Za jednog psihopatu, Tom Ripli je iznenađujuće omiljen. U predvečerje dvadesetpetogodišnjice premijere čuvene, za Oskara višestruko nominovane filmske adaptacije romana „Talentovani gospodin Ripli“, najpoznatijeg dela Patriše Hajsmit, Netfliks je predstavio izuzetno upečatljivu, novu adaptaciju iste priče – ovoga puta igranu seriju pod jednostavnim naslovom „Ripli“. Zloslutna i vizuelno efektna, serija Stivena Zejlijana nas podseća zašto knjiga i dalje snažno utiče na popularnu kulturu.

Tokom sedam decenija privlačnost „Talentovanog gospodina Riplija“, kao remek-dela američkog noara, neprestano je rasla – često potpomognuta adaptacijama, čija vernost originalu iz slučaja u slučaj varira. Kostur priče je uvek isti: bogataš angažuje prevaranta Toma Riplija da otputuje u Italiju i ubedi njegovog zabludelog naslednika Dikija da se vrati kući; ali umesto da razmaženog plejboja pošalje roditeljima, zavidljivi Ripli ga ubija i preuzima njegov identitet. Uslediće još ubistava, a sve sa ciljem da se zataška prvo.

Ovaj beskrupulozni serijski ubica i fantasta željan društvenog statusa postaće najpopularnija kreacija Patriše Hajsmit. Između 1955. i 1991. godine objavila je ukupno pet romana o Ripliju, poslednji samo nekoliko godina pred smrt. Od svog debija njen psihopata se pojavio u šest adaptacija za mali i veliki ekran, pozorišnom komadu Filis Nađ i jednom mjuziklu. Takvo zaveštanje samo svedoči o kompleksnoj privlačnosti ovog junaka – nemoralnog, skromnog, smelog – i izuzetnom književnom talentu Hajsmitove. Ima nečeg neodoljivog u tom drskom obmanjivaču, čoveku koji grabi priliku da poboljša sopstveni život tako što će oduzeti tuđi. Tekst je dovoljno bogat da podnese potpuno različite interpretacije, koje su u isti mah i verne originalu i vešto uobličena, zasebna umetnička dela.

U prvom romanu o Ripliju posebno se ističe jedna scena iz junakovog detinjstva. Kada je imao dvanaest godina, Tomova tetka Doti, koja se nevoljno starala o njemu posle smrti roditelja, naterala ga je da usred saobraćajnog zastoja izađe iz kola i sa obližnje benzinske pumpe donese svežu vodu. Kolona je u međuvremenu pononvo počela da mili i Tom je bio primoran da trči između ogromnih vozila u pokretu, ali nikako nije uspevao da dohvati vrata tetkinog automobila. Umesto da ga sačeka, ona je „nastavila da vozi u toj gužvi što je brže mogla...“ I što je još gore, rugala mu se „vičući kroz prozor:’Hajde, hajde, sporaću!’“ Uspomena se završava tako što uplakani, frustrirani Tom ipak ulazi u kola, a tetka zlobno komentariše prijateljici: „Sekapersa! Sekapersa od glave do pete. Baš kao i njegov otac!“

Ova epizoda odraslom Tomu iskrsava u sećanju dok se izležava na palubi broda kojim putuje u Evropu. Uljuljkan dušom i telom u luksuz i izobilje svog okruženja, on počinje da planira svetliju budućnost. Slične uspomene na poniženja iz prošlosti mu se vraćaju kroz ceo roman, ali ova okrutna vinjeta je verovatno najupečatljivija. Prisećajući se detinjstva iz komfora svoje trenutne pozicije, Tom razmišlja: „Pravo je čudo što je iz takvog odnosa proizašao ovakav kakav je.“ Ovo nije opravdanje, nego još jedan deo njegove prirode – pored zagonetnog mladića, parazita i lopova, tu je i ranjivi dečak; a u odraslom Ripliju se sva prošla nezadovoljstva polako zgrušavaju u prezir i nasilje.

Taj uvid u Riplijeve korene je jedan od razloga zašto sam toliko uživala u ponovnom iščitavanju romana pre gledanja nove adaptacije. Hajsmitova osvetljava unutrašnji život lika za koga je priznavala da je „junak-psihopata“, identifikujući se s njim umesto da ga osuđuje (književnica je bila otvoreno zaljubljena u svoju kreaciju). Zbog te izrazite interiornosti Hajsmitovoj se često pripisuju zasluge za renesansu i popularizaciju psihološkog trilera, žanra koji korene vuče iz 19. veka, što je bilo od presudnog značaja za očuvanje njenog statusa u svetu književnosti, uprkos dokazano problematičnoj ličnoj reputaciji. Alfred Hičkok je njen debitantski roman „Stranci u vozu“ nepunu godinu dana nakon objavljivanja preneo na veliko platno (pod istim nazivom, 1951), a eminentni časopis Atlantik je njeno delo „Duboka voda“ (1957) proglasio jednim od sto najboljih američkih romana svih vremena.

Naracija „Talentovanog gospodina Riplija“ živi izvan Toma, ali ipak dovoljno blizu da bi ga dosledno analizirala. Čitalac saznaje da je reč o usamljeniku, ali ne potpunom, koji se u društvu lako unervozi i nije u stanju da na duže staze nosi masku normalnosti. Rastrzan je između želje za samostalnošću, proizašle iz detinjstva u kome mu je pružano previše neželjene pažnje a premalo ljubavi, i neodoljive potrebe da drugi imaju lepo mišljenje o njemu.

U blizini lepote i bogatstva, koje sam ne poseduje, njegova žudnja za statusom i pripadanjem eskalira. Okrutan je i nemoralan, ali istovremeno realan i samokritičan. On jeca! I čezne... Iz scene u majstorsku scenu, iz rečenice u rečenicu, sa svakom uznemirujućom mišlju i uspomenom, Hajsmitova otkriva kako Riplijeva psiha pomera granice prihvatljivog – ponekad sporo i neprimetno, ponekad u šokantnim skokovima. Kada Diki i Tom jedne noći ponude vožnju taksijem devojci na koju su slučajno naleteli, a ona im po dolasku na odredište zahvali, nazivajući ih najsimpatičnijim Amerikancima koje je ikad srela, Tom komentariše: „Znaš li šta bi većina prljavih Amerikanaca učinila u ovom slučaju – silovala je.“

A što je još gore, kada sa nasilnih misli konačno pređe na dela, Tom u ukradenom identitetu uživa kao svinja u blatu. Osećajući se „nedužno i slobodno“, on svoje samopouzdanje u Dikijevoj koži poredi sa osećanjem koje „verovatno ima dobar glumac kad na pozornici glumi važnu ulogu s uverenjem da tu ulogu niko drugi ne bi mogao bolje da odglumi.“ Prava lepota romana leži upravo u trenucima kao što je ovaj, jer oni bacaju svetlo na najmračnije kutke psihe koja se otima kontroli.

Ovako slojevit portret prosto vapi za novim interpretacijama – uloga poput ove je san svakog glumca – ali tekst kao celinu nije nimalo lako preneti u drugi medijum. Književno umeće Hajsmitove je bilo takvo da je, da joj je to neko tražio, verovatno mogla da napiše dvočinku zasnovanu samo na porodičnoj simbolici i sociopsihološkoj dinamici sadržanoj u činjenici da Diki kupuje frižider.

Lestvica je postavljena veoma visoko, ali to nije omelo film iz 1999. i seriju iz 2024. da se dokažu kao samostalna, u celosti oformljena umetnička dela.