Na početku moram da priznam nešto sramno. Kada sam slao svoj prvi, a zatim drugi, pa treći i četvrti roman izdavačima – i kada su mi ih oni vraćali – postojala je jedna urednica koja je verovatno videla da u tome što čita ima nekog talenta. Pokušavala je da me ohrabri na sledeći način: umesto da mi pošalje standardizovano pismo u kojem me obaveštava da sam odbijen, pozvala bi me u svoju kancelariju, i onda bi mi, tokom polučasovnog razgovora, objasnila da, ne, neće objaviti ni ovaj roman, ali da ona veruje da treba da nastavim da pišem. Ono što jeste objavljivala – a što sam saznao jer su uskoro te knjige počele da pristužu u knjižaru u kojoj sam radio – bila su reizdanja antologija kratkih priča Dž. G. Balarda: „Glasovi vremena“, „The Terminal Beach“, „Vermillion Sands“. Sećam se da sam pomislio, dok sam na police slagao sjajna džepna izdanja: „Zašto se bakće sa ovim matorcem? Trebalo bi da objavljuje moje knjige“. U tom trenutku, naravno, teško da sam pročitao išta što je taj matorac napisao.

Važno je da to raščistimo na samom početku, jer to je bio jedini put da sam pomislio bilo šta negativno o Balardu kao piscu i kao osobi. Zapravo, on je s vremenom za mene postao nešto najbliže živom uzoru. Henri Džejms je u redu, ali on vam ne pomaže da se izborite sa nasiljem i brzinom savremenog sveta. A upravo su nasilje i brzina ono što sam želeo da dočaram kada sam pisao svoj drugi roman, „Corpsing“. Kada sam ga završio, osetio sam da je Balardov uticaj toliko očigledan da bi to trebalo i priznati – i tako sam u zahvalnici naveo i njegov roman „Sudar“. Bio je to moj prvi pokušaj da mu se zahvalim.

Meni se čini da je roman „Sudar“ vrhunac Balardovog pisanja – stil je besprekoran, a odnos prema društvenim pojavama najoštriji. Znam da se mnogi ne bi složili sa mnom. Njegovi raniji romani – a naročito roman „Potopljeni svet“ – takođe imaju neku specifičnu hipnotičku moć. On je, od samog početka, odličan u pisanju kratkih priča. A romanom „The Atrocity Exhibition“ istraživanje podiže na jedan potpuno nov nivo – i to ne samo kad je on u pitanju, već kad je reč o celokupnoj fikciji na engleskom jeziku. Ugledni engleski pisci jednostavno sebi ne dozvoljavaju tu vrstu ekstremnosti, perverznosti i apsurdnosti.

Ali Balard je to sebi dozvolio.

A to sam i ja želeo.

Postepeno sam shvatio da upravo Balardu dugujem to što sam zauzeo poziciju koja je dugo podrazumevala određenu vrstu izolovanosti i veliku odgovornost. On je, istovremeno bio pripadnik i mejnstrima i avangarde. Pisao je žanrovsku fikciju bez ustezanja. Pisao je savremenu fikciju koja se zaista bavila savremenim svetom. Univerzalan po svom pogledu na svet, gotovo da se ni oko čega nije dvoumio. Verovao je u svoje instinkte i oni ga nikad nisu izneverili.

U maju 2007. prisustvovao sam jednoj akademskoj konferenciji na Univerzitetu Ist Anglija – konferenciji koja je u potpunosti bila posvećena Balardovom delu. Na kraju konferencije opšti utisak je bio da nismo rekli ni delić svega onoga što smo mogli da kažemo. Vrlo je malo savremenih autora čiji bi rad mogao da izdrži toliko preispitivanje. Vratio sam se ubeđen u to da će Balard nastaviti da traje – u njegovom delu ima više nego dovoljno toga što će i u budućnosti nastaviti da fascinira čitaoce.

Kada umetnik premine, postoji tendencija da se on predstavi kao neka obična, gotovo prosečna, prijatna osoba, čijim stavovima nema šta da se zameri. Ali, u razgovorima, Balard uvek ostaje autentični Balard. Uvek smo mogli da se oslonimo na njega da će početi da priča o psihopatologijama ili o privlačnosti fašizma ili o odnosu tehnofilije i seksualnosti. Svet je posmatrao i razumevao na sebi svojstven način, i nije imao nikakvu nameru da svoje stavove ublažava ili učini umerenijim, samo zato što su  zbog njih, kako je on sam imao običaj da kaže, neki ljudi osećali gađenje.

Smatrati da ga je odrastanje u Kini, za vreme rata, odredilo kao osobu, predstavlja preveliko pojednostavljivanje. Ali to iskustvo mu je svakako dalo osećaj koliko su zapravo krhke velelepne zgrade, velike institucije. Neke od tih stvari kasnije je veoma voleo i poštovao, a neke je sa uživanjem posmatrao dok su ih sravnjivali sa zemljom, a za neke – mislim – nikad nije uspeo da se opredeli. Zato se na neke od njih neprestano vraćao, posmatrao, prisećao se, posmatrao, prisećao se, pokušavajući da odluči šta zapravo misli. Upravo iz toga proističe izuzetna i jedinstvena moralna pozicija njegove fikcije.

Vrlo često imam osećaj kao da sam neovlašćeno zagazio na Balardovu teritoriju. Ponekad me to obeshrabri. Kada odem na terminal nekog aerodroma ili na parking nekog auto-servisa ili u čekaonicu neke bolnice, zamišljam da je on već bio tamo – posebno, ako pokušavam da pišem o tim mestima.

Postoje trenuci kada me to smiruje i hrabri. Barem je neko bio tu pre mene. Dugo me je mučila jedna metafora Kirila Konolija – da su „dečja kolica u hodniku“ jedan od „neprijatelja obećanja“. Deca i pisanje delovali su mi nespojivo. Ali Balard je više puta ponovio da je podizanje njegove troje dece, nakon iznenadne smrti njihove majke, bilo izvor nekih od najboljih ideja i najveće sreće.

Balarda sam sreo samo jednom. Osim pozdrava na početku i kraju susreta, gotovo čitav taj razgovor je snimljen kao intervju, tako da svako može da pročita tačno šta sam želeo da ga pitam i šta mi je odgovorio.

Prošle godine, kada sam saznao – čitajući recenziju njegovog romana „Miracles of Life“ – da umire, napisao sam mu pismo. U njemu sam ponovo pokušao da mu zahvalim za mnoge stvari koje osećam da mu dugujem. Nisam želeo da to ostane nedorečeno.

Autor: Tobi Lit
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat