Andrić naša svakodnevica
Andrićeva zadužbina je konstantni oslonac trajanja dela našeg nobelovca, pa tako i ove, jubilarne godine od njegovog rođenja.
Ivo Andrić je naš jedini nobelovac i najbolji kulturni izvozni reprezent, pa ipak, da nema Andrićeve zadužbine, pitanje je da li bi i danas, a nema ga 42 godine, Andrić bio naš najprisutniji pisac na kulturnoj sceni. (Misli se naravno na pisce, a ne na kvazipisce.) Jubilej koji se upravo obeležava u zemlji, 125 godina od Andrićevog rođenja, potvrđuje prethodnu konstataciju o piščevoj Zadužbini kao jedinom konstantnom osloncu trajanja dela Ive Andrića.
Verovatno je poznato da je Zadužbina Ive Andrića osnovana na temelju piščeve poslednje želje da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat, odnosno zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“, Saopštio ju je 5. decembra 1974. godine, u svom stanu, saradnicima i sagovornicima književniku Milanu Đokoviću i kulturnom posleniku Gvozdenu Jovaniću. Godinu dana nakon Andrićeve smrti, 12. marta 1976. godine, osnovana je Zadužbina. „Od tog momenta, a tako će sigurna sam biti i ubuduće, Zadužbina se stara da ispuni Andrićevu volju iz testamenta, ali i da fokus interesovanja naše kulturne, naučne i čitalačke javnosti zadrži na Andriću, plasirajući njegova dela konstruktivno i kreativno“, kaže za „Vreme“ Žaneta Đukić Perišić, upravnica Zadužbine.
Zadužbina je jedini i isključivi nosilac autorskih prava na dela Ive Andrića u zemlji i inostranstvu. Zadužbina se samofinansira i drugog redovnog prihoda nema. „Andrić je veliki pisac i može koliko-toliko da izdržava elementarne aktivnosti Zadužbine. Ali za veće projekte Zadužbini je potrebna kontinuirana pomoć države“, kaže Žaneta Perišić i objašnjava da imaju onoliko sredstava koliko prodaju autorskih prava.“ Andrić je preveden na 50 jezika, od takozvanih velikih do jezika kojima govore malobrojni narodi. U Turskoj je, recimo, nedavno objavljeno 23. izdanje romana Na Drini ćuprija, a na primer u Španiji se Andrićeve knjige čitaju na sva četiri tamošnja jezika: na kastiljanskom, katalonskom, galicijskom i baskijskom jeziku. Ima izdavača koji nam sami predlože da objave neki Andrićev naslov, ali najčešće se javljamo mi njima. U poslednjih nekoliko godina ‘Laguna’ je, prema našoj ideji, objavila deset tematskih zbirki Andrićevih priča u više izdanja, koje su izvanredno prihvaćene. Taj izdavač objavio je već devet izdanja Andrićevih sabranih romana, a sada izlazi i drugo izdanje sabranih priča. Isto tako, i izdavačka kuća ‘Dereta’ imala je sluha za tematske izbore Andrićevih pripovedaka, pa je u poslednjih nekoliko godina objavila šest veoma rado čitanih zbirki. Srpska književna zadruga, priključila se jubileju objavljivanjem knjige u dva toma Ivo Andrić, priče u izboru samog pisca. ‘Prosveti’ smo, na primer, predložili Andrićeve eseje o piscima. Tako su nedavno objavljeni njegovi manje poznati tekstovi o srpskim piscima, a sada će, povodom jubileja, ‘Prosveta’ objaviti i drugu knjigu tog svojevrsnog esejističkog diptiha – eseje o stranim piscima. I neki drugi domaći izdavači razumeli su da je obeležavanje 125. godišnjice Andrićevog rođenja dobra prilika da čitalaštvu ponude Andrićeva izdanja (‘Prima’, ‘Sezambuk’, Kompanija ‘Novosti’, ‘Zavod za udžbenike’ i drugi). I stranim izdavačima smo u poslednje vreme ponudili tematske izbore priča i oni su se veoma dobro odazvali – posebno bugarske i italijanske izdavačke kuće. Mislim da je to dobar način poslovanja, jer izdavači imaju poverenja u naše predloge koje smatraju kreativnim. Nova prezentacija Andrićevih dela, priređenih na nov i svež način, u velikoj meri doprinosi boljoj recepciji njegove pre svega pripovedačke produkcije: tako složene Andrićeve priče lakše stižu do nove, mlade čitalačke publike koja ima poseban, novi, moderan senzibilitet i drukčije čitalačke navike. Mogu da kažem da je Andrić življi pisac od mnogih živih pisaca u Srbiji.“
Država daje malu pomoć Zadužbini za objavljivanje godišnjaka „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, to je jedan od malog broja časopisa u svetu koji je posvećen jednom piscu, a u kojem se od 1982. godine objavljuju Andrićevi nepoznati i neobjavljeni tekstovi, nova tumačenja njegovog dela, nove činjenice iz njegovog života. Ponekad dobiju podršku i na nekom konkursu Ministarstva kulture. Na ovogodišnjem konkursu za sufinansiranje savremenog stvaralaštva, Andrićeva zadužbina je, nažalost, odbijena za projekat izrade Kritičkog izdanja Andrićevih dela. Zvanično objašnjenje nisu dobili, a čuli su da je razlog gotovo proceduralan: nisu dostavili gotove rukopise.
Andrićeva zadužbina je do sada realizovala neke veoma važne projekte: klasifikovanje i popisivanje Andrićeve rukopisne zaostavštine koju čuva Srpska akademija nauka i umetnosti, načinjen je i štampani Katalog Ličnog fonda Ive Andrića – preko 6000 inventarskih jedinica i 118.000 stranica dokumentarne građe, digitalizovana je celokupna rukopisna zaostavština, izrađena je Bibliografija Ive Andrića u saradnji sa Bibliotekom Matice srpske i njenih više od 16.000 bibliografskih jedinica dostupno je na internet stranici Zadužbine i u štampanom izdanju, sređena je Andrićeva lična biblioteka koja se čuva u Spomen-muzeju Ive Andrića – na spisku su 4502 knjige: raščitane su marginalije na knjigama, jer je Andrić tokom čitanja pisao beleške na belinama knjiga, što može biti od velike pomoći svim istraživačima.
Do 1. oktobra biće završeni rukopisi, a do kraja ove jubilarne godine i objavljeni, Kritičkog izdanja pet zbirki Andrićevih pripovedaka, iz 1924, 1931, 1936, 1948. i iz 1960. godine, u obliku u kojem ih je pisac sam premijerno objavio. Biće to glavni deo obeležavanja 125. godišnjice Andrićevog rođenja. „Kritičko izdanje je kruna u filološkoj nauci. U priređivačkom timu su prof. dr Zorica Nestorović, rukovodilac projekta, zatim prof. dr Slađana Jaćimović, prof. dr Milan Aleksić, dr Dragana Grbić i mr Marija Blagojević. Svaki od njih priređuje po jednu Andrićevu zbirku. To podrazumeva izradu bibliografije svake pripovetke, konsultovanje originalnih rukopisa i verzija, upoređivanje izdanja, praćenje, konstatovanje i objašnjavanje autorskih izmena teksta, kontekstualizacija, sravnjivanje varijanata, utvrđivanje takozvanog nultog teksta, istraživanje građe, pisanje stručnih komentara i tekstova opšteg karaktera uz svaki tom, i mnoge druge poslove koje podrazumeva tekstološko nauka. To je veliki, odgovoran i dugoročan posao koji Zadužbina ne može da sprovede bez kontinuirane pomoći države.“
Ima se utisak da se o Ivi Andriću već sve zna, i da nikakav novi rukopis, ili makar podatak, ne može da se pojavi. Žaneta Perišić tvrdi da to nije tačno zato što se neprestano otkriva nešto novo. Ima nekih rukopisa koji će u dogledno vreme biti raščitani i objavljeni, pojavljuje se nepoznata korespondencija, nove fotografije, novi dokumenti, arhivska građa, informacije, sećanja, dnevnički i memoarski zapisi... I knjiga 'Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića' („Akademska knjiga“ 2012) Žanete Perišić o povezanosti Andrićevog života i njegovog dela, predstavlja izuzetan izvor podataka koje je moguće dalje istraživati. „Maštala sam o toj knjizi još dok sam pripremala studiju Kavaljer svetog duha (‘Akademska knjiga’ će povodom Andrićevog jubileja objaviti novo izdanje te knjige – p.a.) u kojoj sam pokušala da objasnim kako može da se rekonstruiše jedan Andrićev napušteni, nedovršeni i zaboravljeni roman i u kojoj me je opsedala ideja da je Toma Galus, glavni junak tog romana, Andrićev dvojnik. Tu sam pokušala da objasnim koliko je Andrićeva biografija, zamaskirana i transformisana, ulazila u njegove romane. Eto još od tada želela sam da istražim paralelu između Andrićevog života i dela, ne bih li pokazala koliko je njegov život, onakav kakav je bio, sa onim kapacitetom koji ga je formirao kao intelektualno, emocionalno, duhovno i socijalno biće, koliko je, dakle, takav njegov život uslovio bitne karakteristike njegovog književnog dela.“
Jedan od primera o spoju onoga što mu se dešavalo i onoga o čemu je Andrić pisao su, na primer, detalji o Beogradu koje je utkao u svoje priče. Andrićeve Beogradske priče u najvećoj meri govore o vremenu Drugog svetskog rata. Žaneta Perišić skreće pažnju da je u ratnom dnevniku, koji je vodio kratko 1941. godine, pa zatim tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine i tokom jeseni te iste godine, Andrić opisivao kako izgleda Beograd, srušene kuće, tramvajske šine, s kim se sretao, šta je radio, crtao je formaciju nemačkih bombardera... „Sve to možete naći samo malo transformisano u njegovim Beogradskim pričama. Andrić je veoma malo odstupao od proživljenog u tim svojim pričama. A kada je pisao o delima drugih autora, uvek se pre svega oslanjao na njihovu biografiju. Međutim, govorio je da u njegovom životu nema ničeg interesantnog i da će književni istoričari koji će se baviti njegovim životom, ući u ćorsokak. Dakle, ono što je osporavao nama književnim istoričarima, sam je primenjivao, pokazujući posredno da ne možete pisca odvojiti od njegovog života.“
„Ovo je za mene privilegija“: Žaneta Đukić Perišić
Poslove u Andrićevoj zadužbini obavljaju, osim Žanete Đukić Perišić, savetnica Biljana Đorđević Mironja i Jadranka Albert, koja obavlja domarske poslove. Žaneta Perišić, koja radi u Zadužbini od kraja 1983. godine, kaže da se seća svih velikih imena naše kulturne scene koja su prošla kroz Zadužbinu i ostavila trag u njenom delovanju. Sa posebnim osećanjem nežnosti seća se prve upravnice Zadužbine, gospođe Vere Stojić, od koje je mnogo naučila i u čijoj, da tako kažemo, fotelji danas sedi. „To je za mene posebna čast i posebna odgovornost, jer Vera Stojić je bila nezamenljiva u Andrićevom životu kao pomoćnica, saradnica, jednom rečju kao veliki prijatelj na kojeg se pisac mogao osloniti u svakom trenutku i u svakom pogledu. Ona me je i primila na posao u Zadužbini, i ja sam, evo, ovde već preko trideset godina. Ovo za mene nije posao, ovo je za mene pre privilegija i jedna vrsta misije kojoj sam posvetila skoro ceo svoj profesionalni život.“
Osim Kritičkim izdanjem, Zadužbina će obeležiti 125 godina od Andrićevog rođenja i svečanim brojem Svezaka, u saradnji sa RTS-om su snimljene kratke emisije „Čitanje Andrića“ koje će predstaviti Andrićevu prozu, 13. oktobra u Narodnom pozorištu biće svečana Akademija u saradnji sa SANU, u Zadužbini će biti nastavljeno izvođenje dramatizovanih Andrićevih dela... a sve s namerom da Andrićevo delo bude naša svakodnevica.
Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme
Ivo Andrić je naš jedini nobelovac i najbolji kulturni izvozni reprezent, pa ipak, da nema Andrićeve zadužbine, pitanje je da li bi i danas, a nema ga 42 godine, Andrić bio naš najprisutniji pisac na kulturnoj sceni. (Misli se naravno na pisce, a ne na kvazipisce.) Jubilej koji se upravo obeležava u zemlji, 125 godina od Andrićevog rođenja, potvrđuje prethodnu konstataciju o piščevoj Zadužbini kao jedinom konstantnom osloncu trajanja dela Ive Andrića.
Verovatno je poznato da je Zadužbina Ive Andrića osnovana na temelju piščeve poslednje želje da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat, odnosno zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“, Saopštio ju je 5. decembra 1974. godine, u svom stanu, saradnicima i sagovornicima književniku Milanu Đokoviću i kulturnom posleniku Gvozdenu Jovaniću. Godinu dana nakon Andrićeve smrti, 12. marta 1976. godine, osnovana je Zadužbina. „Od tog momenta, a tako će sigurna sam biti i ubuduće, Zadužbina se stara da ispuni Andrićevu volju iz testamenta, ali i da fokus interesovanja naše kulturne, naučne i čitalačke javnosti zadrži na Andriću, plasirajući njegova dela konstruktivno i kreativno“, kaže za „Vreme“ Žaneta Đukić Perišić, upravnica Zadužbine.
Zadužbina je jedini i isključivi nosilac autorskih prava na dela Ive Andrića u zemlji i inostranstvu. Zadužbina se samofinansira i drugog redovnog prihoda nema. „Andrić je veliki pisac i može koliko-toliko da izdržava elementarne aktivnosti Zadužbine. Ali za veće projekte Zadužbini je potrebna kontinuirana pomoć države“, kaže Žaneta Perišić i objašnjava da imaju onoliko sredstava koliko prodaju autorskih prava.“ Andrić je preveden na 50 jezika, od takozvanih velikih do jezika kojima govore malobrojni narodi. U Turskoj je, recimo, nedavno objavljeno 23. izdanje romana Na Drini ćuprija, a na primer u Španiji se Andrićeve knjige čitaju na sva četiri tamošnja jezika: na kastiljanskom, katalonskom, galicijskom i baskijskom jeziku. Ima izdavača koji nam sami predlože da objave neki Andrićev naslov, ali najčešće se javljamo mi njima. U poslednjih nekoliko godina ‘Laguna’ je, prema našoj ideji, objavila deset tematskih zbirki Andrićevih priča u više izdanja, koje su izvanredno prihvaćene. Taj izdavač objavio je već devet izdanja Andrićevih sabranih romana, a sada izlazi i drugo izdanje sabranih priča. Isto tako, i izdavačka kuća ‘Dereta’ imala je sluha za tematske izbore Andrićevih pripovedaka, pa je u poslednjih nekoliko godina objavila šest veoma rado čitanih zbirki. Srpska književna zadruga, priključila se jubileju objavljivanjem knjige u dva toma Ivo Andrić, priče u izboru samog pisca. ‘Prosveti’ smo, na primer, predložili Andrićeve eseje o piscima. Tako su nedavno objavljeni njegovi manje poznati tekstovi o srpskim piscima, a sada će, povodom jubileja, ‘Prosveta’ objaviti i drugu knjigu tog svojevrsnog esejističkog diptiha – eseje o stranim piscima. I neki drugi domaći izdavači razumeli su da je obeležavanje 125. godišnjice Andrićevog rođenja dobra prilika da čitalaštvu ponude Andrićeva izdanja (‘Prima’, ‘Sezambuk’, Kompanija ‘Novosti’, ‘Zavod za udžbenike’ i drugi). I stranim izdavačima smo u poslednje vreme ponudili tematske izbore priča i oni su se veoma dobro odazvali – posebno bugarske i italijanske izdavačke kuće. Mislim da je to dobar način poslovanja, jer izdavači imaju poverenja u naše predloge koje smatraju kreativnim. Nova prezentacija Andrićevih dela, priređenih na nov i svež način, u velikoj meri doprinosi boljoj recepciji njegove pre svega pripovedačke produkcije: tako složene Andrićeve priče lakše stižu do nove, mlade čitalačke publike koja ima poseban, novi, moderan senzibilitet i drukčije čitalačke navike. Mogu da kažem da je Andrić življi pisac od mnogih živih pisaca u Srbiji.“
Država daje malu pomoć Zadužbini za objavljivanje godišnjaka „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, to je jedan od malog broja časopisa u svetu koji je posvećen jednom piscu, a u kojem se od 1982. godine objavljuju Andrićevi nepoznati i neobjavljeni tekstovi, nova tumačenja njegovog dela, nove činjenice iz njegovog života. Ponekad dobiju podršku i na nekom konkursu Ministarstva kulture. Na ovogodišnjem konkursu za sufinansiranje savremenog stvaralaštva, Andrićeva zadužbina je, nažalost, odbijena za projekat izrade Kritičkog izdanja Andrićevih dela. Zvanično objašnjenje nisu dobili, a čuli su da je razlog gotovo proceduralan: nisu dostavili gotove rukopise.
Andrićeva zadužbina je do sada realizovala neke veoma važne projekte: klasifikovanje i popisivanje Andrićeve rukopisne zaostavštine koju čuva Srpska akademija nauka i umetnosti, načinjen je i štampani Katalog Ličnog fonda Ive Andrića – preko 6000 inventarskih jedinica i 118.000 stranica dokumentarne građe, digitalizovana je celokupna rukopisna zaostavština, izrađena je Bibliografija Ive Andrića u saradnji sa Bibliotekom Matice srpske i njenih više od 16.000 bibliografskih jedinica dostupno je na internet stranici Zadužbine i u štampanom izdanju, sređena je Andrićeva lična biblioteka koja se čuva u Spomen-muzeju Ive Andrića – na spisku su 4502 knjige: raščitane su marginalije na knjigama, jer je Andrić tokom čitanja pisao beleške na belinama knjiga, što može biti od velike pomoći svim istraživačima.
Do 1. oktobra biće završeni rukopisi, a do kraja ove jubilarne godine i objavljeni, Kritičkog izdanja pet zbirki Andrićevih pripovedaka, iz 1924, 1931, 1936, 1948. i iz 1960. godine, u obliku u kojem ih je pisac sam premijerno objavio. Biće to glavni deo obeležavanja 125. godišnjice Andrićevog rođenja. „Kritičko izdanje je kruna u filološkoj nauci. U priređivačkom timu su prof. dr Zorica Nestorović, rukovodilac projekta, zatim prof. dr Slađana Jaćimović, prof. dr Milan Aleksić, dr Dragana Grbić i mr Marija Blagojević. Svaki od njih priređuje po jednu Andrićevu zbirku. To podrazumeva izradu bibliografije svake pripovetke, konsultovanje originalnih rukopisa i verzija, upoređivanje izdanja, praćenje, konstatovanje i objašnjavanje autorskih izmena teksta, kontekstualizacija, sravnjivanje varijanata, utvrđivanje takozvanog nultog teksta, istraživanje građe, pisanje stručnih komentara i tekstova opšteg karaktera uz svaki tom, i mnoge druge poslove koje podrazumeva tekstološko nauka. To je veliki, odgovoran i dugoročan posao koji Zadužbina ne može da sprovede bez kontinuirane pomoći države.“
Ima se utisak da se o Ivi Andriću već sve zna, i da nikakav novi rukopis, ili makar podatak, ne može da se pojavi. Žaneta Perišić tvrdi da to nije tačno zato što se neprestano otkriva nešto novo. Ima nekih rukopisa koji će u dogledno vreme biti raščitani i objavljeni, pojavljuje se nepoznata korespondencija, nove fotografije, novi dokumenti, arhivska građa, informacije, sećanja, dnevnički i memoarski zapisi... I knjiga 'Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića' („Akademska knjiga“ 2012) Žanete Perišić o povezanosti Andrićevog života i njegovog dela, predstavlja izuzetan izvor podataka koje je moguće dalje istraživati. „Maštala sam o toj knjizi još dok sam pripremala studiju Kavaljer svetog duha (‘Akademska knjiga’ će povodom Andrićevog jubileja objaviti novo izdanje te knjige – p.a.) u kojoj sam pokušala da objasnim kako može da se rekonstruiše jedan Andrićev napušteni, nedovršeni i zaboravljeni roman i u kojoj me je opsedala ideja da je Toma Galus, glavni junak tog romana, Andrićev dvojnik. Tu sam pokušala da objasnim koliko je Andrićeva biografija, zamaskirana i transformisana, ulazila u njegove romane. Eto još od tada želela sam da istražim paralelu između Andrićevog života i dela, ne bih li pokazala koliko je njegov život, onakav kakav je bio, sa onim kapacitetom koji ga je formirao kao intelektualno, emocionalno, duhovno i socijalno biće, koliko je, dakle, takav njegov život uslovio bitne karakteristike njegovog književnog dela.“
Jedan od primera o spoju onoga što mu se dešavalo i onoga o čemu je Andrić pisao su, na primer, detalji o Beogradu koje je utkao u svoje priče. Andrićeve Beogradske priče u najvećoj meri govore o vremenu Drugog svetskog rata. Žaneta Perišić skreće pažnju da je u ratnom dnevniku, koji je vodio kratko 1941. godine, pa zatim tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine i tokom jeseni te iste godine, Andrić opisivao kako izgleda Beograd, srušene kuće, tramvajske šine, s kim se sretao, šta je radio, crtao je formaciju nemačkih bombardera... „Sve to možete naći samo malo transformisano u njegovim Beogradskim pričama. Andrić je veoma malo odstupao od proživljenog u tim svojim pričama. A kada je pisao o delima drugih autora, uvek se pre svega oslanjao na njihovu biografiju. Međutim, govorio je da u njegovom životu nema ničeg interesantnog i da će književni istoričari koji će se baviti njegovim životom, ući u ćorsokak. Dakle, ono što je osporavao nama književnim istoričarima, sam je primenjivao, pokazujući posredno da ne možete pisca odvojiti od njegovog života.“
„Ovo je za mene privilegija“: Žaneta Đukić Perišić
Poslove u Andrićevoj zadužbini obavljaju, osim Žanete Đukić Perišić, savetnica Biljana Đorđević Mironja i Jadranka Albert, koja obavlja domarske poslove. Žaneta Perišić, koja radi u Zadužbini od kraja 1983. godine, kaže da se seća svih velikih imena naše kulturne scene koja su prošla kroz Zadužbinu i ostavila trag u njenom delovanju. Sa posebnim osećanjem nežnosti seća se prve upravnice Zadužbine, gospođe Vere Stojić, od koje je mnogo naučila i u čijoj, da tako kažemo, fotelji danas sedi. „To je za mene posebna čast i posebna odgovornost, jer Vera Stojić je bila nezamenljiva u Andrićevom životu kao pomoćnica, saradnica, jednom rečju kao veliki prijatelj na kojeg se pisac mogao osloniti u svakom trenutku i u svakom pogledu. Ona me je i primila na posao u Zadužbini, i ja sam, evo, ovde već preko trideset godina. Ovo za mene nije posao, ovo je za mene pre privilegija i jedna vrsta misije kojoj sam posvetila skoro ceo svoj profesionalni život.“
Osim Kritičkim izdanjem, Zadužbina će obeležiti 125 godina od Andrićevog rođenja i svečanim brojem Svezaka, u saradnji sa RTS-om su snimljene kratke emisije „Čitanje Andrića“ koje će predstaviti Andrićevu prozu, 13. oktobra u Narodnom pozorištu biće svečana Akademija u saradnji sa SANU, u Zadužbini će biti nastavljeno izvođenje dramatizovanih Andrićevih dela... a sve s namerom da Andrićevo delo bude naša svakodnevica.
Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme
Autor: Ivo Andrić
