Ljubavno pismo Simon de Bovoar
„I dalje mogu osetiti toplinu i sreću i snažnu zahvalnost kada te pronađem u sebi.“
Knjiga Ane Holms „Hell Hath No Fury: Women’s Letters from the End of the Affair“, dirljiva je zbirka ljubavnih pisama u kojima su razne žene tokom deset vekova, poznate (poput Anais Nin ili Silvije Plat) i nepoznate, raskidale sa svojim ljubavnicima. Jedno od najupečatljivijih pisama iz ove antologije jeste ono francuske spisateljice, feministkinje, intelektualke i egzistencijalne filozofkinje Simon de Bovoar, autorke kultnog klasika „Drugi pol“. 1947. godine, dok je bila u poseti Čikagu, započela je vezu sa Nelsonom Algrenom, najpoznatijeg po romanu „Čovek sa zlatnom rukom“. Nekoliko godina su njih dvoje održavali vezu na daljinu, razdvojeni Atlantskim okeanom. Ali udaljenost je na kraju uzela svoj danak i 1950. godine se povukao, želeći u svom životu nekoga ko će stalno biti pored njega. (Na kraju je ponovo oženio svoju bivšu ženu Amandu Kontovič.)
Pismo, koje je Bovoar napisala septembra 1950. godine po povratku u Pariz, posle posete Algrenu u Čikagu, zasićeno je napetošću stvorenom suprotstavljenim porivima – potrebama koje je sama osećala i željom da čoveku koga je još uvek volela olakša situaciju – dati nekome prostora u trenutku kada se žudi za još većom bliskošću jeste i krajnji test ljubavi i njena najveća tragedija.
„Bolja sam u suvoj tuzi nego hladnom besu, jer čak i sada su mi oči bez suza, suve kao dimljena riba, srce mi je kao prljava meka kaša.
Nisam tužna. Više zapanjena, udaljena od sebe same, ne verujući zaista da si sada tako daleko, tako daleko a opet blizu. Želim ti reći samo dve stvari pre odlaska, a onda više o tome neću pričati, obećavam. Prvo, tako se nadam, želim i potrebno mi je da te jednog dana ponovo vidim. Ali molim te zapamti, nikada te više neću moliti da se vidimo – ne zbog nekakvog ponosa, jer znaš da ga kada si ti u pitanju nemam, već zato što će naš susret nešto značiti jedino ako ga ti poželiš. Tako da ću čekati. Kada budeš poželeo, samo reci. Neću odmah pomisliti da si me iznova zavoleo, čak ni da želiš da spavaš sa mnom, i ne moramo ostati dugo zajedno – samo onoliko koliko poželiš, kada poželiš. Ali znaj da ću čeznuti da me pozoveš. Ne, ne mogu zamisliti da te nikada više neću videti. Izgubila sam tvoju ljubav i bilo je (i još uvek je) bolno, ali neću izgubiti tebe. Bilo kako bilo, dao si mi puno Nelsone, i to što si mi dao znači mi toliko da nikada nećeš moći ničim to da poništiš. A tvoja nežnost i prijateljstvo su mi bili toliko dragoceni da i dalje mogu osetiti toplinu i sreću i snažnu zahvalnost kada te pronađem u sebi. Nadam se da me ta nežnost i prijateljstvo nikada, nikada neće napustiti. Što se mene tiče, zbunjujuće je reći i osećam se posramljeno, ali to je jedina istina: volela bih isto toliko kao i ranije da ti padnem u zagrljaj, bez rezerve i svim mojim prljavim srcem, jer ne umem drugačije. Ali neka te to ne tišti, medeni moj, i nemoj smatrati dužnošću da mi napišeš bilo kakvo pismo, samo piši ako ti poželiš, znajući da će me to uvek usrećiti.
Pa, sve reči deluju budalasto. Deluješ tako blizu, tako blizu, volela bih da sam tu kraj tebe. I dozvoli mi, kao ranije, dozvoli mi da u svom srcu zauvek tu i budem.
Samo tvoja, Simon.“
Izvor: brainpickings.org
Prevod sa engleskog: Vladimir Martinović
Knjiga Ane Holms „Hell Hath No Fury: Women’s Letters from the End of the Affair“, dirljiva je zbirka ljubavnih pisama u kojima su razne žene tokom deset vekova, poznate (poput Anais Nin ili Silvije Plat) i nepoznate, raskidale sa svojim ljubavnicima. Jedno od najupečatljivijih pisama iz ove antologije jeste ono francuske spisateljice, feministkinje, intelektualke i egzistencijalne filozofkinje Simon de Bovoar, autorke kultnog klasika „Drugi pol“. 1947. godine, dok je bila u poseti Čikagu, započela je vezu sa Nelsonom Algrenom, najpoznatijeg po romanu „Čovek sa zlatnom rukom“. Nekoliko godina su njih dvoje održavali vezu na daljinu, razdvojeni Atlantskim okeanom. Ali udaljenost je na kraju uzela svoj danak i 1950. godine se povukao, želeći u svom životu nekoga ko će stalno biti pored njega. (Na kraju je ponovo oženio svoju bivšu ženu Amandu Kontovič.)
Pismo, koje je Bovoar napisala septembra 1950. godine po povratku u Pariz, posle posete Algrenu u Čikagu, zasićeno je napetošću stvorenom suprotstavljenim porivima – potrebama koje je sama osećala i željom da čoveku koga je još uvek volela olakša situaciju – dati nekome prostora u trenutku kada se žudi za još većom bliskošću jeste i krajnji test ljubavi i njena najveća tragedija.
„Bolja sam u suvoj tuzi nego hladnom besu, jer čak i sada su mi oči bez suza, suve kao dimljena riba, srce mi je kao prljava meka kaša.
Nisam tužna. Više zapanjena, udaljena od sebe same, ne verujući zaista da si sada tako daleko, tako daleko a opet blizu. Želim ti reći samo dve stvari pre odlaska, a onda više o tome neću pričati, obećavam. Prvo, tako se nadam, želim i potrebno mi je da te jednog dana ponovo vidim. Ali molim te zapamti, nikada te više neću moliti da se vidimo – ne zbog nekakvog ponosa, jer znaš da ga kada si ti u pitanju nemam, već zato što će naš susret nešto značiti jedino ako ga ti poželiš. Tako da ću čekati. Kada budeš poželeo, samo reci. Neću odmah pomisliti da si me iznova zavoleo, čak ni da želiš da spavaš sa mnom, i ne moramo ostati dugo zajedno – samo onoliko koliko poželiš, kada poželiš. Ali znaj da ću čeznuti da me pozoveš. Ne, ne mogu zamisliti da te nikada više neću videti. Izgubila sam tvoju ljubav i bilo je (i još uvek je) bolno, ali neću izgubiti tebe. Bilo kako bilo, dao si mi puno Nelsone, i to što si mi dao znači mi toliko da nikada nećeš moći ničim to da poništiš. A tvoja nežnost i prijateljstvo su mi bili toliko dragoceni da i dalje mogu osetiti toplinu i sreću i snažnu zahvalnost kada te pronađem u sebi. Nadam se da me ta nežnost i prijateljstvo nikada, nikada neće napustiti. Što se mene tiče, zbunjujuće je reći i osećam se posramljeno, ali to je jedina istina: volela bih isto toliko kao i ranije da ti padnem u zagrljaj, bez rezerve i svim mojim prljavim srcem, jer ne umem drugačije. Ali neka te to ne tišti, medeni moj, i nemoj smatrati dužnošću da mi napišeš bilo kakvo pismo, samo piši ako ti poželiš, znajući da će me to uvek usrećiti.
Pa, sve reči deluju budalasto. Deluješ tako blizu, tako blizu, volela bih da sam tu kraj tebe. I dozvoli mi, kao ranije, dozvoli mi da u svom srcu zauvek tu i budem.
Samo tvoja, Simon.“
Izvor: brainpickings.org
Prevod sa engleskog: Vladimir Martinović
