Tajne pisaca: Goran Skrobonja i Ivan Nešić
„Firentinski dublet – Sfumato“ je roman koji se – doslovno – ne ispušta iz ruke, jer to ne dopuštaju intrigantan zaplet i privlačni likovi, među kojima je i naš čuveni pisac Milovan Glišić, koga ovde upoznajemo i kao detektiva koji rešava čak i one, naizgled nerešive, slučajeve. Pisanje se obično smatra usamljeničkim poslom, a pošto je ovaj roman napisan „u četiri ruke“, Goran Skrobonja i Ivan Nešić otkrili su nam kako je izgledalo zajedničko pisanje jedne priče – više nego uzbudljive i originalne.
I. N.: Pre bezmalo čitave decenije moj prijatelj i kum Goran Skrobonja je odmah po izlaganju sižea o pripoveci koju sam nameravao da napišem za njegovu godišnju tematsku antologiju, tada posvećenu temi o krvopijama, prepoznao da se tu krije daleko kompleksnija ideja koju bi bilo šteta utrošiti na pisanje pripovetke ili, u najboljem slučaju, novele. Taj osnovni zaplet uključivao je srpskog pisca Milovana Glišića, koji inovativnim i do tada nepoznatim metodama profilisanja pomaže srpskoj policiji da uhapsi serijskog ubicu Savu Savanovića, čiji su zločini opstajali zahvaljujući narodnom praznoverju i verovanju u vampire. Goran je predložio da zajednički napišemo roman. Iako sam prilično siguran da je u glavi odmah imao osnovnu postavku i dobru zamisao gde bi to moglo da nas odvede, mislim da ni sâm nije imao predstavu u kakvu se avanturu upuštamo jer, na kraju krajeva, pisanje je plovidba nepoznatim i često nemirnim vodama. Pisanje u „četiri ruke“ ne iziskuje striktne podele, kao što je to slučaj kod, recimo, izvođenja klavirskog dueta, ali se određena nepisana pravila moraju ispoštovati.
G. S.: Jedini problem bilo je to što nisam imao pojma o tim nepisanim pravilima, za razliku od Ivana koji je ranije već sarađivao sa Vladimirom Lazovićem, pa su njih dvojica svojevremeno zajedno napisali nekoliko izvrsnih žanrovskih novela. Ali kad smo počeli sa radom, ispostavilo se da sve ide zaista kao da decenijama sarađujemo, verovatno zato što se toliko dobro poznajemo i razmišljamo na sličan način. Interesantno je da se, sve vreme dok smo pisali, nismo fizički nijednom sastali niti razgovarali uživo, već smo zbog pandemije komunicirali isključivo preko interneta ili telefona. Ispostavilo se da je i to sasvim u redu. Slali smo jedan drugom delove napisanog teksta, uklapali ih, „peglali“, komentarisali, i te aktivnosti su dovele do svojevrsnog vrenja ideja koje su pretočene u knjigu.
Koncept se razvijao postepeno, ali jedan od problema bio je – naslov romana. Znali smo šta želimo da napišemo, ali ne i koji bi naslov bio najefektniji i najadekvatniji. Kako to obično biva, kockice su se nekako same složile. Pre nekoliko godina sam za Lagunu prevodio Leonardovu biografiju koju je napisao sjajni Volter Ajzakson i u njoj sam naišao na podatak da su u jednom kratkom periodu Leonardo i Mikelanđelo zajedno radili u Firenci, praktično „leđa uz leđa“, jer su tamošnje vlasti od njih naručile freske kojima je trebalo ukrasiti dva naspramna zida u Palazzo della Signoria. Tada mi je sinulo da bi u romanu – kao neka vrsta podstrekača radnje – mogle da figuriraju dve beležnice koje su u to vreme pripadale ovim renesansnim majstorima, beležnice koje kolekcionari nazivaju „Firentinskim dubletom“. Ivan se saglasio, a onda se koncept proširio, od dva slikara i njihove dve beležnice, preko dva (glavna) istražitelja – Milovana Glišića i Edmunda Rida, dva (kako će se ispostaviti) Džeka Trboseka, pa sve do dva toma romana koji pišu – dva pisca. Dakle, „Sfumato“ (prvi deo ovog dvoknjižja koji je naziv dobio po slavnoj Leonardovoj slikarskoj tehnici) dobiće za koji mesec svoj nastavak i zaključak u knjizi „Firentinski dublet – Kjaroskuro“.
I. N.: Od svega nam je najinteresantnije bilo to što smo mogli da kao aktere iskoristimo stvarne istorijske ličnosti iz perioda o kojem roman govori, odnosno s kraja devetnaestog veka. Pored Glišića i kralja Milana Obrenovića, tu su i Tasa Milenković, „prvi učeni srpski policajac“, Laza Lazarević, Čedomilj Mijatović...
G. S.: A od stranih aktera čitaoci će sresti na ovim stranicama Brema Stokera, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljicu Viktoriju, detektive Skotland Jarda Aberlina i Rida i mnoge druge. Trudili smo se da ih sve „upregnemo“ u priču, ali na što autentičniji način, tako da čitalac koji – podstaknut tekstom knjige – potraži na Guglu više podataka o nekom od likova, ustanovi da se sve uklapa. Naravno, na kraju drugog toma priložićemo i spisak svih izvora koje smo koristili za pisanje ovako ambicioznog teksta, za čitaoce koji su dovoljno radoznali da nastave sa čitanjem o našim junacima i njihovom stvarnom životu.
Izvor: časopis Bukmarker, br. 4
G. S.: Jedini problem bilo je to što nisam imao pojma o tim nepisanim pravilima, za razliku od Ivana koji je ranije već sarađivao sa Vladimirom Lazovićem, pa su njih dvojica svojevremeno zajedno napisali nekoliko izvrsnih žanrovskih novela. Ali kad smo počeli sa radom, ispostavilo se da sve ide zaista kao da decenijama sarađujemo, verovatno zato što se toliko dobro poznajemo i razmišljamo na sličan način. Interesantno je da se, sve vreme dok smo pisali, nismo fizički nijednom sastali niti razgovarali uživo, već smo zbog pandemije komunicirali isključivo preko interneta ili telefona. Ispostavilo se da je i to sasvim u redu. Slali smo jedan drugom delove napisanog teksta, uklapali ih, „peglali“, komentarisali, i te aktivnosti su dovele do svojevrsnog vrenja ideja koje su pretočene u knjigu.
Koncept se razvijao postepeno, ali jedan od problema bio je – naslov romana. Znali smo šta želimo da napišemo, ali ne i koji bi naslov bio najefektniji i najadekvatniji. Kako to obično biva, kockice su se nekako same složile. Pre nekoliko godina sam za Lagunu prevodio Leonardovu biografiju koju je napisao sjajni Volter Ajzakson i u njoj sam naišao na podatak da su u jednom kratkom periodu Leonardo i Mikelanđelo zajedno radili u Firenci, praktično „leđa uz leđa“, jer su tamošnje vlasti od njih naručile freske kojima je trebalo ukrasiti dva naspramna zida u Palazzo della Signoria. Tada mi je sinulo da bi u romanu – kao neka vrsta podstrekača radnje – mogle da figuriraju dve beležnice koje su u to vreme pripadale ovim renesansnim majstorima, beležnice koje kolekcionari nazivaju „Firentinskim dubletom“. Ivan se saglasio, a onda se koncept proširio, od dva slikara i njihove dve beležnice, preko dva (glavna) istražitelja – Milovana Glišića i Edmunda Rida, dva (kako će se ispostaviti) Džeka Trboseka, pa sve do dva toma romana koji pišu – dva pisca. Dakle, „Sfumato“ (prvi deo ovog dvoknjižja koji je naziv dobio po slavnoj Leonardovoj slikarskoj tehnici) dobiće za koji mesec svoj nastavak i zaključak u knjizi „Firentinski dublet – Kjaroskuro“.
I. N.: Od svega nam je najinteresantnije bilo to što smo mogli da kao aktere iskoristimo stvarne istorijske ličnosti iz perioda o kojem roman govori, odnosno s kraja devetnaestog veka. Pored Glišića i kralja Milana Obrenovića, tu su i Tasa Milenković, „prvi učeni srpski policajac“, Laza Lazarević, Čedomilj Mijatović...
G. S.: A od stranih aktera čitaoci će sresti na ovim stranicama Brema Stokera, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljicu Viktoriju, detektive Skotland Jarda Aberlina i Rida i mnoge druge. Trudili smo se da ih sve „upregnemo“ u priču, ali na što autentičniji način, tako da čitalac koji – podstaknut tekstom knjige – potraži na Guglu više podataka o nekom od likova, ustanovi da se sve uklapa. Naravno, na kraju drugog toma priložićemo i spisak svih izvora koje smo koristili za pisanje ovako ambicioznog teksta, za čitaoce koji su dovoljno radoznali da nastave sa čitanjem o našim junacima i njihovom stvarnom životu.
Izvor: časopis Bukmarker, br. 4
