Prikaz romana „Put u Indiju“, autora E. M. Forstera
Najuspešnije delo iz pera E. M. Forstera predstavlja zlokobno upozorenje o sudbini carstva.
E. M. Forster je 1957. godine, razmišljajući o prošlosti, napisao da svet kasnog carstva, koji je opisao u romanu „Put u Indiju“ „više ne postoji, ni u političkom, ni u društvenom smislu“. Danas, više od sto godina od kako je nastao nejgov roman, njegova tema možda u prvi mah deluje „zastarelo“. Međutim – budući da se Forster u romanu bavi odnosom između britanske učiteljice i muslimanskog lekara – ova priča oslikava daleko veću tragediju imperijalizma, i zbog toga je „Put u Indiju“ bezvremeno delo i jedan od najznačajnijih romana XX veka.
Deo romana „Put u Indiju“ kojeg se većina čitalaca seća je, naravno, ljubavna drama koja se odvija u Marabarskim pećinama: Adela Kvestid, engleska učiteljica i njena saputnica gospođa Mur stižu u Čandrapur, stupaju na tlo kolonijalne Indije, mesto opsednuto promocijom britanskih vrednosti i britanskog načina života. Tu Adela treba da upozna i uda se za Ronija, sina gospođe Mur – poželjnog, ali zadrtog britanskog službenika, gradskog sudiju. Ali gospođica Kvestid, kako i samo njeno ima kaže (Kvestid – izvedeno od engleske reči quest: potraga, traganje, istraživanje), ima drugačije planove. Odbacujući predrasude i uskogrudost britanske zajednice, kreće da upozna „pravu“ Indiju – u istraživanju joj pomaže doktor Aziz, mladi musliman koji naivno želi da promoviše dobre odnose između vladajuće rase i kolinijalnih podanika. I jedno i drugo ohrabruje direktor lokalne državne škole.
Aziz organizuje da gospođica Kvestid i gospođa Mur posete čuvene Marabarske pećine. Tamo se, u klasičnom forsterovskom nerazjašnjenom „incidentu“, događa nešto između Adele i Aziza, nakon čega će doktor ostati osramoćen, a što će izazvati žestoku reakciju britanskih gospodara. Tokom krize, Aziz koji je već prezren kao „pokvareni zapadnjak“, biva zatvoren. Konačno, nakon suđenja, Adela povlači svoje optužbe, a Aziz se, sada već radikalan i besan, povlači u svoje prirodno stanje kako ga je Forster izmaštao. „Konačno sam Indijac“, kaže Aziz, dok stoji sam na monsuskoj kiši. Na poslednjim stranicama romana, u posetu mu dolazi Filding, britanski učitelj i blizak prijatelj. Odnos između Aziza i Fildinga dugo je mučio Forstera. U odlomku koji ga je kao stvaraoca mnogo namučio, pokušao je da se izbori sa složenošću odnosa između Istoka i Zapada. „Ali konji to nisu hteli – svaki je krenuo na svoju stranu; zatvor, palate, ptice, strvine... oni to nisu hteli. 'Ne, još uvek ne', a nebo je reklo, 'Ne, tamo ne.'“ Ovo je prilično sumorno, ali tačno predviđanje: problem između Istoka i Zapada nije nimalo bliže rešenju danas nego što je bio pre 100 godina.
Beleška o tekstu
E. M. Forster je posetio Barabarske pećine u januaru 1913. godine, prilikom svoje prve posete Indiji. Bilo je to iskustvo koje nikada nije zaboravio, i koje ga je inspirisalo da gospođu Mur i njenu saputnicu Adelu pošalje u zamišljene Marabarske pećine, u centralnom i najvažnijem delu svog velikog romana, drugom delu, pod nazivom Pećine. Po povratku iz Indije, Forster je počeo da piše roman o Indiji, ali ga je ostavio po strani kako bi napisao roman „Moris“, delo o homoseksualnosti, koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. Nije se vratio svom „indijskom“ rukopisu sve do 1921. godine, neposredno nakon što je prihvatio posao privatnog sekretara kod maharadže od Devasa. Međutim, pisanje ovog romana ga uopšte nije zadovoljavalo. Priznao je krugu prijatelja da mu je „dosadna i zamorna konvencionalnost ove književne forme“, a posebno „promišljeno neznanje pisca“. Poslednji deo romana, Hram, predstavlja Forsterov pokušaj da narativ podigne na viši nivo, kao i da prevaziđe nepremostiv jaz unutar kolonizovane Indije.
Roman „Put u Indiju“ prvi put je objavljen 4. juna 1924. godine u Velikoj Britaniji. Forster je naslov romana pozajmio od Volta Vitmana, koji je tako nazvao jednu od pesama iz zbirke „Vlati trave“. Do kraja godine, u Britaniji je prodato 17.000 primeraka, a u Sjedinjenim Državama više od 54.000. Odličnu prodaju Forsterovog dela podržale su i odlične kritike. Samo je u Indiji naišao na negativne kritike zbog načina na koji je prikazao anglo-indijsko društvo. Danas se na to gleda kao na jezivo proročanstvo.
Na mašini kucan rukopis dela „Put u Indiju“, sa mnogim ispravkama, danas se nalazi u biblioteci Kraljevskog koledža u Kembridžu, gde je Forster proveo svoje poslednje godine života. Kao što je poznato, Forster nikada više nije napisao roman, iako je preminuo 1970. godine doživevši duboku starost. Tokom 46 godina, njegov ugled je rastao, uprkos ili zahvaljujući činjenici da je prestao da piše.
Autor: Robert Mekrum
Izvor: theguardian.com
Prevod Maja Horvat
E. M. Forster je 1957. godine, razmišljajući o prošlosti, napisao da svet kasnog carstva, koji je opisao u romanu „Put u Indiju“ „više ne postoji, ni u političkom, ni u društvenom smislu“. Danas, više od sto godina od kako je nastao nejgov roman, njegova tema možda u prvi mah deluje „zastarelo“. Međutim – budući da se Forster u romanu bavi odnosom između britanske učiteljice i muslimanskog lekara – ova priča oslikava daleko veću tragediju imperijalizma, i zbog toga je „Put u Indiju“ bezvremeno delo i jedan od najznačajnijih romana XX veka.
Deo romana „Put u Indiju“ kojeg se većina čitalaca seća je, naravno, ljubavna drama koja se odvija u Marabarskim pećinama: Adela Kvestid, engleska učiteljica i njena saputnica gospođa Mur stižu u Čandrapur, stupaju na tlo kolonijalne Indije, mesto opsednuto promocijom britanskih vrednosti i britanskog načina života. Tu Adela treba da upozna i uda se za Ronija, sina gospođe Mur – poželjnog, ali zadrtog britanskog službenika, gradskog sudiju. Ali gospođica Kvestid, kako i samo njeno ima kaže (Kvestid – izvedeno od engleske reči quest: potraga, traganje, istraživanje), ima drugačije planove. Odbacujući predrasude i uskogrudost britanske zajednice, kreće da upozna „pravu“ Indiju – u istraživanju joj pomaže doktor Aziz, mladi musliman koji naivno želi da promoviše dobre odnose između vladajuće rase i kolinijalnih podanika. I jedno i drugo ohrabruje direktor lokalne državne škole.
Aziz organizuje da gospođica Kvestid i gospođa Mur posete čuvene Marabarske pećine. Tamo se, u klasičnom forsterovskom nerazjašnjenom „incidentu“, događa nešto između Adele i Aziza, nakon čega će doktor ostati osramoćen, a što će izazvati žestoku reakciju britanskih gospodara. Tokom krize, Aziz koji je već prezren kao „pokvareni zapadnjak“, biva zatvoren. Konačno, nakon suđenja, Adela povlači svoje optužbe, a Aziz se, sada već radikalan i besan, povlači u svoje prirodno stanje kako ga je Forster izmaštao. „Konačno sam Indijac“, kaže Aziz, dok stoji sam na monsuskoj kiši. Na poslednjim stranicama romana, u posetu mu dolazi Filding, britanski učitelj i blizak prijatelj. Odnos između Aziza i Fildinga dugo je mučio Forstera. U odlomku koji ga je kao stvaraoca mnogo namučio, pokušao je da se izbori sa složenošću odnosa između Istoka i Zapada. „Ali konji to nisu hteli – svaki je krenuo na svoju stranu; zatvor, palate, ptice, strvine... oni to nisu hteli. 'Ne, još uvek ne', a nebo je reklo, 'Ne, tamo ne.'“ Ovo je prilično sumorno, ali tačno predviđanje: problem između Istoka i Zapada nije nimalo bliže rešenju danas nego što je bio pre 100 godina.
Beleška o tekstu
E. M. Forster je posetio Barabarske pećine u januaru 1913. godine, prilikom svoje prve posete Indiji. Bilo je to iskustvo koje nikada nije zaboravio, i koje ga je inspirisalo da gospođu Mur i njenu saputnicu Adelu pošalje u zamišljene Marabarske pećine, u centralnom i najvažnijem delu svog velikog romana, drugom delu, pod nazivom Pećine. Po povratku iz Indije, Forster je počeo da piše roman o Indiji, ali ga je ostavio po strani kako bi napisao roman „Moris“, delo o homoseksualnosti, koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. Nije se vratio svom „indijskom“ rukopisu sve do 1921. godine, neposredno nakon što je prihvatio posao privatnog sekretara kod maharadže od Devasa. Međutim, pisanje ovog romana ga uopšte nije zadovoljavalo. Priznao je krugu prijatelja da mu je „dosadna i zamorna konvencionalnost ove književne forme“, a posebno „promišljeno neznanje pisca“. Poslednji deo romana, Hram, predstavlja Forsterov pokušaj da narativ podigne na viši nivo, kao i da prevaziđe nepremostiv jaz unutar kolonizovane Indije.
Roman „Put u Indiju“ prvi put je objavljen 4. juna 1924. godine u Velikoj Britaniji. Forster je naslov romana pozajmio od Volta Vitmana, koji je tako nazvao jednu od pesama iz zbirke „Vlati trave“. Do kraja godine, u Britaniji je prodato 17.000 primeraka, a u Sjedinjenim Državama više od 54.000. Odličnu prodaju Forsterovog dela podržale su i odlične kritike. Samo je u Indiji naišao na negativne kritike zbog načina na koji je prikazao anglo-indijsko društvo. Danas se na to gleda kao na jezivo proročanstvo.
Na mašini kucan rukopis dela „Put u Indiju“, sa mnogim ispravkama, danas se nalazi u biblioteci Kraljevskog koledža u Kembridžu, gde je Forster proveo svoje poslednje godine života. Kao što je poznato, Forster nikada više nije napisao roman, iako je preminuo 1970. godine doživevši duboku starost. Tokom 46 godina, njegov ugled je rastao, uprkos ili zahvaljujući činjenici da je prestao da piše.
Autor: Robert Mekrum
Izvor: theguardian.com
Prevod Maja Horvat
