Godinama sam izveštavao o Nikoli Jokiću. Išao sam na stotine gostujućih utakmica, bio na svakom njegovom Ol-star meču, pa čak i prisustvovao trenutku kada su Nagetsi osvojili titulu NBA šampiona. Ipak, imao sam osećaj da znam veoma malo o najboljem košarkašu na svetu. Kakav je bio kao dete? Da li je oduvek bio ovako takmičarski nastrojen? Kakvu su ulogu igrala njegova braća? Ko su bili njegovi najveći uzori? I kakvu je ulogu Srbija imala u oblikovanju najoriginalnije i najdominantnije superzvezde u NBA ligi? Cilj pisanja knjige „Zašto tako ozbiljno?“ bio je pokušaj da pronađem odgovore na ta pitanja.

Sve je počelo u Beogradu, gde sam uz čaj razgovarao s njegovim agentom Miškom Ražnatovićem, a zatim se preselio u Novi Sad, gde smo moj prevodilac Marko Ljubomirović i ja sreli njegove trenere iz tog grada. Dok smo sastavljali delove ove slagalice, otišli smo u Sombor, gde nam je jedan od njegovih prvih trenera Isidor Rudić objasnio kako je postavio temelje Nikolinog uspeha. Ali čak ni Isidor, koji je imao toliki uticaj na Nikolu, kao ni njegov otac, nije mogao da predvidi visine koje će Nikola dosegnuti. Niko nije mogao. Nikada ranije nije postojao igrač poput njega. Visok, neverovatno koordinisan, takmičarski nastrojen i nesebičan. Tragovi su postojali. Nikola, međutim, nije izgledao kao da se uklapa u tu sliku. Možda se u tome krije lekcija za sve nas. Ono što znamo – ili mislimo da znamo – nije uvek tačno. Krenuo sam da istražujem ko je Nikola u svojoj suštini, kroz priče njegovih prijatelja, porodice, trenera i saigrača.

Knjigu sam oblikovao u mnoštvo poglavlja jer, bez njegovog potpunog učešća, jedini način da detaljno ispričam njegovu priču bio je iz ugla ljudi koji su je živeli. Kada sam pokazao istraživanje – i time zadobio Nikolino poverenje i poštovanje – pristao je na intervju. Trajao je 23 minuta. Nisam ga pitao o MVP priznanjima, šampionskoj tituli ili drugim nagradama koje su privukle više pažnje nego što je želeo. Pitao sam ga kakav je bio kao dete, pre nego što su reflektori bili upereni u njega i slava ga obuzela, a zatim ga zamolio da razmisli o tom neverovatnom usponu. Jedan od mojih omiljenih odgovora iz našeg intervjua bio je kada sam ga pitao da li postoji neka korist od njegove slave. Razmislio je na trenutak i zaključio da je jedna od najboljih pogodnosti to što može da rezerviše sto u bilo kom restoranu. Zatim je rekao da je slava na neki način njegov način žrtvovanja sebe.

Nikada nije igrao košarku zbog reklama ili da bi imao sopstvene patike s potpisom. Igrao je jer mu je to bilo zabavno i zato što je u tome bio bolji od svih ostalih. Sve ostalo bilo je samo dodatak. Ispod površine krio se duboko kompetitivan, izuzetno vešt, izvanredno motivisan i zadivljujuće pametan čovek. Ali on vam to nikada ne bi rekao. Moj zadatak, ako je knjiga uspešna, bio je da to prikažem.

Razgovarajući s ljudima koji su mu najbliži i najzaslužniji za njegov uspon, nadao sam se da ću prikazati proces kako je jedan relativno nepoznati košarkaš iz zabačenog dela sveta uspeo da promeni način na koji razmišljamo o igri. A ako je, kako je Nikola izjavio, njegova priča inspirisala druge da teže nečemu, onda sam uspeo da predstavim najneverovatniju i najspektakularniju priču o uspehu u istoriji NBA lige.

Autor: Majk Singer
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48
Foto: Privatna arhiva