„Veliki Getsbi“: knjiga vs film
Kada je roman „Veliki Getsbi“ prvi put izašao iz štampe 10. aprila 1925. godine, F. Skot Ficdžerald, koji se nakon svog nedavnog uspeha preselio u Francusku, poslao je telegram Maksu Perkinsu, svom uredniku iz izdavačke kuće Skribner, sa zahtevom da ga obavesti da li je knjiga dobro prihvaćena. Uglavnom, vesti nisu bile dobre. Knjiga je dobila nekoliko oštrih, pa i prezrivih kritika (naslov u njujorškim novinama Vorld je glasio: „Najnoviji promašaj F. Skota Ficdžeralda“) i poneku prijateljski, mada snishodljivo, nastrojenu. Ficdžerald će se nakon toga požaliti svom prijatelju Edmundu Vilsonu da „od svih kritika, čak i onih najentuzijastičnijih, nijedna nije pronikla u srž onoga o čemu knjiga govori“. Za pisca Ficdžeraldovog kalibra, prodaja je slabo išla – svega dvadeset hiljada primeraka prodato je do kraja godine. Izdavač je odštampao drugi tiraž, od tri hiljade primeraka – i to je bilo to, a nakon autorove smrti 1940. godine u četrdeset četvrtoj godini života, Ficdžeralad je skoro pa zaboravljen i bilo je teško doći do ovog romana.
Priča o Ficdžeraldovoj tragičnoj sudbini obavijena je različitim nijansama ironije, ironičnom sudbinom uspešnog ali i zaboravljenog pisca – jer nijedan veliki pisac nije tako javno dotakao dno kao on. Ficdžerald je bio alkoholičar i njegovo zdravlje bi se neminovno pogoršalo, kakva god da je bila komericijalna sudbina njegovih dela. Međutim, on je bio pisac kome su priznanje i novac bili potrebni koliko i alkohol – da se roman „Veliki Getsbi“ prodavao dobro, pitanje je da li bi to sprečilo mučne javne ispade o neuspehu koji ga je zadesio tokom tridesetih godina 20. veka, ili ga makar držalo podalje od Holivuda. (Put Holivuda je krenuo sa fenomenalnim, poluzavršenim romanom The Last Tycoon – Poslednji tajkun – mada su njegovi talenti kao scenariste bili previše suptilni za čelnike kompanije MGM.) Prvobitni neuspeh romana „Veliki Getsbi“ zapanjujuć je s obzirom na razvoj situacije: izdanje ovog romana u mekom povezu se trenutno u Americi prodaje u pola miliona primeraka na godišnjem nivou. Džej Getsbi je „proizašao iz platonske predstave o samom sebi“, dok se njegove razmetljive ambicije i iznenadna tragična smrt savršeno uklapaju u priču o istoriji Amerike, njenim uspesima i neuspesima. Ovaj moćan, suptilan i poetski tekst postao je neki vid svetog pisma američkog društva, koje se, u zavisnosti od prilike, citira i pod srećnim i pod tužnim okolnostima.
Još te davne 1925. godine, Ficdžerald je primerke „Getsbija“ poslao Idit Vorton, Gertrudi Stajn i T. S. Eliotu, koji je napisao zahvalnicu kada je roman ponovo odštampan u sklopu zbirke Ficdžeraldovih spisa i pisama – The Crack-Up (1945. godine, „Slom“), što će doprineti njegovoj kanonizaciji. Sve troje su mladom autoru stavili do znanja da njegovo delo predstavlja definiciju savremenog romana. Idit Vorton je nahvalila jednu od prvih scena u romanu u kojoj besramni ženskaroš Tom Bjukenen dovodi Nika Karaveja, stidljivog mladića i naratora priče, u apartman koji iznajmljuje svojoj ljubavnici Mirtl. Vortonova scenu opisuje kao „skandaloznu terevenku“. Budalastim opaskama koje nemaju dublje značenje i bučnom, trivijalnom samodramatizacijom, ovo malo okupljanje oličava začetak rušenja standarda društvenog ponašanja. Ova groteskna i satirična scena ukazuje na ponor koji se polako pojavljuje u društvu. Njom se sugeriše odsustvo očekivanja makar trunke pristojnosti.
Pomislio sam na opis Vortonove kada sam gledao hiperaktivnu 3D ekranizaciju „Velikog Getsbija“ australijskog režisera Baza Lurmana (poznatog po režiji filmova „Plesom do ljubavi“ i „Mulen Ruž“). Lurman Ficdžeraldov nemoralni razvrat pretvara u potpuno bahanalisanje – kičasto i nasilano, sa preteranom upotrebom muzičkih podloga, koje čak ni ne pripadaju dobu džeza u potpunosti. (Džej-Zi je odgovoran za muziku u filmu, a Bijonse i Andre 3000 za vokale.) Ficdžeraldova scena u apartmanu odiše zlokobnim neskladom; Lurmanovo tumačenje je prosto prikazuje kao paničnu gungulu. Film obiluje nasumičnim potezima i izvitoperenom interpretacijom „stila“ (art deko je pretočen u digitalizovani glamur), koji nam se unose u lice naglim pokretima kamere i iznenadnim promenama perspektive, što je posledica prenaglašene upotrebe 3D tehnike. Lurman pokušava da osvoji mlađu publiku vulgarnošću i navodi nas da poverujemo da je bolji režiser muzičkih spotova, negoli filmova, čak i kad su mu na raspologanju beskonačni resursi i zapanjujuće odsustvo ukusa.
Tobi Megvajer, svojim hrapavim ali razgovetnim glasom i aseksualnom rezervom, uspeva da iznese lik usamljenog Nika Karaveja. On Getsbija, kog igra Leonardo Dikaprio, posmatra sa oduševljenjem koje će prerasti u divljenje. Nik polako saznaje da je njegov longajlendski sused istovremeno okoreli gangster, beskrajno posvećen ljubavnik, ali i čovek koji zarad spiritualnosti nosi odela roze boje, čime dolazi do izražaja jedan deo uzbudljive slojevitosti kojom knjiga odiše. (Ljubav između Getsbija i Nika jedna je od najbolje dočaranih emotivnih spona u filmu.) Tridesetosmogodišnji Leonardo Dikaprio i dalje osvaja dečačkim šarmom: zalizanom plavom kosom, iskričavim plavo-zelenim očima i preplanulim tenom. Mršavko kog pamtimo iz filma „Titanik“ sada nastupa dominantno, ostavljajući utisak stasitog i naočitog muškarca. U odnosu na smernog Roberta Redforda, koji se u istoj ulozi pojavio u raskošnoj, premda monotonoj, adaptaciji iz 1974. godine, svakako ostavlja snažniji utisak. Dikaprio svojim pronicljivim pogledom uverljivije dočarava Ficdžeraldov opis Getsbijevog šarma: on jednim pogledom može da proceni kakav utisak neka osoba želi da ostavi.
Engleska glumica Keri Maligen dopadljiva je u ulozi Dejzi, što postiže jednostavnim pokretima i zvonkim glasom. Maligenovu ne krasi elegantna lepota, ali to nadomešćuje dirljivom glumom, naročito u sceni u kojoj se Tom i Getsbi svađaju oko Dejzi, kada se glumičino lice izobličava dok joj se oči pune suzama. Savršeno oslikava Dejzinu nesigurnost, ženu koja je projekcija muške fantazije. Muškarcima je teško da je osvoje i poseduju; jer ni ona sama ne poseduje sebe. U ulozi surovog Toma našao se australijski glumac Džoel Edgerton, prilično odbojan da je teško razumeti kako je Dejzi ikada mogla da ga zavoli, međutim, Lurman to dobro koristi u ključnoj sceni između Toma i Getsbija gde dolazi do prave eksplozije emocija – što bi lako mogao biti vrhunac dramske karijere ovog režisera.
Da li će se mlađoj publici dopasti ovaj film koji čini svega par dobrih scena i mnoštvo protivrečnih zapetljancija? Lurman se tu možda preračunao. Klinci koji su čitali knjigu verovatno neće biti oduševljeni ovom filmskom fantazmagorijom. Pre će steći utisak, kao i većina starije publike, da „Velikog Getsbija“ ne treba tek tako dirati. Knjiga je prepuna detalja, previše suptilna, previše tanana da bi olako mogla da se pretoči na filmsko platno. Ficdžeralovde zablude nisu se mnogo razlikovale od Getsbijevih, a njegov roman nastavlja da ruši iluzije i prkosi vremenu, čak i pod najagresivnijim i najmoćnijim naletima.
Autor: Dejvid Denbi
Izvor: newyorker.com
Prevod: Aleksandra Branković
Još te davne 1925. godine, Ficdžerald je primerke „Getsbija“ poslao Idit Vorton, Gertrudi Stajn i T. S. Eliotu, koji je napisao zahvalnicu kada je roman ponovo odštampan u sklopu zbirke Ficdžeraldovih spisa i pisama – The Crack-Up (1945. godine, „Slom“), što će doprineti njegovoj kanonizaciji. Sve troje su mladom autoru stavili do znanja da njegovo delo predstavlja definiciju savremenog romana. Idit Vorton je nahvalila jednu od prvih scena u romanu u kojoj besramni ženskaroš Tom Bjukenen dovodi Nika Karaveja, stidljivog mladića i naratora priče, u apartman koji iznajmljuje svojoj ljubavnici Mirtl. Vortonova scenu opisuje kao „skandaloznu terevenku“. Budalastim opaskama koje nemaju dublje značenje i bučnom, trivijalnom samodramatizacijom, ovo malo okupljanje oličava začetak rušenja standarda društvenog ponašanja. Ova groteskna i satirična scena ukazuje na ponor koji se polako pojavljuje u društvu. Njom se sugeriše odsustvo očekivanja makar trunke pristojnosti.
Pomislio sam na opis Vortonove kada sam gledao hiperaktivnu 3D ekranizaciju „Velikog Getsbija“ australijskog režisera Baza Lurmana (poznatog po režiji filmova „Plesom do ljubavi“ i „Mulen Ruž“). Lurman Ficdžeraldov nemoralni razvrat pretvara u potpuno bahanalisanje – kičasto i nasilano, sa preteranom upotrebom muzičkih podloga, koje čak ni ne pripadaju dobu džeza u potpunosti. (Džej-Zi je odgovoran za muziku u filmu, a Bijonse i Andre 3000 za vokale.) Ficdžeraldova scena u apartmanu odiše zlokobnim neskladom; Lurmanovo tumačenje je prosto prikazuje kao paničnu gungulu. Film obiluje nasumičnim potezima i izvitoperenom interpretacijom „stila“ (art deko je pretočen u digitalizovani glamur), koji nam se unose u lice naglim pokretima kamere i iznenadnim promenama perspektive, što je posledica prenaglašene upotrebe 3D tehnike. Lurman pokušava da osvoji mlađu publiku vulgarnošću i navodi nas da poverujemo da je bolji režiser muzičkih spotova, negoli filmova, čak i kad su mu na raspologanju beskonačni resursi i zapanjujuće odsustvo ukusa.
Tobi Megvajer, svojim hrapavim ali razgovetnim glasom i aseksualnom rezervom, uspeva da iznese lik usamljenog Nika Karaveja. On Getsbija, kog igra Leonardo Dikaprio, posmatra sa oduševljenjem koje će prerasti u divljenje. Nik polako saznaje da je njegov longajlendski sused istovremeno okoreli gangster, beskrajno posvećen ljubavnik, ali i čovek koji zarad spiritualnosti nosi odela roze boje, čime dolazi do izražaja jedan deo uzbudljive slojevitosti kojom knjiga odiše. (Ljubav između Getsbija i Nika jedna je od najbolje dočaranih emotivnih spona u filmu.) Tridesetosmogodišnji Leonardo Dikaprio i dalje osvaja dečačkim šarmom: zalizanom plavom kosom, iskričavim plavo-zelenim očima i preplanulim tenom. Mršavko kog pamtimo iz filma „Titanik“ sada nastupa dominantno, ostavljajući utisak stasitog i naočitog muškarca. U odnosu na smernog Roberta Redforda, koji se u istoj ulozi pojavio u raskošnoj, premda monotonoj, adaptaciji iz 1974. godine, svakako ostavlja snažniji utisak. Dikaprio svojim pronicljivim pogledom uverljivije dočarava Ficdžeraldov opis Getsbijevog šarma: on jednim pogledom može da proceni kakav utisak neka osoba želi da ostavi.
Engleska glumica Keri Maligen dopadljiva je u ulozi Dejzi, što postiže jednostavnim pokretima i zvonkim glasom. Maligenovu ne krasi elegantna lepota, ali to nadomešćuje dirljivom glumom, naročito u sceni u kojoj se Tom i Getsbi svađaju oko Dejzi, kada se glumičino lice izobličava dok joj se oči pune suzama. Savršeno oslikava Dejzinu nesigurnost, ženu koja je projekcija muške fantazije. Muškarcima je teško da je osvoje i poseduju; jer ni ona sama ne poseduje sebe. U ulozi surovog Toma našao se australijski glumac Džoel Edgerton, prilično odbojan da je teško razumeti kako je Dejzi ikada mogla da ga zavoli, međutim, Lurman to dobro koristi u ključnoj sceni između Toma i Getsbija gde dolazi do prave eksplozije emocija – što bi lako mogao biti vrhunac dramske karijere ovog režisera.
Da li će se mlađoj publici dopasti ovaj film koji čini svega par dobrih scena i mnoštvo protivrečnih zapetljancija? Lurman se tu možda preračunao. Klinci koji su čitali knjigu verovatno neće biti oduševljeni ovom filmskom fantazmagorijom. Pre će steći utisak, kao i većina starije publike, da „Velikog Getsbija“ ne treba tek tako dirati. Knjiga je prepuna detalja, previše suptilna, previše tanana da bi olako mogla da se pretoči na filmsko platno. Ficdžeralovde zablude nisu se mnogo razlikovale od Getsbijevih, a njegov roman nastavlja da ruši iluzije i prkosi vremenu, čak i pod najagresivnijim i najmoćnijim naletima.
Autor: Dejvid Denbi
Izvor: newyorker.com
Prevod: Aleksandra Branković
