Tajne pisaca – Ljiljana Šarac: Đurđevim stopama do ostvarenja sna
Kako je od povelje iz 15. veka došlo do uzbudljivo i maštovito pripovedane istorijske i ljubavne drame, u kojoj se događaji odvijaju na dve ravni – jedna zadire u prošlost u kojoj je pripovedač despot Đurađ Branković, a druga je savremena priča koja pored misterije o posmrtnim ostacima u jednom kovčegu prati i razvoj ljubavne priče mlade fotografkinje Ksenije, saznali smo od autorke romana Ljiljane Šarac.
Na početku mog istraživačkog puta do novog romana našla se jedna povelja. Nastala je davno, u 15. veku. Kad god joj izgovaram ime, osećam se kao da vežbam izgovor neke brzalice. Reč je o Esfigmenskoj povelji, nazvanoj po svetogorskom grčkom manastiru, čiji su se monasi obratili našem vladaru za novčanu potporu.
To nije bio ma koji vladar, već Đurađ Branković koji je upravo u to vreme trebalo da bude ovenčan despotskim vencem u Žiči.
Dva važna događaja su se ispreplela – krunisanje i davanje ktitorske reči (potpisivanje povelje) da će godišnje iz riznice biti izdvajano pedeset litara novobrdskog srebra za manastir.
Možda bi taj skup zanimljivih istorijskih podataka samo prošao kraj mene (ili ja kraj njih) da u zaglavlju te povelje nije izrađen grupni portret despota, despotice i njihove dece. Na taj način, izvorno, autentično imamo prikaz kako su oni izgledali. Uz to, radoznalo oko posmatrača otkriva mnogo o velmoškom načinu odevanja, ukrasima, frizurama... Izrađena u boji, za mene je predstavljala zamrznuti trenutak iz života vladara koji su stolovali u Smederevu.
Ta poslednja srednjovekovna prestonica je moj voljeni rodni grad. Onaj koji me je oblikovao, utemeljio, odredio da budem ovo što sam.
I tako je pregršt podudarnosti i inspirativnih podataka inicirao ideju da uzmem pripovedačku lupu i krenem Đurđevim tragom.
„Ko je taj Đurađ Smederevac za koga svi znamo, a o kome zapravo tako malo znamo?“, pitanje je koje je stajalo na početku mog puta. Istraživanje se pretvorilo u svojevrsnu duhovnu avanturu.
Osim što sam se transponovala u prošlost, trebalo je da „uđem u despotove cipele“ i vidim, čujem, doživim i osetim što i on...
Oživeti i dočarati srednji vek ozbiljan je izazov. Taj period me je i ranije privlačio, ali sada sam mu se okrenula pišući iz prvog lica. Sva poglavlja vezana za 15. vek data su iz Đurđeve vizure. Nije bilo mnogo prostora za domaštavanje. Morala sam znati širi istorijski kontekst, s kim i gde je živeo, kuda je putovao, u kojim sukobima učestvovao, u kakvim odnosima je bio sa ujakom sa kojim se prvo borio za presto, a posle mu je on bio obećan, pa na kraju predat...
Da se sve ne bi pretvorilo u dug i suvoparan istorijski čas, priču je trebalo razigrati i obojiti Đurđevim odnosom sa despoticom Irinom, dopuniti je epizodama sa decom, velmožama, slugama, stranim poslanicima, ljutim protivnicima, prevrtljivim saveznicima...
Na tom putu pojavila se sjajna, zavodljiva, uzbudljiva narativna nit o blagu po kome je Smederevac bio čuven u čitavoj Evropi. Njegovi rudnici su riznicu punili do vrha i davali prostora i za plaćanje poreza Osmanlijama, i za opremanje vojske, za zidanje nove prestonice, i raskošan život na novom dvoru, i ktitorstvo...
Đurđeve stope vode čitaoce u tamnice beogradske tvrđave, pa u Smederevo, Novo Brdo, Prištinu, Drenicu, Solun, Konstantinopolj, Dubrovnik, Veneciju, Budim... i pozivaju turističke radnike da organizuju turu istog naziva kao što je roman da promovišu Srbiju i bogatstvo naše kulture, istorije, tradicije, srednjeg veka.
Kao protivteža istorijskoj priči pojavila se ideja o paralelnoj savremenoj priči, sa junakinjom Ksenijom kao njenim nosiocem. Ksenija se nimalo slučajno preziva Branković. Ona prati put srebrnog sarkofaga koji je isplivao iz jezera prilikom miniranja rudnika na Rudniku, što je za mene bilo poput srpske varijante kultnog filma „Otimači izgubljenog kovčega“ Stivena Spilberga. Umesto Indijane Džonsa, imala sam svoju Kseniju. Potraga je mogla da počne!
Kao pletenica uplele su se ove dve priče. I sama sam bila iznenađena spoznajom koliko su dva glavna junaka, razdvojena vremenom od šest vekova, zapravo slična. Našli su se u svojevrsnim tamnicama, na kolenima. Samopreispitivanje dovelo ih je do samospoznaje.
Kao refren priču prate stihovi Vladislava Petkovića Disa: „To je onaj život gde sam pao i ja / s nevinih daljina, sa očima zvezda...“
Sva poglavlja naslovljena su narodnim poslovicama koje su se divno inkorporirale u samu priču. Jedna od njih kaže da čovek ima samo ono što daje. Mnogo sam dala ovoj priči, a još više dobila od nje! Despot Đurađ me je uzeo za ruku i poveo ka ostvarenju moga sna.
Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12
To nije bio ma koji vladar, već Đurađ Branković koji je upravo u to vreme trebalo da bude ovenčan despotskim vencem u Žiči.
Dva važna događaja su se ispreplela – krunisanje i davanje ktitorske reči (potpisivanje povelje) da će godišnje iz riznice biti izdvajano pedeset litara novobrdskog srebra za manastir.
Možda bi taj skup zanimljivih istorijskih podataka samo prošao kraj mene (ili ja kraj njih) da u zaglavlju te povelje nije izrađen grupni portret despota, despotice i njihove dece. Na taj način, izvorno, autentično imamo prikaz kako su oni izgledali. Uz to, radoznalo oko posmatrača otkriva mnogo o velmoškom načinu odevanja, ukrasima, frizurama... Izrađena u boji, za mene je predstavljala zamrznuti trenutak iz života vladara koji su stolovali u Smederevu.
Ta poslednja srednjovekovna prestonica je moj voljeni rodni grad. Onaj koji me je oblikovao, utemeljio, odredio da budem ovo što sam.
I tako je pregršt podudarnosti i inspirativnih podataka inicirao ideju da uzmem pripovedačku lupu i krenem Đurđevim tragom.
„Ko je taj Đurađ Smederevac za koga svi znamo, a o kome zapravo tako malo znamo?“, pitanje je koje je stajalo na početku mog puta. Istraživanje se pretvorilo u svojevrsnu duhovnu avanturu.
Osim što sam se transponovala u prošlost, trebalo je da „uđem u despotove cipele“ i vidim, čujem, doživim i osetim što i on...
Oživeti i dočarati srednji vek ozbiljan je izazov. Taj period me je i ranije privlačio, ali sada sam mu se okrenula pišući iz prvog lica. Sva poglavlja vezana za 15. vek data su iz Đurđeve vizure. Nije bilo mnogo prostora za domaštavanje. Morala sam znati širi istorijski kontekst, s kim i gde je živeo, kuda je putovao, u kojim sukobima učestvovao, u kakvim odnosima je bio sa ujakom sa kojim se prvo borio za presto, a posle mu je on bio obećan, pa na kraju predat...
Da se sve ne bi pretvorilo u dug i suvoparan istorijski čas, priču je trebalo razigrati i obojiti Đurđevim odnosom sa despoticom Irinom, dopuniti je epizodama sa decom, velmožama, slugama, stranim poslanicima, ljutim protivnicima, prevrtljivim saveznicima...
Na tom putu pojavila se sjajna, zavodljiva, uzbudljiva narativna nit o blagu po kome je Smederevac bio čuven u čitavoj Evropi. Njegovi rudnici su riznicu punili do vrha i davali prostora i za plaćanje poreza Osmanlijama, i za opremanje vojske, za zidanje nove prestonice, i raskošan život na novom dvoru, i ktitorstvo...
Đurđeve stope vode čitaoce u tamnice beogradske tvrđave, pa u Smederevo, Novo Brdo, Prištinu, Drenicu, Solun, Konstantinopolj, Dubrovnik, Veneciju, Budim... i pozivaju turističke radnike da organizuju turu istog naziva kao što je roman da promovišu Srbiju i bogatstvo naše kulture, istorije, tradicije, srednjeg veka.
Kao protivteža istorijskoj priči pojavila se ideja o paralelnoj savremenoj priči, sa junakinjom Ksenijom kao njenim nosiocem. Ksenija se nimalo slučajno preziva Branković. Ona prati put srebrnog sarkofaga koji je isplivao iz jezera prilikom miniranja rudnika na Rudniku, što je za mene bilo poput srpske varijante kultnog filma „Otimači izgubljenog kovčega“ Stivena Spilberga. Umesto Indijane Džonsa, imala sam svoju Kseniju. Potraga je mogla da počne!
Kao pletenica uplele su se ove dve priče. I sama sam bila iznenađena spoznajom koliko su dva glavna junaka, razdvojena vremenom od šest vekova, zapravo slična. Našli su se u svojevrsnim tamnicama, na kolenima. Samopreispitivanje dovelo ih je do samospoznaje.
Kao refren priču prate stihovi Vladislava Petkovića Disa: „To je onaj život gde sam pao i ja / s nevinih daljina, sa očima zvezda...“
Sva poglavlja naslovljena su narodnim poslovicama koje su se divno inkorporirale u samu priču. Jedna od njih kaže da čovek ima samo ono što daje. Mnogo sam dala ovoj priči, a još više dobila od nje! Despot Đurađ me je uzeo za ruku i poveo ka ostvarenju moga sna.
Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12
