Zašto je vaša životna priča važna i zašto treba odmah da je ispričate
Autorka knjige „Tihi ljudi“ Suzan Kejn nam pokazuje koliko savremeno društvo ume da bude neosetljivo na introvertne osobe. U svojoj knjizi iznosi niz slučajeva koji govore o tome kako pobediti introvertnost, odnosno, kako ne morate obavezno biti harizmatična i ekstrovertna osoba da biste bili uspešni na poslu, ostvareni u ljubavi ili smatrali sebe srećnim.
U ovom tekstu Kejn obrazlaže važnost iskrenosti prema sebi i objektivnog sagledavanja sopstvene životne priče: osoba koja mislite da ste ima ogroman uticaj na osobu koja ćete biti.
Koja je priča vašeg života?
Ne mislim na to gde ste odrasli, išli u školu, našli svoj prvi posao, itd. Zanima me koja je vaša PRIČA? Kakvu ste priču sastavili od događaja iz vašeg života? I da li ste znali da je to najvažnije pitanje koje treba sebi da postavite?
Fascinantna nova oblast nauke „narativna psihologija“ tvrdi da su priče koje pričamo o sebi ključne za naše duševno zdravlje. Ako ste „presudili“ da ste prosto prirodno nesrećni ili neinteligentni, onda će vam biti teško da budete optimistični po pitanju budućnosti. I obrnuto, ako sebi priznate da ste grešili i da ste se suočili sa poteškoćama, ali tražite (a možda već i naslućujete) rešenje, osećaćete da imate mnogo veću kontrolu nad svojim životom (i svojom budućnošću).
Da li je otkaz uvek dokaz da vaša karijera ne ide nikuda ili je to najbolja stvar koja vam se desila, jer vam je dala slobodu da tražite posao koji vam više odgovara?
A vaš razvod? Da li je to znak da niste srećni u ljubavi ili da ste samo prošli kroz teže poglavlje svog romana sa srećnim krajem?
Poenta ovoga nije da se lažete da su loše stvari koje su vam se desile zapravo dobre. Treba da otkrijete značenje u ovim životnim kretanjima. Treba da znate da se sve stalno menja. U jednom danu vašeg života možete doživeti i trijumf i patnju i dosadu. Šta ćete napraviti od svih tih emocija i događaja?
Koja je priča vašeg života?
Ne mislim na to gde ste odrasli, išli u školu, našli svoj prvi posao, itd. Zanima me koja je vaša PRIČA? Kakvu ste priču sastavili od događaja iz vašeg života? I da li ste znali da je to najvažnije pitanje koje treba sebi da postavite?
Fascinantna nova oblast nauke „narativna psihologija“ tvrdi da su priče koje pričamo o sebi ključne za naše duševno zdravlje. Ako ste „presudili“ da ste prosto prirodno nesrećni ili neinteligentni, onda će vam biti teško da budete optimistični po pitanju budućnosti. I obrnuto, ako sebi priznate da ste grešili i da ste se suočili sa poteškoćama, ali tražite (a možda već i naslućujete) rešenje, osećaćete da imate mnogo veću kontrolu nad svojim životom (i svojom budućnošću).
Da li je otkaz uvek dokaz da vaša karijera ne ide nikuda ili je to najbolja stvar koja vam se desila, jer vam je dala slobodu da tražite posao koji vam više odgovara?
A vaš razvod? Da li je to znak da niste srećni u ljubavi ili da ste samo prošli kroz teže poglavlje svog romana sa srećnim krajem?
Poenta ovoga nije da se lažete da su loše stvari koje su vam se desile zapravo dobre. Treba da otkrijete značenje u ovim životnim kretanjima. Treba da znate da se sve stalno menja. U jednom danu vašeg života možete doživeti i trijumf i patnju i dosadu. Šta ćete napraviti od svih tih emocija i događaja?
Činjenice su manje važne od samog pripovedanja. Uzmite u obzir ovu priču:
Nekada davno, osamnaestogodišnja Francuskinja Sofi Serano je rodila devojčicu koja je patila od neonatalne žutice. Beba je prve dane života provela u inkubatoru pod veštačkim svetlom, i majci je vraćena nakon četiri dana. Sofi nije znala je da to nije bila njena beba. To je bila druga beba obolela od žutice i stara četiri dana. Medicinska sestra je slučajno zamenila bebe.
Sofi je svoju ćerku nazvala Manon. Kako je odrastala, Manon je sve manje ličila na roditelje. Zbog njene tamne kože i kovrdžave kose susedi su ispredali priče o njenom poreklu. Ali Sofi nije na to obraćala pažnju. Sestra joj je objasnila da veštačko svetlo koje se koristi u tretmanu za lečenje žutice može uticati na boju kose. Sofi je sve više volela Manon. Znala je njenu životnu priču, njen plač, njeno gugutanje, njene prve reči.
Tek kada je Sofin muž optužio Sofi da je dete tuđe, Sofi se odlučila da uradi ćerki DNK test. Njen muž je bio u pravu. On nije bio otac ove desetogodišnje devojčice. Ali ni Sofi nije bila njena majka. Roditelji Manon su živeli desetak kilometara od njih i odgajali su Sofinu biološku ćerku.
Ovo je klasična uzbudljiva priča o zameni beba na rođenju. Ali ovde dolazi do neočekivanog obrta:
Organizovan je sastanak dve majke i njihovih ćerki. Sofi je uočila da njena biološka ćerka izgleda upravo kao ona, za razliku od Manon koja nije ličila na nju i nikad neće. Ali nije osetila nikakvu povezanost sa ovom devojčicom. Manon je dojila, Manon je tešila kada je imala noćne more, Manonine priče je znala. Ova druga ćerka je izgledala kao Sofi – ali šta je to uopšte značilo, kad nije znala njene priče? Druga majka se osetila isto tako.
Porodicu ne čini ista krv, porodicu čini ono što stvaramo zajedno, ono što pričamo jedni drugima. Naše priče su sve. One su srž ljubavi i smisla.
A koja je vaša priča? Da li pričate onu pravu priču, pravim ljudima?
Nekada davno, osamnaestogodišnja Francuskinja Sofi Serano je rodila devojčicu koja je patila od neonatalne žutice. Beba je prve dane života provela u inkubatoru pod veštačkim svetlom, i majci je vraćena nakon četiri dana. Sofi nije znala je da to nije bila njena beba. To je bila druga beba obolela od žutice i stara četiri dana. Medicinska sestra je slučajno zamenila bebe.
Sofi je svoju ćerku nazvala Manon. Kako je odrastala, Manon je sve manje ličila na roditelje. Zbog njene tamne kože i kovrdžave kose susedi su ispredali priče o njenom poreklu. Ali Sofi nije na to obraćala pažnju. Sestra joj je objasnila da veštačko svetlo koje se koristi u tretmanu za lečenje žutice može uticati na boju kose. Sofi je sve više volela Manon. Znala je njenu životnu priču, njen plač, njeno gugutanje, njene prve reči.
Tek kada je Sofin muž optužio Sofi da je dete tuđe, Sofi se odlučila da uradi ćerki DNK test. Njen muž je bio u pravu. On nije bio otac ove desetogodišnje devojčice. Ali ni Sofi nije bila njena majka. Roditelji Manon su živeli desetak kilometara od njih i odgajali su Sofinu biološku ćerku.
Ovo je klasična uzbudljiva priča o zameni beba na rođenju. Ali ovde dolazi do neočekivanog obrta:
Organizovan je sastanak dve majke i njihovih ćerki. Sofi je uočila da njena biološka ćerka izgleda upravo kao ona, za razliku od Manon koja nije ličila na nju i nikad neće. Ali nije osetila nikakvu povezanost sa ovom devojčicom. Manon je dojila, Manon je tešila kada je imala noćne more, Manonine priče je znala. Ova druga ćerka je izgledala kao Sofi – ali šta je to uopšte značilo, kad nije znala njene priče? Druga majka se osetila isto tako.
Porodicu ne čini ista krv, porodicu čini ono što stvaramo zajedno, ono što pričamo jedni drugima. Naše priče su sve. One su srž ljubavi i smisla.
A koja je vaša priča? Da li pričate onu pravu priču, pravim ljudima?
Ovo su tri vrste ljudi sa kojima treba da podelite svoje priče:
1. „Oglasite se“ vašim kolegama na poslu
Dag Konant, cenjeni bivši izvršni direktor „Kembel supa“, introvertan je čovek koji nije sklon ćaskanju i otvaranju sebe drugim ljudima. Zato je organizovao „Oglasite se“ sastanke sa svakim od svojih direktnih saradnika pojedinačno. Svrha ovih sastanaka je bila da ispriča svojim zaposlenima priču – kako bi ga bolje razumeli i bili u stanju da efikasnije razmenjuju svoje ideje na način koji odgovara obema stranama.
2. Podelite svoje priče sa svojom porodicom
Pre nekoliko nedelja sam rekla svom sedmogodišnjem sinu da pišem priču za decu. Spomenula sam da na tome radim mesecima. „Zašto mi to nisi rekla?“, želeo je da zna. Bio je iznenađen (možda i malo povređen) jer sam ćutala o zapletu te priče. „Mislila sam da ti se neće svideti“, iskreno sam mu odgovorila. On je lud za fudbalom i hokejom na ledu, a moja priča je o devojčicama, putovanju kroz vreme i stidljivosti. Ipak mu je zasmetalo što mu nisam spomenula tu priču. Od tada mu za svaki slučaj ispričam svaku novu priču koju smislim, iako nemaju veze sa fudbalskim loptama i hokejaškim pakovima.
3. Ispričajte sebi svoju priču – potrudite se da ta priča bude ona prava.
Ako imate problema da napravite iskrenu, a pozitivnu priču svog života, evo vežbe koja će vam možda pomoći. Postavite sebi ova tri pitanja:
Možete li da se prisetite trenutka iz mladosti kada ste se osećali snažno i srećno? (Ako ste imali teško detinjstvo ili vas nešto drugo sprečava da se osvrnete na ovu polaznu tačku, pokušajte da zamislite da ste ponovo u majčinoj utrobi.)
Koje je izazov ili koji su izazovi pretili da ugroze vašu snagu i mir?
Možete li otkriti smisao u ovim izazovima? Ne treba vam klasičan hepiend sve dok ste našli smisao. I ne brinite ako ga još niste našli. Mislite na željeni ishod te potrage. I upamtite reči čuvenog američkog profesora mitologije Džozefa Kembela: „Gde god posrneš, naći ćeš blago“.
Autor: Suzan Kejn
Izvor: www.psychologytoday.com
Više o ovoj temi i knjizi „Tihi ljudi“ možete pročitati u intervjuu sa autorkom:
Saveti autorke Suzan Kejn o tome kako „tihi ljudi“ mogu da se čuju u poslovnom okruženju
1. „Oglasite se“ vašim kolegama na poslu
Dag Konant, cenjeni bivši izvršni direktor „Kembel supa“, introvertan je čovek koji nije sklon ćaskanju i otvaranju sebe drugim ljudima. Zato je organizovao „Oglasite se“ sastanke sa svakim od svojih direktnih saradnika pojedinačno. Svrha ovih sastanaka je bila da ispriča svojim zaposlenima priču – kako bi ga bolje razumeli i bili u stanju da efikasnije razmenjuju svoje ideje na način koji odgovara obema stranama.
2. Podelite svoje priče sa svojom porodicom
Pre nekoliko nedelja sam rekla svom sedmogodišnjem sinu da pišem priču za decu. Spomenula sam da na tome radim mesecima. „Zašto mi to nisi rekla?“, želeo je da zna. Bio je iznenađen (možda i malo povređen) jer sam ćutala o zapletu te priče. „Mislila sam da ti se neće svideti“, iskreno sam mu odgovorila. On je lud za fudbalom i hokejom na ledu, a moja priča je o devojčicama, putovanju kroz vreme i stidljivosti. Ipak mu je zasmetalo što mu nisam spomenula tu priču. Od tada mu za svaki slučaj ispričam svaku novu priču koju smislim, iako nemaju veze sa fudbalskim loptama i hokejaškim pakovima.
3. Ispričajte sebi svoju priču – potrudite se da ta priča bude ona prava.
Ako imate problema da napravite iskrenu, a pozitivnu priču svog života, evo vežbe koja će vam možda pomoći. Postavite sebi ova tri pitanja:
Možete li da se prisetite trenutka iz mladosti kada ste se osećali snažno i srećno? (Ako ste imali teško detinjstvo ili vas nešto drugo sprečava da se osvrnete na ovu polaznu tačku, pokušajte da zamislite da ste ponovo u majčinoj utrobi.)
Koje je izazov ili koji su izazovi pretili da ugroze vašu snagu i mir?
Možete li otkriti smisao u ovim izazovima? Ne treba vam klasičan hepiend sve dok ste našli smisao. I ne brinite ako ga još niste našli. Mislite na željeni ishod te potrage. I upamtite reči čuvenog američkog profesora mitologije Džozefa Kembela: „Gde god posrneš, naći ćeš blago“.
Autor: Suzan Kejn
Izvor: www.psychologytoday.com
Više o ovoj temi i knjizi „Tihi ljudi“ možete pročitati u intervjuu sa autorkom:
Saveti autorke Suzan Kejn o tome kako „tihi ljudi“ mogu da se čuju u poslovnom okruženju
