Dobar deo autobiografije Vudija Alena tiče se, razumljivo, njegovog posla; od početaka u pubertetskim godinama – pisanja šala za štampu i scenarija za stripove, kasnije i za televiziju i kinematografske projekte, pozorišnih učešća, sve do onog po čemu je najpoznatiji: glumi, režiji, pa i stvaranju proze. Knjiga je puna anegdota o glumcima i rediteljima sa kojima je sarađivao u šest decenija dugoj filmskoj karijeri. Za upućene, pojedine rečenice će delovati kao migovi na neke njegove opštepoznate replike. A kad se ne bavi filmovima, „Apropo ničega“ uglavnom dotiče ono što dobar deo ljubitelja komedija i melodrama voli: između ostalog, autorova tri braka i romansu sa Dajanom Kiton, s kojom je ostao dobar prijatelj. Međutim, deo teksta koji se tiče jedne Alenove veze, one sa Mijom Farou, spadao bi bezmalo u žanr strave i užasa. Od početka je morao da se suoči sa njenim bezbrojnim porodičnim problemima i otuđenošću zbog koje praktično nikada nisu živeli zajedno. Posle razlaza, a iste godine kad je na osnovu golih fotografija njene usvojene kćeri Sun Ji Previn zaključila da je ona stupila u romansu sa njenim bivšim – što će se pretvoriti u Alenov treći brak, poznata glumica je presavila tabak i tužila ga da je seksualno zlostavljao Dilan, zajedničko usvojeno dete. Iako se ispostavilo da je celu priču izmislila Mija Farou, tabloidna štampa na tome joj nikada neće moći dovoljno zahvaliti. Da su nepravične optužbe ostavile dubokog traga na Alena, vidi se iz količine stranica koje posvećuje slučaju koji je zatvoren više od dvadeset pet godina pre izvornog objavljivanja autobiografije. S druge strane, o autorovom retkom intelektualnom poštenju svedoči to što, kako god pisao o Miji Farou, to mu ne smeta ne samo da prizna već i da nahvali njena glumačka umeća.

Iako „Apropo ničega“ ciljnu grupu nalazi pre svega u njegovim filmskim fanovima, da ni ljubitelji Alenove proze (na primer, knjiga „Sad smo kvit“ i „Nuspojave“) neće ostati uskraćeni, jasno je i počev od posvete: „Za Sun Ji, najbolju. Jela mi je iz ruke, a onda sam primetio da mi ruke više nema.“ Da, i njegova autobiografija sadrži duhovite apsurde ali i ironiju i cinizam takođe svojstvene njegovim kratkim pričama, kao i grotesku koju kao da pojačava – kao i povremeni utisak fikcionalnosti ovog nonfikšna – struktura lišena poglavlja i prožeta nepredvidljivim digresijama unutar uglavnom hronološki ispripovedanog života. Knjiga obiluje i namerno preteranom i povremeno okrutnom autokritikom, inače naslov ne bi glasio kako već glasi. „Nekako sam uspeo da postanem nervozan, plašljiv, emocionalna ruina kojoj smirenost visi o koncu, mizantrop, klaustrofobičan, izolovan, ogorčen, nepopravljivi pesimista. Neki vide čašu kao dopola praznu a drugi kao dopola punu. Ja sam uvek mrtvački sanduk video kao dopola pun“, piše Alen. Iako gotovo uvek efektna, ovakva samokritika je posebno umesna ipak prilikom njegovog naizgled pobočnog – jer on pre svega, u skladu sa žanrom knjige, piše o sebi – dekonstruisanja opštijih pojmova, poput mistifikovane intelektualnosti i umetničkog stvaralačkog postupka, psihoterapije ili razvoja tehnologije. I zaključak ovog teksta mora proteći u duhu izvesnog branjenja autora od njega samog: ovo je knjiga koju je napisao jedan od vrhunskih američkih umetnika druge polovine dvadesetog veka, koliko god Vudi Alen mislio drugačije o samom sebi i svom delu.

Autor: Domagoj Petrović