Možete je nazvati kako god hoćete, neka to bude uzdizanje, ili još bolje oplemenjivanje, ali osnovna uloga umetnosti u ljudskom životu je da upravo taj život učini ako ne plemenitijim i lepšim onda barem većim. I naravno da ovo ne znači da umetnost treba posmatrati kao neku nadnaravnu pojavu, plod božanskog nadahnuća ili sličnu budalaštinu. Ili još gore kao šećernu melasu koja će zasladiti poprilično gorak život. Možda je najbolji odgovor o ulozi umetnosti i njenom mestu u istoriji naše civilizacije dao Fridrih Niče kroz reči: „Umetnost imamo zato da ne bismo propali od istine“. A ta istina je niskost našeg postojanja, gotovo da je svejedno smatramo li to postojanje za užasno ili predivno. Niskosti su naše ljubavi i mržnje, uzdizanja i stradanja, snovi i padovi. Suštinski, celi ljudski život je jedna velika niskost. Pokušajte da izrazite najveću radost svog života i uvidećete koliko te reči zvuče slabo u odnosu na ono šta ste zamišljali u svojoj glavi. I upravo tu dolazi umetnost koja je u stanju da od nečeg najobičnijeg (setite se Prustovih madlena) stvori izvanredno. Umetnost je ta koja daje smisao životu uzdižući ga iz mediokritetske žabokrečine i turobnosti svakodnevnice. Snaga umetnosti je toliko velika da uspeva da preobrazi čak i užas. I pri tom se ne misli na predikativnu ili pedagošku ulogu umetnosti izraženu u njenom svođenju na sredstvo pamćenja ili osvešćivanja zabludelog ljudskog roda. Razume se, odlično je ako umetnost izaziva ovakve reakcije, ali to nije njena suština. Da jeste, to ne bi ni bila umetnost već propoved ili propaganda. Ali da se vratimo na našu temu, odnos užasa i umetnosti. Još tačnije, o preobražaju užasa u umetnost. Možda je najbolje reći da užas (čitaj zlo) u umetnosti prestaje da bude banalan (hteli ili ne hteli, tu je Hana Arent). On više nije nerazumljivo iskliznuće ljudske prirode, pred nama se nalazi u svom svojem grotesknom sjaju. Umetnost nam omogućuje da ga sagledamo, razumemo i sukobimo se s njim. Ako je sreće, možda čak i da nešto naučimo o njemu. Jednu od najvećih lekcija o užasu nam je dao Kurcio Malaparte.

Radnja Malaparteovog romana „Koža“ je smeštena u vremenski period od jedne godine. Počinje 1943. sa iskrcavanjem američkih vojnih snaga na Siciliji, a završava se sa slikom oslobođene Italije. Glavni junak romana, sam autor, je italijanski borac protiv fašizma – sada tumač i oficir za vezu u američkoj vojsci. Mi pratimo njegovu ratnu putanju. Prvobitni boravak u Napulju, prikaz je posleratnog ludila. Pisac ga naziva kugom, samo što to nije u pitanju fizička no moralna bolest. Vidimo i italijansku provinciju, kameleonsko presvlačenje fašista u antifašiste, duhovno i materijalno siromaštvo, ratne borbe, osvajanje Rima, ali i moralnu kugu koja se nezadrživo širi. I krajnje razočarenje izraženo kroz reči: „Sramota je dobiti rat“.

Žanrovski odrediti „Kožu“ je nemoguć zadatak. Ona je u svojoj biti roman, ali tu odrednicu ne treba shvatiti doslovno. „Koža“ je čudesna mešavina novinske reportaže, autobiografskog spisa i čistog romanesknog materijala. Takav je i njen sadržaj. Malaparte je u stanju da za čas pređe sa opisa najnižih ljudskih poriva, najupečatljivije su scene majki koje prodaju svoju desetogodišnju decu, na blazirane razgovore italijanske aristokratije o stilu i ideološkom opredeljenju Žan Pol Sartra. Napisana oštro, na momente mučno, ponekad i moralistički, „Koža“ ipak najviše pleni svojom istinoljubivošću. A iz nje proizlazi mudrost koja je upozoravajuća: „Iz otvora kanalizacija, iz podruma, iz potkrovlja, iz ormana, ispod kreveta, iz pukotina zidova, gde su živeli (…) 'ilegalno', napustiše leglo, kao pacovi, heroji poslednjeg časa, tirani sutrašnjice: ti hrabri pacovi slobode, koji će jednog dana zauzeti čitavu Evropu, da bi izgradili na ruševinama starog ugnjetavanja carstvo domaćeg ugnjetavanja.“

Jedan od najvećih italijanskih književnih stvaralaca dvadesetog veka, Kurcio Malaparte, je rođen u Pratu. Kao mladić napušta gimnaziju i bori se na strani Francuske u toku Prvog svetskog rata. Razočaran posleratnim poretkom postaje fašistički simpatizer, ali novi prelom ubrzo sledi. Njegov spis „Tehnika državnog udara“ (1931) uperen protiv Hitlera i Musolinija i kasnija antifašistička delatnost mu donose nekoliko robija. Dobar deo Drugog svetskog rata je proveo kao novinski reporter (uglavnom na istočnom frontu, delom i u Jugoslaviji) što će kasnije rezultirati njegovim najpoznatijim delom „Kaputt“. U posleratnom periodu posvećuje se književnom i publicističkom radu. Ostao je upamćen i kao izuzetan projektant. Njegova vila na Kapriju jedno je od najznačajnijih arhitektonskih dostignuća dvadesetog veka.

Nastavljajući tačno tamo gde je stao pišući „Kaputt“, Malaparte kroz „Kožu“ slika sudbinu Evrope koja se oslobađa od okova fašizma i nacizma. Ali to ne znači i pravo oslobođenje, jer nestanak dve zle ideologije ne donosi oslobođenje ljudskog roda. Zlo i užas su ostali. Sada još veći, pošto ne postoji spoljašnja sila kojom bi se to zlo opravdalo. U svojoj biti, „Koža“ je mešavina dubokog divljenja prema američkom idealizmu, ali i prikaz prljanja tog idealizma. U isto vreme, „Koža“ je prikaz prokletstva Evrope, sitnih, malih i prljavih nacionalnih i ideoloških strasti koje se pretvaraju u bespoštedni rat. Najvažnije, ovaj roman je slika ljudskog pada izneta kroz pero izuzetnog stiliste, onog koji svoju pronicljivost zna da pretvori u nenadmašnu umetnost. I da tako oslika dugoočekivani dolazak slobode okaljane užasom: „Sloboda je skupa, mnogo skuplja od ropstva. I ne plaća se ni zlatom, ni krvlju, ni najuzvišenijim žrtvama, već podlošću, prostitucijom, izdajom, i svim prljavštinama ljudske duše.“

Autor: Vladimir Petrović
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com