Andrija Jonić o romanu „Krv i sapunica“
„Lošim, teškim trenucima. Šta bismo bez vas?“
Ovim rečima počinje knjiga „Krv i sapunica“, teška priča koja se sa lakoćom čita, i koja, pored neke vrste realistične tenzije u stomaku, čitaocu ostavlja poruku kako ne treba živeti.
Da, dobro ste pročitali. U vremenu kada nas svi uče kako treba živeti, ova knjiga čini baš suprotno – direktno iz tame izvlači jednu sasvim drugu relanost (relanost koja je tu, mada se mi pravimo da je ne vidimo) i sve njene prizore postavlja pred nas (kači ih kao slike), kako bismo ih mi videli i priznali sebi da su tu. Ali, ta relanost je teška i njeni prizori plaše, jer ljudi ne vole teške trenutke iako su oni ponekad neophodni. Zapravo, sasvim je sigurno da su baš teški trenuci ti koji nas formiraju, ali problem nastaje kada devijantno društvo namerno formira teške trenutke i prislino ih nametne mladim ljudima koji potom, sasvim prirodno, pružaju otpor pokušavajući da se odbrane. U toj večnoj borbi, ubeđeni da preuzimaju tron moći i da su baš oni ti koji prkose sistemu, mladi ljudi često upadnu zamku iz koje nema izlaza, ne shvatajući kako su unapred poraženi. Tako se stvara začarani krug ludila, isti onaj iz koga glavni junaci ovog romana, Marko i Marina, uporno pokušavaju da se izvuku.
Oduvek sam tvrdio da reklamiranje nasilja pomaže u stvaranju istog, međutim, u romanu „Krv i sapunica“ nasilje je izuzetno odbojno, a nasilnici nisu predstavljeni kao idoli, već kao vrlo loši, duboko izopačeni ljudi. Čitajući ovu knjigu, čovek jasno vidi koliko je nasilje nepotrebno i da krajnji tok takvog života, stresnog i uvek na ivici razuma, ne vodi nikuda i nema jasan cilj. Psihološki gledano, nijedan čovek ne može da uživa u nasilju, ali može da u sebi stvori sliku koja nasilje opravdava – i to je ono najopasnije.
O tome govori ova priča. O najopasnijim ljudima, onim izgubljenim koji žele da se pronađu, ali na tom putu prave nove greške, te se još više udaljavaju od sebe, a ponajviše od slobode kojoj teže. Naizgled moćni i snažni, oni na kraju svake odluke ostaju slabi i neispunjeni, do srži nesnađeni. Međutim, kroz celu ovu priču provlači se još jedna važna nit, a njeno ime je ljubav. Ona se trudi da junake ove priče barem na trenutak izmesti iz surove relanosti i ublaži njihove dane – da im pruži nadu.
Roman „Krv i sapunica“ krije u sebi nadu, ali i duboku poruku o tome da svaki čovek treba dva puta da razmisli kojim će putem da krene, jer je dovoljan samo jedan pogrešan korak da čovek zauvek ostane izgubljen.
Mladen pripoveda vešto, konstantno držeći čitaoca u neizvesnosti, a njegovi likovi kao da su živi, grade se iz stranice u stranicu i menjaju tako realistično, kao da ih je izvukao iz neke istinite priče. Ako mene pitate, ja mislim da jeste, mada on to najverovatnije nikada ne bi priznao.
Pored svega navedenog, ovu priču karakteriše i jedan izuzetan narativni tok koji čitaocu stvara utisak da je ispred njega filmsko platno, i da on, spontano uvučen u mešavinu krvi i sapunice, ne drži roman u ruci, već gleda sjajan film snimljen po još boljem romanu.
Autor: Andrija Jonić
Ovim rečima počinje knjiga „Krv i sapunica“, teška priča koja se sa lakoćom čita, i koja, pored neke vrste realistične tenzije u stomaku, čitaocu ostavlja poruku kako ne treba živeti.
Da, dobro ste pročitali. U vremenu kada nas svi uče kako treba živeti, ova knjiga čini baš suprotno – direktno iz tame izvlači jednu sasvim drugu relanost (relanost koja je tu, mada se mi pravimo da je ne vidimo) i sve njene prizore postavlja pred nas (kači ih kao slike), kako bismo ih mi videli i priznali sebi da su tu. Ali, ta relanost je teška i njeni prizori plaše, jer ljudi ne vole teške trenutke iako su oni ponekad neophodni. Zapravo, sasvim je sigurno da su baš teški trenuci ti koji nas formiraju, ali problem nastaje kada devijantno društvo namerno formira teške trenutke i prislino ih nametne mladim ljudima koji potom, sasvim prirodno, pružaju otpor pokušavajući da se odbrane. U toj večnoj borbi, ubeđeni da preuzimaju tron moći i da su baš oni ti koji prkose sistemu, mladi ljudi često upadnu zamku iz koje nema izlaza, ne shvatajući kako su unapred poraženi. Tako se stvara začarani krug ludila, isti onaj iz koga glavni junaci ovog romana, Marko i Marina, uporno pokušavaju da se izvuku.
Oduvek sam tvrdio da reklamiranje nasilja pomaže u stvaranju istog, međutim, u romanu „Krv i sapunica“ nasilje je izuzetno odbojno, a nasilnici nisu predstavljeni kao idoli, već kao vrlo loši, duboko izopačeni ljudi. Čitajući ovu knjigu, čovek jasno vidi koliko je nasilje nepotrebno i da krajnji tok takvog života, stresnog i uvek na ivici razuma, ne vodi nikuda i nema jasan cilj. Psihološki gledano, nijedan čovek ne može da uživa u nasilju, ali može da u sebi stvori sliku koja nasilje opravdava – i to je ono najopasnije.
O tome govori ova priča. O najopasnijim ljudima, onim izgubljenim koji žele da se pronađu, ali na tom putu prave nove greške, te se još više udaljavaju od sebe, a ponajviše od slobode kojoj teže. Naizgled moćni i snažni, oni na kraju svake odluke ostaju slabi i neispunjeni, do srži nesnađeni. Međutim, kroz celu ovu priču provlači se još jedna važna nit, a njeno ime je ljubav. Ona se trudi da junake ove priče barem na trenutak izmesti iz surove relanosti i ublaži njihove dane – da im pruži nadu.
Roman „Krv i sapunica“ krije u sebi nadu, ali i duboku poruku o tome da svaki čovek treba dva puta da razmisli kojim će putem da krene, jer je dovoljan samo jedan pogrešan korak da čovek zauvek ostane izgubljen.
Mladen pripoveda vešto, konstantno držeći čitaoca u neizvesnosti, a njegovi likovi kao da su živi, grade se iz stranice u stranicu i menjaju tako realistično, kao da ih je izvukao iz neke istinite priče. Ako mene pitate, ja mislim da jeste, mada on to najverovatnije nikada ne bi priznao.
Pored svega navedenog, ovu priču karakteriše i jedan izuzetan narativni tok koji čitaocu stvara utisak da je ispred njega filmsko platno, i da on, spontano uvučen u mešavinu krvi i sapunice, ne drži roman u ruci, već gleda sjajan film snimljen po još boljem romanu.
Autor: Andrija Jonić
