Zanimljivosti iz istorije književnosti
Istorija književnosti je disciplina koja nas upoznaje sa najznačajnijim dostignućima ove umetnosti tokom različitih epoha, predstavlja osvrt na prošlost književnosti i dela koja su u njoj ostavila neizbrisiv trag. Ona se po pravilu koncentriše na najistaknutije autore, navodi datume rođenja i smrti, pripadnost određenoj epohi, uticaj na ovaj ili onaj književni pravac i njihova najvažnija dela.
„Jadi mladoga Vertera“ bili su, na primer, najznačajnije delo pokreta Šturm und drang, što Getea čini najvažnijim predstavnikom tog pravca. Gete je, međutim, istovremeno i najuticajniji predstavnik vajmarskog klasicizma. Pisanjem „Fausta“ bavio se pune 64 godine i u tom remek-delu mogu se pronaći uticaji prosvetiteljstva, Šturm und dranga, klasicizma i romantizma. Rečenice kao što je prethodna tipične su za klasičnu istoriju književnosti, koju susrećemo u školama i na univerzitetima i koja ispunjava čitave tomove i biblioteke. Oko takvih rečenica se vode debate, učeni razgovori i žučne rasprave čiji je jedini cilj da se postigne jasna klasifikacija unutar ove naučne discipline.
Zanimljivosti kao dodatak istoriji književnosti
Bilo bi ipak korisno da pored zvanične postoji i neka vrsta nezvanične istorije književnosti. Takva istorija bi nam saopštavala više podataka o ljudima koji stoje iza ovih umetničkih dela. Ona bi kratkim anegdotama i zabavnim epizodama dopunila i osvežila stranice pune suvoparnih podataka, a oni koji preturaju po moru činjenica mogli bi s vremena na vreme da naprave pauzu uz poneku zanimljivost – beskorisno znanje, rekli bi neki, ali svakako bi bilo zabavno. Biblija je, na primer, jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji književnosti i prva knjiga koja je ikada štampana, za šta bi trebalo da zahvalimo Johanu Gutenbergu. Sve je to lepo, ali to su podaci iz istorije književnosti. Da li ste, međutim, upoznati sa činjenicom da Biblija sadrži ukupno 3.566.480 slova? Ili da je to knjiga koja se, navodno, najviše krade iz javnih biblioteka? Za taj podatak, doduše, ne postoji potvrda koja bi je uvela u Ginisovu knjigu rekorda. Interesantno je i to da je Biblija prva među više od 17.000 knjiga koje govore o Isusu Hristu, dok se životom i delom Vilijama Šekspira bavi 9.800 naslova iz domena istorije književnosti.
Ljudi koji se kriju iza suvoparnih naučnih zapažanja klasične istorije književnosti bili su izuzetno interesantne, jedinstvene ličnosti. Onore de Balzak je, recimo, uvek nosio belu monašku odoru sa kapuljačom i ispijao čak pedeset šolja kafe dnevno. On naravno nije jedini pisac u istoriji koji se pridržavao neobičnih običaja i rituala. Izabela Aljende, na primer, svaki roman počinje da piše 8. januara. To mora da joj je srećan dan, jer većina njenih knjiga su bestseleri. Za Virdžiniju Vulf se priča da je sve knjige napisala stojeći. Neki pisci su pak skloni preteranom fantaziranju: Karl Maj je, recimo, tvrdio da je on sam uzor za lik Old Šeterhenda, iako pre nastanka ovog lika nikada nije bio u Americi. Sa stvarnošću je po svemu sudeći bio posvađan i francuski pisac Gi de Mopasan, koji je posle jedne posete javnoj kući otišao kod notara i tražio da mu izda potvrdu da je za samo sat vremena „šest puta prineo žrtvu Veneri“.
Bilo bi ipak korisno da pored zvanične postoji i neka vrsta nezvanične istorije književnosti. Takva istorija bi nam saopštavala više podataka o ljudima koji stoje iza ovih umetničkih dela. Ona bi kratkim anegdotama i zabavnim epizodama dopunila i osvežila stranice pune suvoparnih podataka, a oni koji preturaju po moru činjenica mogli bi s vremena na vreme da naprave pauzu uz poneku zanimljivost – beskorisno znanje, rekli bi neki, ali svakako bi bilo zabavno. Biblija je, na primer, jedna od najznačajnijih knjiga u istoriji književnosti i prva knjiga koja je ikada štampana, za šta bi trebalo da zahvalimo Johanu Gutenbergu. Sve je to lepo, ali to su podaci iz istorije književnosti. Da li ste, međutim, upoznati sa činjenicom da Biblija sadrži ukupno 3.566.480 slova? Ili da je to knjiga koja se, navodno, najviše krade iz javnih biblioteka? Za taj podatak, doduše, ne postoji potvrda koja bi je uvela u Ginisovu knjigu rekorda. Interesantno je i to da je Biblija prva među više od 17.000 knjiga koje govore o Isusu Hristu, dok se životom i delom Vilijama Šekspira bavi 9.800 naslova iz domena istorije književnosti.
Ljudi koji se kriju iza suvoparnih naučnih zapažanja klasične istorije književnosti bili su izuzetno interesantne, jedinstvene ličnosti. Onore de Balzak je, recimo, uvek nosio belu monašku odoru sa kapuljačom i ispijao čak pedeset šolja kafe dnevno. On naravno nije jedini pisac u istoriji koji se pridržavao neobičnih običaja i rituala. Izabela Aljende, na primer, svaki roman počinje da piše 8. januara. To mora da joj je srećan dan, jer većina njenih knjiga su bestseleri. Za Virdžiniju Vulf se priča da je sve knjige napisala stojeći. Neki pisci su pak skloni preteranom fantaziranju: Karl Maj je, recimo, tvrdio da je on sam uzor za lik Old Šeterhenda, iako pre nastanka ovog lika nikada nije bio u Americi. Sa stvarnošću je po svemu sudeći bio posvađan i francuski pisac Gi de Mopasan, koji je posle jedne posete javnoj kući otišao kod notara i tražio da mu izda potvrdu da je za samo sat vremena „šest puta prineo žrtvu Veneri“.
Istorija književnosti kao zbirka kurioziteta
Osim toga, kroz istoriju književnosti susrećemo se i sa biografskim podacima koji govore o mnoštvu neobičnih smrtnih slučajeva. Američki pisac Tenesi Vilijams ugušio se kada mu je poklopac od kapi za oči upao u grlo. Engleski pisac Arnold Benet javno je tvrdio da je pariska voda iz česme bezopasna i, kako bi to dokazao, popio punu čašu. Nekoliko dana kasnije, umro je od tifusa. Na sličan način tragično je okončao život pisac Frensis Bejkon, koji je pokušavao da utvrdi da li sneg usporava raspadanje leševa. Izašavši napolje kako bi telo mrtve kokoške napunio snegom zaradio je prehladu, od čijih posledica je preminuo. Sve ovo su neobični i zanimljivi zapisi na marginama istorije književnosti, činjenice kojima se poklanja malo pažnje kada ovu umetnost posmatramo u celini i pokušavamo da objasnimo kako se razvijala i zašto je tokom vekova kretala u ovom ili onom pravcu.
Poznavanje istorije književnosti je svakako važan preduslov za razumevanje mnogih književnih dela. Književnost je oduvek predstavljala odraz vremena u kome nastaje. Ne sme se, međutim, zanemariti činjenica da je ona i ogledalo ljudi koji je stvaraju. Ove sitne epizode često nam govore o nekom autoru više nego ceo njegov opus. Čitanje „ozbiljnih“ i „suvoparnih“ podataka je svakako od neprocenjive važnosti. Ono nam omogućava da se upoznamo sa različitim epohama, njihovom pozadinom, najpoznatijim autorima i delima. Ovo je, čini se, pravo mesto za još jednu zanimljivost: disciplina koju mi nazivamo istorijom književnosti je relativno nova pojava. Sve do poslednjih decenija 18. veka književnom istorijom nazivani su „izveštaji iz učenih krugova“ tj. pisani izveštaji o naučnim dostignućima. Tek početkom 19. veka javlja se disciplina koja počinje da proučava poeziju i prozu – oblasti koje su do tada smatrane nenaučnim i stoga nezanimljivim. Od tog trenutka se o značaju književnosti i njene istorije slobodno raspravlja u naučnim krugovima.
Izvor: literaturtipps.de
Prevela: Jelena Tanasković
Osim toga, kroz istoriju književnosti susrećemo se i sa biografskim podacima koji govore o mnoštvu neobičnih smrtnih slučajeva. Američki pisac Tenesi Vilijams ugušio se kada mu je poklopac od kapi za oči upao u grlo. Engleski pisac Arnold Benet javno je tvrdio da je pariska voda iz česme bezopasna i, kako bi to dokazao, popio punu čašu. Nekoliko dana kasnije, umro je od tifusa. Na sličan način tragično je okončao život pisac Frensis Bejkon, koji je pokušavao da utvrdi da li sneg usporava raspadanje leševa. Izašavši napolje kako bi telo mrtve kokoške napunio snegom zaradio je prehladu, od čijih posledica je preminuo. Sve ovo su neobični i zanimljivi zapisi na marginama istorije književnosti, činjenice kojima se poklanja malo pažnje kada ovu umetnost posmatramo u celini i pokušavamo da objasnimo kako se razvijala i zašto je tokom vekova kretala u ovom ili onom pravcu.
Poznavanje istorije književnosti je svakako važan preduslov za razumevanje mnogih književnih dela. Književnost je oduvek predstavljala odraz vremena u kome nastaje. Ne sme se, međutim, zanemariti činjenica da je ona i ogledalo ljudi koji je stvaraju. Ove sitne epizode često nam govore o nekom autoru više nego ceo njegov opus. Čitanje „ozbiljnih“ i „suvoparnih“ podataka je svakako od neprocenjive važnosti. Ono nam omogućava da se upoznamo sa različitim epohama, njihovom pozadinom, najpoznatijim autorima i delima. Ovo je, čini se, pravo mesto za još jednu zanimljivost: disciplina koju mi nazivamo istorijom književnosti je relativno nova pojava. Sve do poslednjih decenija 18. veka književnom istorijom nazivani su „izveštaji iz učenih krugova“ tj. pisani izveštaji o naučnim dostignućima. Tek početkom 19. veka javlja se disciplina koja počinje da proučava poeziju i prozu – oblasti koje su do tada smatrane nenaučnim i stoga nezanimljivim. Od tog trenutka se o značaju književnosti i njene istorije slobodno raspravlja u naučnim krugovima.
Izvor: literaturtipps.de
Prevela: Jelena Tanasković
