Ako su žestoka alkoholna pića sve bolja i bolja što su starija, to se u izvesnom smislu može reći i za roman „Apsint“ Gorana Milašinovića.

Naravno, razlika jeste u tome što alkohol s vremenom zaista dobija na kvalitetu, dok knjiga ostaje onakva kakva je prvi put objavljena, ali da bi se potvrdila njena prava vrednost, ponekad je potrebna izvesna vremenska distanca.

Kad se napomene da ovo nije prvo izdanje „Apsinta“, moglo bi se pomisliti da je u pitanju preštampavanje jednog klasika srpske književnosti, a kad se precizira da je prvo izdanje objavljeno 2005, onda možemo sa zadovoljstvom zaključiti da i u srpskoj književnosti XXI veka već ima takvih dela čija je visoka vrednost proverena.

Iako je za poslednjih dvadeset godina objavljen solidan broj romana koji se bave Beogradom, Jugoslavijom i Evropom između dva svetska rata, opet se čini da je taj istorijski period i dalje jedna neiscrpna riznica za sve književne teme, od ljubavnih zapleta, preko napetih trilera, do jezivih horora.

Bez obzira na to da li su za svoja dela uzimali istorijske događaje ili su gradili potpuno fiktivnu priču, pisci koji su nam predstavili međuratni period pokazali su koliko već sâm ambijent može biti inspirativan i koliko jedna iščezla i relativno kratka epoha može biti motiv za stvaranje najraznovrsnijih zapleta koji ostavljaju bez daha.

Iako se Milašinovićev roman „Apsint“ ne fokusira toliko na Beograd kao mesto radnje, a pritom prekoračuje granice međuratnog perioda i sa jedne i sa druge strane u hronologiji, ipak je bilo neophodno da čitalac u priču bude uveden preko tipične beogradske slike tog vremena, kad se u Evropu srljalo bosih hogu i kad se Srbija, utopljena u Jugoslaviju, teško uklapala u nova stremljenja nakon rata, premda se u ratni haos bila savršeno uklopila.

Odvevši nas najpre u Beograd čiji se trg Slavija tek izvlačio iz močvarne periferije, roman nas potom iz poglavlja u poglavlje vodi stazama svojih junaka, koji mesta boravka menjaju kao kišobrane, pa se na sličan način i identičnom brzinom smenjuju i mesta radnje u romanu, od Beograda i Pančeva, preko Beča i Lozane, do Mastrihta i Londona – tako da je ovo prava panorama Evrope tokom prve polovine XX veka.

Nije, međutim, čudno što ćemo čitajući „Apsint“ prokrstariti čitavim kontinentom, jer iako se tih godina srljalo bosih nogu, ipak se srljalo i ipak se svuda stizalo, tako da je bilo sasvim očekivano sresti srpske studente na ulicama švajcarskih i holandskih gradova, kao što je i tokom Prvog svetskog rata bilo očekivano da se na austrijskoj strani fronta naiđe na vojnike kojima je srpski maternji jezik.

Zamislivši životopise svoja dva istoimena junaka kao mozaike sa mestimično vidljivim kockicama i sa kockicama koje prekriva nevidljivo mastilo, Milašinović je paralelno prikazao dve sudbine koje se neće direktno ukrstiti mada će nesvesno uticati jedna na drugu i pritom postati toliko slične da više nećemo biti sigurni o kojoj je kada reč, pa nam se može učiniti da su se zaista spojile u jednu, štaviše da ona druga zapravo nikada nije ni postojala.

I može nam u svoj toj zabuni delovati kao da smo i sami opijeni likerom u kome tako zanosno uživaju glavni junaci romana, pa da upravo zbog te opijenosti ne možemo sa sigurnošću reči o kome Mihajlu Aliću govori poglavlje koje trenutno čitamo, ko je cenzurisao i prepravio pisma ratnih zarobljenika i sa koje strane fronta je jedan a sa koje drugi od dva glavna junaka.

A može nam se učiniti da je i sâm roman opijen sopstvenim naslovom, pa da je u toj opijenosti pustio mašti na volju i dozvolio spajanje nespojivog, preplitanje suprotstavljenih i udaljenih svetova, ali i nesputano lebdenje iz realnosti u fantaziju – baš kao prilikom konzumiranja apsinta.

Autor: Dušan Milijić