Šta je poslužilo kao inspiracija za „Ubistvo u Orijent ekspresu“?
U krimi romanu Agate Kristi „Ubistvo u Orijent ekspresu“ belgijski detektiv impresivnih brkova Herkul Poaro rešava jezivo ubistvo američkog tajkuna, izbodenog dok je putovao vozom na međunarodnoj liniji. Priča iz 1934. godine, koja govori o ubistvu i osveti u vozu zaglavljenom u snegu, koja se nedavno ponovo našla na velikom platnu, naravno da je fikcija. Agata Kristi je, međutim, delove zapleta preuzela direktno iz novinskih naslova.
U romanu Agate Kristi Poaro putuje Orijent ekspresom iz Sirije ka Londonu, kada mu se, moleći ga da istraži pretnje smrću koje dobija, obraća čovek po imenu Račet. Poaro odbija, ističući da mu se Račetovo lice ne dopada. Sutradan ujutru voz staje zbog smeta koji je preprečio prugu, a Račeta pronalaze izbodenog u njegovom kupeu.
Poaro, vrativši se svojoj ulozi detektiva, pregleda Račetov kupe u potrazi za tragovima zločina i pronalazi deo spaljenog papira na kome piše „-ti se male Dejzi Armstrong“. Zaključuje da je Račet, u stvari, mafijaš po imenu Kaseti, koji je kidnapovao trogodišnju naslednicu porodičnog bogatstva Dejzi Armstrong i od njenih roditelja naplatio 200.000 dolara na ime otkupa, pre nego što je pronađena mrtva. Narativ romana fokusiran je na pitanje: ko je od putnika u vozu ubio Račeta?
Fiktivni slučaj Dejzi Armstrong verovatno se činio nekako poznatim onim čitaocima koji su, sredinom tridesetih godina, pratili izveštavanje o kidnapovanju sina poznatog avijatičara Čarlsa Lindberga. Zvanični veb-sajt Agate Kristi potvrdio je da je spisateljica podzaplet svog romana zasnovala na ovoj tragediji. Prvog marta 1932. godine dvadesetosmomesečno dete nestalo je iz kolevke. Poruka sa zahtevom za otkupninu od 50.000 dolara ostala je zalepljena za prozor dečje sobe doma bračnog para Lindberg u Nju Džerziju.
Kidnapovanje je izazvalo žustru reakciju američke javnosti. Novine su i doslovno zaustavile štampu kako bi se vest našla u jutarnjem izdanju. Direktor FBI-ja Džon Edgar Huver mobilisao je agente kao pomoć lokalnoj policiji u potrazi za nestalim dečakom. Adela Rodžer Sent Džon, jedna od Herstovih reporterki, priseća se u svojoj autobiografiji: „Setite se, mali Lindi je bio dete svih nas. Ukoliko neko nije imao svoje, ovo dete bilo je njegov jedinac... Kidnapovan? Lindbergova beba? Ko bi se usudio da uradi tako nešto?“
U romanu i u stvarnosti, tela dece otkrivena su pošto je otkupnina isplaćena. Kaseti je ubio Dejzi ubrzo pošto ju je oteo, dok je telo Čarlsa Juniora pronađeno na četiri milje od imanja Lindbergovih. Premeštajući stablo, radnik je naleteo na lobanju koja je izvirivala iz plitkog groba. Telo je bilo zakopano dva meseca, na lobanji su se videli fraktura i rupa iznad desnog uha.
Knjiga je bila izuzetno popularna kada se pojavila i Robert Zorn, stručnjak za slučaj Lindberg, kaže da je sličnost između slučajeva Dejzi i Čarlsa Juniora više nego očigledna. „Paralele su više nego očite“, kaže on. Agata Kristi je čak ponudila svoje zaključke u vezi sa slučajem Lindberg. Smatrala je da je otmičar neznanac – njena se pretpostavka ispostavila tačnom, pošto je utvrđeno da je krivac nemački doseljenik Rihard Hauptman. „Mislim da je imala više smisla za pronicanje u suštinu slučaja od većina istraživača“, kaže on.
Kao i likovi u romanu, i Kristijeva je iskusila šta znači biti zaglavljen u vozu. Volela je da putuje Orijent ekspresom i sa sobom bi uvek ponela pisaću mašinu. Tokom jednog putovanja, 1931. godine, voz je stao zbog poplava. „Dragi moj, kakvo putovanje!“, napisala je u pismu upućenom njenom drugom mužu Maksu Malovanu. „Krenula sam iz Istanbula usred žestoke oluje sa grmljavinom. Jako smo sporo napredovali tokom noći, a zatim i stali negde oko 3 izjutra.“ Inspirisao ju je i incident iz 1929. godine, kada je Orijent ekspres ostao zaglavljen u snegu pet dana.
Priča o Lindbergovoj bebi zagolicala je maštu javnosti. Kao što je Džojs Milton napisala u svojoj biografiji Lindbergovih, „Loss of Eden“, 1932. je bila strašna godina. Zemlja je bila u raljama Velike depresije, a improvizovana naselja beskućnika mogla su se videti na svakom ćošku. Prvi svetski rat, „rat koji će okončati sve ratove“, nije sprečio uspon totalitarnih režima poput fašističkog i nacističkog. Amerikanci nisu mogli a da se ne zapitaju šta se to dešava sa svetom.
Čak ni beba nacionalnog heroja nije bila bezbedna, a jako popularan slogan iz tog vremena, „Ko je ukrao Lindbergovu bebu“, postavio je pitanje ko bi mogao da uradi tako nešto.
Kada je u pitanju sam Poaro, Kristijeva nikada nije rekla ko je konkretno predstavljao inspiraciju za lik čuvenog detektiva. Istraživač Majkl Klap smatra da je belgijski detektiv možda živeo u njenoj ulici. Istražujući istoriju sopstvene porodice, Klap je otkrio da je Kristijeva na dobrotvornoj svečanosti čiji su prihodi išli izbeglicama iz Belgije upoznala penzionisanog belgijskog policajca, koji je u SAD stigao kao izbeglica nakon rata, po imenu Žak Home. Kako je Klap rekao za Telegraf, u pitanju nije nedvosmislen dokaz, ali je svakako indikativna slučajnost.
U „Autobiografiji“, međutim, Agata sama kaže da je kao inspiracija za lik Poaroa poslužio jedan od njenih komšija poreklom iz Belgije. „Zašto moj detektiv ne bi bio Belgijanac, pomislila sam. Izbeglica je bilo svih vrsta“, pisala je Kristi. „Policajac izbeglica? Penzionisani policajac. Ne suviše mlad.“
Kreiranje lika Poaroa po uzoru iz stvarnog života predstavljalo je sve samo ne izuzetak kada je u pitanju stvaralaštvo Agata Kristi. Zapravo, mnogo je ličnog iskustva ostalo zabeleženo u pričama koje je napisala, bilo da se radi o njenom poznavanju različitih otrova iz perioda kada je radila za britanski Crveni krst ili njenoj fascinaciji epidemijom rubeole, koja je poslužila kao inspiracija za priču „Napuklo ogledalo“. Pustila je mašti na volju, kao što navodi u autobiografiji, i nije bežala od inspiracije koju je pronalazila u svakodnevici.
„Zapleti mi padaju na pamet u najneobičnijim trenucima: dok koračam ulicom ili s posebnim zanimanjem razgledam šešire u prodavnici, odjednom mi na pamet padne sjajna ideja i pomislim: ’Aha, to bi bio zgodan način da se zločin prikrije od svih’“, napisala je Agata.
Autor: Natali Eskobar
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Milan Radovanović
Poaro, vrativši se svojoj ulozi detektiva, pregleda Račetov kupe u potrazi za tragovima zločina i pronalazi deo spaljenog papira na kome piše „-ti se male Dejzi Armstrong“. Zaključuje da je Račet, u stvari, mafijaš po imenu Kaseti, koji je kidnapovao trogodišnju naslednicu porodičnog bogatstva Dejzi Armstrong i od njenih roditelja naplatio 200.000 dolara na ime otkupa, pre nego što je pronađena mrtva. Narativ romana fokusiran je na pitanje: ko je od putnika u vozu ubio Račeta?
Fiktivni slučaj Dejzi Armstrong verovatno se činio nekako poznatim onim čitaocima koji su, sredinom tridesetih godina, pratili izveštavanje o kidnapovanju sina poznatog avijatičara Čarlsa Lindberga. Zvanični veb-sajt Agate Kristi potvrdio je da je spisateljica podzaplet svog romana zasnovala na ovoj tragediji. Prvog marta 1932. godine dvadesetosmomesečno dete nestalo je iz kolevke. Poruka sa zahtevom za otkupninu od 50.000 dolara ostala je zalepljena za prozor dečje sobe doma bračnog para Lindberg u Nju Džerziju.
Kidnapovanje je izazvalo žustru reakciju američke javnosti. Novine su i doslovno zaustavile štampu kako bi se vest našla u jutarnjem izdanju. Direktor FBI-ja Džon Edgar Huver mobilisao je agente kao pomoć lokalnoj policiji u potrazi za nestalim dečakom. Adela Rodžer Sent Džon, jedna od Herstovih reporterki, priseća se u svojoj autobiografiji: „Setite se, mali Lindi je bio dete svih nas. Ukoliko neko nije imao svoje, ovo dete bilo je njegov jedinac... Kidnapovan? Lindbergova beba? Ko bi se usudio da uradi tako nešto?“
U romanu i u stvarnosti, tela dece otkrivena su pošto je otkupnina isplaćena. Kaseti je ubio Dejzi ubrzo pošto ju je oteo, dok je telo Čarlsa Juniora pronađeno na četiri milje od imanja Lindbergovih. Premeštajući stablo, radnik je naleteo na lobanju koja je izvirivala iz plitkog groba. Telo je bilo zakopano dva meseca, na lobanji su se videli fraktura i rupa iznad desnog uha.
Knjiga je bila izuzetno popularna kada se pojavila i Robert Zorn, stručnjak za slučaj Lindberg, kaže da je sličnost između slučajeva Dejzi i Čarlsa Juniora više nego očigledna. „Paralele su više nego očite“, kaže on. Agata Kristi je čak ponudila svoje zaključke u vezi sa slučajem Lindberg. Smatrala je da je otmičar neznanac – njena se pretpostavka ispostavila tačnom, pošto je utvrđeno da je krivac nemački doseljenik Rihard Hauptman. „Mislim da je imala više smisla za pronicanje u suštinu slučaja od većina istraživača“, kaže on.
Kao i likovi u romanu, i Kristijeva je iskusila šta znači biti zaglavljen u vozu. Volela je da putuje Orijent ekspresom i sa sobom bi uvek ponela pisaću mašinu. Tokom jednog putovanja, 1931. godine, voz je stao zbog poplava. „Dragi moj, kakvo putovanje!“, napisala je u pismu upućenom njenom drugom mužu Maksu Malovanu. „Krenula sam iz Istanbula usred žestoke oluje sa grmljavinom. Jako smo sporo napredovali tokom noći, a zatim i stali negde oko 3 izjutra.“ Inspirisao ju je i incident iz 1929. godine, kada je Orijent ekspres ostao zaglavljen u snegu pet dana.
Priča o Lindbergovoj bebi zagolicala je maštu javnosti. Kao što je Džojs Milton napisala u svojoj biografiji Lindbergovih, „Loss of Eden“, 1932. je bila strašna godina. Zemlja je bila u raljama Velike depresije, a improvizovana naselja beskućnika mogla su se videti na svakom ćošku. Prvi svetski rat, „rat koji će okončati sve ratove“, nije sprečio uspon totalitarnih režima poput fašističkog i nacističkog. Amerikanci nisu mogli a da se ne zapitaju šta se to dešava sa svetom.
Čak ni beba nacionalnog heroja nije bila bezbedna, a jako popularan slogan iz tog vremena, „Ko je ukrao Lindbergovu bebu“, postavio je pitanje ko bi mogao da uradi tako nešto.
Kada je u pitanju sam Poaro, Kristijeva nikada nije rekla ko je konkretno predstavljao inspiraciju za lik čuvenog detektiva. Istraživač Majkl Klap smatra da je belgijski detektiv možda živeo u njenoj ulici. Istražujući istoriju sopstvene porodice, Klap je otkrio da je Kristijeva na dobrotvornoj svečanosti čiji su prihodi išli izbeglicama iz Belgije upoznala penzionisanog belgijskog policajca, koji je u SAD stigao kao izbeglica nakon rata, po imenu Žak Home. Kako je Klap rekao za Telegraf, u pitanju nije nedvosmislen dokaz, ali je svakako indikativna slučajnost.
U „Autobiografiji“, međutim, Agata sama kaže da je kao inspiracija za lik Poaroa poslužio jedan od njenih komšija poreklom iz Belgije. „Zašto moj detektiv ne bi bio Belgijanac, pomislila sam. Izbeglica je bilo svih vrsta“, pisala je Kristi. „Policajac izbeglica? Penzionisani policajac. Ne suviše mlad.“
Kreiranje lika Poaroa po uzoru iz stvarnog života predstavljalo je sve samo ne izuzetak kada je u pitanju stvaralaštvo Agata Kristi. Zapravo, mnogo je ličnog iskustva ostalo zabeleženo u pričama koje je napisala, bilo da se radi o njenom poznavanju različitih otrova iz perioda kada je radila za britanski Crveni krst ili njenoj fascinaciji epidemijom rubeole, koja je poslužila kao inspiracija za priču „Napuklo ogledalo“. Pustila je mašti na volju, kao što navodi u autobiografiji, i nije bežala od inspiracije koju je pronalazila u svakodnevici.
„Zapleti mi padaju na pamet u najneobičnijim trenucima: dok koračam ulicom ili s posebnim zanimanjem razgledam šešire u prodavnici, odjednom mi na pamet padne sjajna ideja i pomislim: ’Aha, to bi bio zgodan način da se zločin prikrije od svih’“, napisala je Agata.
Autor: Natali Eskobar
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Milan Radovanović
