Volite li Momu Kapora?
Na mom prvom književnom klubu, dok smo smišljali što pametnije odgovore o svojim čitalačkim navikama i preferencijama, profesorka Maja me je iznenadila pitanjem: „Da li volite Momu Kapora?“. Pitanje sam u trenutku doživela kao Prustovu madlenu. Vratilo me je u formativne godine ranih gimnazijskih dana kada smo sa velikim uzbuđenjem odlazili u biblioteku tražeći u knjigama odgovore na pitanja ko smo i zašto nam se sve ovo (život) dešava. Pokušaj otkrivanja života se u mom slučaju poklopio sa otkrivanjem književnosti, a Momo Kapor, nikada veliki i nagrađivani pisac o kome se pišu gimnazijski eseji, skrajnut na akademsku marginu, ali ne i čitalačku, postao je moj vodič, inspirator i, ono što bi danas rekli, life coach.
Kako me je Momo Kapor naučio da čitam?
U vreme kad sam počinjala da čitam, knjige su bile nešto kao današnji Netfliks. Pune zanimljivog sadržaja, koji može da se guta do kasno u noć, sa svesnim zanemarivanjem ostalih obaveza. Nijedan roditelj nije bio srećan što mu dete „čita romane“ umesto da uči fiziku, pa je samo čitanje doživljavano kao delatnost koja se željno iščekuje i najčešće radi u tajnosti (na slabom osvetljenju i kad svi ukućani odu na spavanje).
Momo Kapor je bio prvo otkriveno grešno zadovoljstvo. Nije teško zaključiti da nam je u moru nametnute literature pune herojskih veličina bilo potrebno nešto blisko i opipiljivo sa čime smo mogli da se identifikujemo i srodimo. Kaporova Ana je bila naša luda sestra. Hrabra dvojnica koja je radila i govorila sve što smo imali na umu da glasno kažemo, ali nas je čvrsto roditeljsko vaspitanje u tome sprečavalo. Ni traga od feminističkih teorija u to vreme, o položaju žena i ženskom pitanju (i pisanju), neko je jednostavno dobro razumeo suzama posoljene supe i naše simpatične bake koje se ne daju vremenu, pa se voze motorima i u 80-im godinama. Una. Zoe. Ana. Sve kraljice.
U vreme kada čitam Momu Kapora, zemlja prolazi kroz nezamislivu katastrofu na kraju veka, a naše plivanje kroz nemaštinu se poklapa sa dovitljivošću i snalaženjem Kaporovih junaka. A ako su oni zaslužili da budu u knjigama, to znači da smo i mi bili svojevrsni junaci dostojni velikih priča!
„Šta bi rekao Momo?“
Za Momu Kapora me veže i najdublje prijateljstvo u životu. Otuda množina u pređašnjim redovima. Kad bi samo neko mogao da izračuna sate provedene u čitanju, ispisivanju čitalačkih dnevnika, beskrajnim šetnjama i razgovorima koje smo nas dve, drčne i uporne čitateljke, provodile zajedno. Ne znam da li je današnjim generacijama uopšte moguće opisati taj ritual. Knjige se nisu kupovale, već su se iznajmljivale iz biblioteka. One obično imaju jedan pohaban primerak naslova koji je uvek na čitanju. Zato nas dve pravimo strategiju da svaki dan naizmenično u biblioteci proveravamo da li je knjiga vraćena. Ako imamo sreće da jedna od nas dve knjigu uhvati, onda je razmenjujemo i gustiramo produžavajući rok za iznajmljivanje sve dok nam ne dosadi.
Stari ljudi su se, kad imaju neku muku, obraćali učenom čoveku sa pitanjem: „Šta kažu knjige?“. Nas dve smo imale svoju verziju.
Skitam i pričam
Tri knjige Mome Kapora su mi posebno važne, premda bi se učeni ljudi složili da svakako ima bitnijih i vrednijih.
Prvo, „Beleške jedne Ane“. U vreme kada učimo o izuzetnosti (evo: „netko bješe Strahiniću Bane“), nailazimo na knjigu o „jednoj“ Ani, nekoj tamo, skromnoj, proizvoljnoj, gotovo nebitnoj, koja je nama značajna baš koliko i svi junaci sa Banović Strahinjom na čelu.
Druga knjiga je „Sentimentalno vaspitanje“. To je hrestomatija sa odlomcima i kratkim osvrtima o knjigama koje su uticale na Kaporovu generaciju. I dan-danas sam ljubitelj spiskova knjiga. I najviše volim književne preporuke koje su ponikle iz pera onih koji i sami pišu (Borhes, Bela Hamvaš, Miljenko Jergović).
Treća knjiga je „Skitam i pričam“. Prvi put sam je čitala u vreme kada su nam granice bile zatvorene, a benzin se točio u flašama koka-kole. Drugi put, nedavno, u novom izdanju. U crticama sa putovanja Kapor je nekada lik, češće posmatrač ljudskih sudbina sa strane. Možda su se okolnosti i načini putovanja promenili, ali evo još jednog svedočanstva kako smo i dalje isti. Jurimo, u potrazi smo za kratkotrajnim fascinacijama, idemo daleko, da zapravo nikud ne odemo, ništa ne dotičemo i najčešće ništa od toga što smo videli ne dotakne nas.
U vreme kad sam počinjala da čitam, knjige su bile nešto kao današnji Netfliks. Pune zanimljivog sadržaja, koji može da se guta do kasno u noć, sa svesnim zanemarivanjem ostalih obaveza. Nijedan roditelj nije bio srećan što mu dete „čita romane“ umesto da uči fiziku, pa je samo čitanje doživljavano kao delatnost koja se željno iščekuje i najčešće radi u tajnosti (na slabom osvetljenju i kad svi ukućani odu na spavanje).
Momo Kapor je bio prvo otkriveno grešno zadovoljstvo. Nije teško zaključiti da nam je u moru nametnute literature pune herojskih veličina bilo potrebno nešto blisko i opipiljivo sa čime smo mogli da se identifikujemo i srodimo. Kaporova Ana je bila naša luda sestra. Hrabra dvojnica koja je radila i govorila sve što smo imali na umu da glasno kažemo, ali nas je čvrsto roditeljsko vaspitanje u tome sprečavalo. Ni traga od feminističkih teorija u to vreme, o položaju žena i ženskom pitanju (i pisanju), neko je jednostavno dobro razumeo suzama posoljene supe i naše simpatične bake koje se ne daju vremenu, pa se voze motorima i u 80-im godinama. Una. Zoe. Ana. Sve kraljice.
U vreme kada čitam Momu Kapora, zemlja prolazi kroz nezamislivu katastrofu na kraju veka, a naše plivanje kroz nemaštinu se poklapa sa dovitljivošću i snalaženjem Kaporovih junaka. A ako su oni zaslužili da budu u knjigama, to znači da smo i mi bili svojevrsni junaci dostojni velikih priča!
„Šta bi rekao Momo?“
Za Momu Kapora me veže i najdublje prijateljstvo u životu. Otuda množina u pređašnjim redovima. Kad bi samo neko mogao da izračuna sate provedene u čitanju, ispisivanju čitalačkih dnevnika, beskrajnim šetnjama i razgovorima koje smo nas dve, drčne i uporne čitateljke, provodile zajedno. Ne znam da li je današnjim generacijama uopšte moguće opisati taj ritual. Knjige se nisu kupovale, već su se iznajmljivale iz biblioteka. One obično imaju jedan pohaban primerak naslova koji je uvek na čitanju. Zato nas dve pravimo strategiju da svaki dan naizmenično u biblioteci proveravamo da li je knjiga vraćena. Ako imamo sreće da jedna od nas dve knjigu uhvati, onda je razmenjujemo i gustiramo produžavajući rok za iznajmljivanje sve dok nam ne dosadi.
Stari ljudi su se, kad imaju neku muku, obraćali učenom čoveku sa pitanjem: „Šta kažu knjige?“. Nas dve smo imale svoju verziju.
Skitam i pričam
Tri knjige Mome Kapora su mi posebno važne, premda bi se učeni ljudi složili da svakako ima bitnijih i vrednijih.
Prvo, „Beleške jedne Ane“. U vreme kada učimo o izuzetnosti (evo: „netko bješe Strahiniću Bane“), nailazimo na knjigu o „jednoj“ Ani, nekoj tamo, skromnoj, proizvoljnoj, gotovo nebitnoj, koja je nama značajna baš koliko i svi junaci sa Banović Strahinjom na čelu.
Druga knjiga je „Sentimentalno vaspitanje“. To je hrestomatija sa odlomcima i kratkim osvrtima o knjigama koje su uticale na Kaporovu generaciju. I dan-danas sam ljubitelj spiskova knjiga. I najviše volim književne preporuke koje su ponikle iz pera onih koji i sami pišu (Borhes, Bela Hamvaš, Miljenko Jergović).
Treća knjiga je „Skitam i pričam“. Prvi put sam je čitala u vreme kada su nam granice bile zatvorene, a benzin se točio u flašama koka-kole. Drugi put, nedavno, u novom izdanju. U crticama sa putovanja Kapor je nekada lik, češće posmatrač ljudskih sudbina sa strane. Možda su se okolnosti i načini putovanja promenili, ali evo još jednog svedočanstva kako smo i dalje isti. Jurimo, u potrazi smo za kratkotrajnim fascinacijama, idemo daleko, da zapravo nikud ne odemo, ništa ne dotičemo i najčešće ništa od toga što smo videli ne dotakne nas.
Šta je život?
To što boli i ne prolazi, to što nas pretiču manje sposobni i vredni, to što imamo osećaj da nam stalno nešto bitno izmiče, to što ne možemo da se suzdržimo da se ne nasmejemo u ozbiljnom društvu, to što se osećamo kao stranci u sopstvenom životu, to što smo željni priča iz dalekog sveta i što ih sa zanimanjem slušamo, to što nam je zrno soli bitnije od mora izobilja kojim smo okruženi, to što se glasno smejemo i burno protestujemo, nekad jednostavno sednemo i ni za čim ne žudimo, to što su nam glave pune stranih imena, ne želeći ništa da propustimo, to što čitamo, to što nas mimoilaze priče o uspehu, savršenstvu i najboljoj verziji sebe – to nas je naučio Momo Kapor. I još: da posmatramo ljude, da ih razumemo i pokušamo da ih volimo kao što ih je voleo on sam.
Beogradska Laguna je pokrenula izdavanje dela Mome Kapora u novim, lepim izdanjima. Kupujem ih iz pijeteta prema svojoj nekadašnjoj ja. Stoje na policama netaknute. Toliko puta su pročitane, čini mi se da ih i danas napamet znam. Možda više neću nikad da im se vratim (moji sinovi već gotovo sigurno neće). Ali me samo njihovo prisustvo čini mirnom i spokojnom. Znam da je blizu neko ko me poznaje iz ranijih dana.
Zato na pitanje profesorke Maje: „Da li volite Momu Kapora?“, odgovaram: „Ne volim. Momo Kapor je moj zavičaj.“
Autor: Ksenija Nikolić
Izvor: bookhub.rs
To što boli i ne prolazi, to što nas pretiču manje sposobni i vredni, to što imamo osećaj da nam stalno nešto bitno izmiče, to što ne možemo da se suzdržimo da se ne nasmejemo u ozbiljnom društvu, to što se osećamo kao stranci u sopstvenom životu, to što smo željni priča iz dalekog sveta i što ih sa zanimanjem slušamo, to što nam je zrno soli bitnije od mora izobilja kojim smo okruženi, to što se glasno smejemo i burno protestujemo, nekad jednostavno sednemo i ni za čim ne žudimo, to što su nam glave pune stranih imena, ne želeći ništa da propustimo, to što čitamo, to što nas mimoilaze priče o uspehu, savršenstvu i najboljoj verziji sebe – to nas je naučio Momo Kapor. I još: da posmatramo ljude, da ih razumemo i pokušamo da ih volimo kao što ih je voleo on sam.
Beogradska Laguna je pokrenula izdavanje dela Mome Kapora u novim, lepim izdanjima. Kupujem ih iz pijeteta prema svojoj nekadašnjoj ja. Stoje na policama netaknute. Toliko puta su pročitane, čini mi se da ih i danas napamet znam. Možda više neću nikad da im se vratim (moji sinovi već gotovo sigurno neće). Ali me samo njihovo prisustvo čini mirnom i spokojnom. Znam da je blizu neko ko me poznaje iz ranijih dana.
Zato na pitanje profesorke Maje: „Da li volite Momu Kapora?“, odgovaram: „Ne volim. Momo Kapor je moj zavičaj.“
Autor: Ksenija Nikolić
Izvor: bookhub.rs
Autor: Momo Kapor
