Tajne pisaca: Zoran Ž. Paunović
Autor nam otkriva kako je roman „Tragovi u snegu“ prešao dug put od crteža iz sveske za hvatanje beležaka na predavanjima iz pružanja prve pomoći na bojnom bolju do savremene, urbane, nežne i potresne priče.
Najpre je bio crtež.
Davno, tokom služenja roka u nekadašnjoj JNA, na jednoj praznoj stranici sveske koju su nam dali za hvatanje beležaka na predavanjima iz pružanja prve pomoći na bojnom bolju, dok nam je starešina objašnjavao da u ratu najpre ginu jurišnici a odmah nakon njih i bolničari, plavom hemijskom olovkom nacrtao sam dobrodržeću, sredovečnu gospođu što posmatraču okrenuta leđima sedi na barskoj stolici za šankom na kom su prazne čaše i razgovara sa barmenom. Na dnu stranice, u levom uglu ispod crteža, napisao sam Ovde će doći priča.
I došla je. Doduše, nekoliko godina kasnije.
Nešto pre sredine devedesetih godina prošlog veka, u nekadašnjoj kultnoj knjižari i kafe klubu Plato, gde su ljudi gladni i žedni dobre pisane reči provodili sate tragajući za novim domaćim i stranim naslovima, u razgovoru sa knjižarima ili ispijajući piće, dok sam sa omiljenim kolegama i koleginicama sa anglistike pio jutarnju kafu na gornjem spratu, šanku je prišla i na barsku stolicu sela energična, dobrodržeća, elegantna gospođa u srednjim godinama, glasno pozdravila barmena i naručila votku. Istog trenutka na pamet mi je pao crtež iz vojske i obećanje dato samome sebi i priča je bila tu, trebalo ju je samo napisati, a to sam i uradio nakon nekoliko sati provedenih na predavanjima, čim sam stigao kući.
Život kao neiscrpna inspiracija. Ali i:
U to vreme na fakultetu slušali smo predavanja o Džonu Donu, kojim sam bio fasciniran… pa skoro kao i Džonom Miltonom… i izučavali njegov život i delo (koje je, o, tako mnogo, mnogo više od onog „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina…“ ), ali smo otkrivali i Kventina Tarantina (True Romance u Zvezdi, Pulp Fiction u bioskopu Balkan… Reservoir Dogs na VHS kaseti iz video-kluba u kraju došao je na red nešto kasnije), tako da duboko verujem da je gospodin Don odgovoran za međusobnu povezanost svih ličnosti u „Tragovima u snegu“ a gospodin Tarantino (kao i postmoderna kao takva) za njegovu fragmentiranost, koja je u prvobitnoj verziji bila znatno izraženija, dok je ova koja se nalazi pred vama prilagođena današnjem čitaocu.
Želeo sam da napišem roman kakav bih i sâm voleo da pročitam – brz, životan, na prvu loptu jednostavan, filmičan, sastavljen od scena i priča koje mogu da se čitaju nezavisno jedne od drugih i nehronološkim redom, koji mogu da ostavim kad poželim i vratim mu se u bilo kom trenutku, koji neće imati jednog glavnog junaka već će svi, a istovremeno i niko, biti glavni njegovi junaci, a oni su svakodnevni, obični, takozvani mali ljudi u urbanoj sredini koje srećemo na ulici i žive svoje obične živote poput svih nas, onako kako to najbolje znaju i umeju u vremenu zlom koje nikako da prođe i od kog je većina mojih najbližih i najdražih prijatelja pobegla već do sredine devedesetih. Njima je posvećena deseta, poslednja priča u romanu, koja je u trenutku pisanja bila smeštena u daleku budućnost, dok je danas realnost.
Dvadeset i dve godine nakon što sam napisao ovih deset priča, u razgovoru sa makedonskim piscem Tomislavom Osmanlijem tokom prevođenja njegovog romana „Iza ugla“, upitao me je da li i sâm pišem. Odgovorio sam da sam pisao ali da više ne pišem. Rekao mi je da je to nemoguće i zamolio me da mu pošaljem neki svoj tekst. Pronašao sam ove zaboravljene priče sačuvane na flopi disku i poslao mu neke od njih. Nakon nekoliko sati u imejlu mi je odgovorio (između ostalog) da moram da pišem. Te njegove reči su me pratile narednih dana ne dajući mi mira, pa sam na kraju pročitao sve priče koje sam nekada davno napisao, shvativši da se u međuvremenu gotovo ništa u našem društvu promenilo nije a još manje u ljudskoj prirodi, da su priče aktuelne kao i u trenutku pisanja, da nas samo na planeti nema više pet milijardi već skoro devet i da treba da ažuriram, iliti apdejtujem, tih deset priča koje zapravo čine roman.
Tako su, između ostalog, i ličnosti „Tragova u snegu“ umesto super osmica i foto-aparata dobili mobilne telefone i ajfone u ruke a neki od njih, autori i čitaoci ličnih oglasa u časopisima, postali korisnici društvenih mreža.
Svesku iz vojske sa crtežom gospođe za šankom još uvek čuvam. Kao uspomenu na vreme kada nismo ni slutili šta nam budućnost donosi.
Autor: Zoran Ž. Paunović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13
Davno, tokom služenja roka u nekadašnjoj JNA, na jednoj praznoj stranici sveske koju su nam dali za hvatanje beležaka na predavanjima iz pružanja prve pomoći na bojnom bolju, dok nam je starešina objašnjavao da u ratu najpre ginu jurišnici a odmah nakon njih i bolničari, plavom hemijskom olovkom nacrtao sam dobrodržeću, sredovečnu gospođu što posmatraču okrenuta leđima sedi na barskoj stolici za šankom na kom su prazne čaše i razgovara sa barmenom. Na dnu stranice, u levom uglu ispod crteža, napisao sam Ovde će doći priča.
I došla je. Doduše, nekoliko godina kasnije.
Nešto pre sredine devedesetih godina prošlog veka, u nekadašnjoj kultnoj knjižari i kafe klubu Plato, gde su ljudi gladni i žedni dobre pisane reči provodili sate tragajući za novim domaćim i stranim naslovima, u razgovoru sa knjižarima ili ispijajući piće, dok sam sa omiljenim kolegama i koleginicama sa anglistike pio jutarnju kafu na gornjem spratu, šanku je prišla i na barsku stolicu sela energična, dobrodržeća, elegantna gospođa u srednjim godinama, glasno pozdravila barmena i naručila votku. Istog trenutka na pamet mi je pao crtež iz vojske i obećanje dato samome sebi i priča je bila tu, trebalo ju je samo napisati, a to sam i uradio nakon nekoliko sati provedenih na predavanjima, čim sam stigao kući.
Život kao neiscrpna inspiracija. Ali i:
U to vreme na fakultetu slušali smo predavanja o Džonu Donu, kojim sam bio fasciniran… pa skoro kao i Džonom Miltonom… i izučavali njegov život i delo (koje je, o, tako mnogo, mnogo više od onog „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina…“ ), ali smo otkrivali i Kventina Tarantina (True Romance u Zvezdi, Pulp Fiction u bioskopu Balkan… Reservoir Dogs na VHS kaseti iz video-kluba u kraju došao je na red nešto kasnije), tako da duboko verujem da je gospodin Don odgovoran za međusobnu povezanost svih ličnosti u „Tragovima u snegu“ a gospodin Tarantino (kao i postmoderna kao takva) za njegovu fragmentiranost, koja je u prvobitnoj verziji bila znatno izraženija, dok je ova koja se nalazi pred vama prilagođena današnjem čitaocu.
Želeo sam da napišem roman kakav bih i sâm voleo da pročitam – brz, životan, na prvu loptu jednostavan, filmičan, sastavljen od scena i priča koje mogu da se čitaju nezavisno jedne od drugih i nehronološkim redom, koji mogu da ostavim kad poželim i vratim mu se u bilo kom trenutku, koji neće imati jednog glavnog junaka već će svi, a istovremeno i niko, biti glavni njegovi junaci, a oni su svakodnevni, obični, takozvani mali ljudi u urbanoj sredini koje srećemo na ulici i žive svoje obične živote poput svih nas, onako kako to najbolje znaju i umeju u vremenu zlom koje nikako da prođe i od kog je većina mojih najbližih i najdražih prijatelja pobegla već do sredine devedesetih. Njima je posvećena deseta, poslednja priča u romanu, koja je u trenutku pisanja bila smeštena u daleku budućnost, dok je danas realnost.
Dvadeset i dve godine nakon što sam napisao ovih deset priča, u razgovoru sa makedonskim piscem Tomislavom Osmanlijem tokom prevođenja njegovog romana „Iza ugla“, upitao me je da li i sâm pišem. Odgovorio sam da sam pisao ali da više ne pišem. Rekao mi je da je to nemoguće i zamolio me da mu pošaljem neki svoj tekst. Pronašao sam ove zaboravljene priče sačuvane na flopi disku i poslao mu neke od njih. Nakon nekoliko sati u imejlu mi je odgovorio (između ostalog) da moram da pišem. Te njegove reči su me pratile narednih dana ne dajući mi mira, pa sam na kraju pročitao sve priče koje sam nekada davno napisao, shvativši da se u međuvremenu gotovo ništa u našem društvu promenilo nije a još manje u ljudskoj prirodi, da su priče aktuelne kao i u trenutku pisanja, da nas samo na planeti nema više pet milijardi već skoro devet i da treba da ažuriram, iliti apdejtujem, tih deset priča koje zapravo čine roman.
Tako su, između ostalog, i ličnosti „Tragova u snegu“ umesto super osmica i foto-aparata dobili mobilne telefone i ajfone u ruke a neki od njih, autori i čitaoci ličnih oglasa u časopisima, postali korisnici društvenih mreža.
Svesku iz vojske sa crtežom gospođe za šankom još uvek čuvam. Kao uspomenu na vreme kada nismo ni slutili šta nam budućnost donosi.
Autor: Zoran Ž. Paunović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13
