić imao na umu sreću koju daruje original, a ne prevod. I ovlašno podsećanje na Hose Ortega-i-Gaseta, koji je (po prevodu Duška Vrtunskog) držao da je prevodilački posao „utopijska muka“. I dodao dvosmislicu: „Među intelektualnim poslovima nema skromnijeg. Ipak proizlazi da je pregolem.“

Autor: Slavko Gordić
Izvor: odlomak iz dnevničkih beležaka, objavljenih u časopisu „Polja“ (mart/april 2021)