Arundati Roj – pravo lice Indije
Prvi roman Arundati Roj „Bog malih stvari“ bio joj je dovoljan da stekne planetarnu slavu, napiše izvanredan roman o Indiji, dobije Bukera i zaradi milion dolara. Nakon svog književnog prvenca nije se više oglašavala. Prestala je da piše. Posvetila se društvenom aktivizmu. Zalagala se u Indiji za prava Kašmira, što je jednako kao da se pisac i intelektualac iz Srbije zalaže za pravo Kosova na nezavisnost i otcepljenje. Španac za oslobođenje Katalonije ili Baskije, Englez za nezavisnu Škotsku, Belgijanac za samostalnu Flandriju, ili pripajanje Valonije Francuskoj. Da Južna Italija priželjkuje jaku Padaniju od bogatih provincija – Venecije, Pijemonta i Lombardije, ili cela Italija zdušno podržava otcepljenje Južnog Tirola i Istre, Nemac je svim srcem za veliku Bavarsku, a Francuz za autohtonu Korziku. O Grcima, Turcima, Kurdima i Jermenima pripoveda nam zadovoljavajuće i dramatično već decenijama Orhan Pamuk.
Separatističkih pokreta ima u celom svetu, a u Evropi ih već tinja pregršt, ovde pobrojanih i izostavljenih (Rumunija-Moldavija, Rusija-Ukrajina, Ukrajina-Krim, Gruzija-Abhazija i Južna Osetija, itd). Zamislite onda kako se situacija usložnjava na prostranstvima koja su nam nestala iz vidokruga, ili se u njemu nikada nisu našla. Šta se dešava na drugim kontinentima, recimo na indijskom potkontinentu, džinovskom poluostrvu koji je svet za sebe i svet u malom. Reći će nam Arundati Roj.
I o Americi, svetskom policajcu, izvozniku demokratije, koja uprkos budžetu i sili kojom raspolaže, posle Drugog svetskog rata počinje da gubi ratove, a figurira, bilo kao davalac krhkog azila, bilo kao izazivač separatističkih i drugih kriza.
Autorka je zapravo obmanula svetsku javnost, a možda i sebe samu, izjavom da ima druge prioritete, važnije od pisanja. Čitalačka publika i književna kritika, žudeli su za njenim drugim romanom, a njoj se, nakon njega, na Murakamijevu štetu, Nobelova nagrada dobrano približila.
Postoje dve sorte pisaca, i dve sorte ljudi. Jedna je malokrvna, koja smatra da je književnost utočište, iluzija, materija paralelnog virtuelnog sveta. Koja izmišlja nešto što ne postoji. Druga je realna, punokrvna, ukorenjena u stvarnosti, koja pripada svetu i menja ga.
Separatističkih pokreta ima u celom svetu, a u Evropi ih već tinja pregršt, ovde pobrojanih i izostavljenih (Rumunija-Moldavija, Rusija-Ukrajina, Ukrajina-Krim, Gruzija-Abhazija i Južna Osetija, itd). Zamislite onda kako se situacija usložnjava na prostranstvima koja su nam nestala iz vidokruga, ili se u njemu nikada nisu našla. Šta se dešava na drugim kontinentima, recimo na indijskom potkontinentu, džinovskom poluostrvu koji je svet za sebe i svet u malom. Reći će nam Arundati Roj.
I o Americi, svetskom policajcu, izvozniku demokratije, koja uprkos budžetu i sili kojom raspolaže, posle Drugog svetskog rata počinje da gubi ratove, a figurira, bilo kao davalac krhkog azila, bilo kao izazivač separatističkih i drugih kriza.
Autorka je zapravo obmanula svetsku javnost, a možda i sebe samu, izjavom da ima druge prioritete, važnije od pisanja. Čitalačka publika i književna kritika, žudeli su za njenim drugim romanom, a njoj se, nakon njega, na Murakamijevu štetu, Nobelova nagrada dobrano približila.
Postoje dve sorte pisaca, i dve sorte ljudi. Jedna je malokrvna, koja smatra da je književnost utočište, iluzija, materija paralelnog virtuelnog sveta. Koja izmišlja nešto što ne postoji. Druga je realna, punokrvna, ukorenjena u stvarnosti, koja pripada svetu i menja ga.
Drugoj sorti pripada Arundati Roj. Zbog umeća da romanesknom fikcijom prikaže Indiju danas, slojevitu, ogoljenu, istinitu, bogatu, bednu, mnogoljudnu, ogromnu, ali ne iz publicističkog, korporacijskog, političkog, utopijskog, distopijskog, zluradog ili okrnjenog ugla. Njena Indija nije segmentirana, nepotpuna, površna. Ona je upravo takva kakva jeste, kastinska, multikulturalna, multireligiozna, verna i ateistička, genocidna, militarna, teroristička, revolucionarna, separatistička, globalistička i antiglobalistička.
Postaje jasno, čitanjem ovog opcionalnog romana, da je njegova autorka dvadeset godina vršila istraživanje, neophodne pripreme za pisanje. Nije tražila podatke na internetu, u bibliotekama, knjigama, štampi, univerzitetskim centrima. Nalazila ih je u getima, na trgovima, grobljima, u šumama. Njeni protagonisti su autsajderi, čije postojanje nije primetno i niko ga ne pamti. Jedini način da se približi istini svojih junaka, bio je da ih lično upozna, da spava, jede, ustaje sa njima. Upravo je njen društveni angažman, omogućio da verodostojno oslika sve nijanse indijskog društva, njegove demone, senke, mane, nedostatke, nepravde i grehove.
Prikazala je sudbinu hidžri, transrodnih osoba u muslimanskom okruženju starog Delhija, a ko se imalo razume u islam zna da je reč „hidžra“ sinonim za seobu proroka Muhameda iz Meke u Medinu, odnosno za početak nove muslimanske ere. Verovanje da nasilje nad hidžrama donosi nesreću, i da su one anđeli na zemlji, da su svete, jer i one putuju iz jednog pola u drugi. Glavna protagonistkinja, žena zarobljena u telu muškarca je Andžum. Tu je i Tilo, učiteljica, koja je na protestima u Delhiju otela bebu i priključila se koloniji hidžri, jer je među njima bila potpuno zaštićena. Kao i bivši dalit, pripadnik kaste nedodirljivih, koji je izabrao da se zove Sadam Husein. I usvojenica Zejnab, zvana i Pustinjsko pacovče, buduća Sadamova žena. I Udaja Džebin, druga usvojenica živopisne skupine, tri muškarca zaljubljena u Tilo, dva Indusa iz kaste bramana i jedan Kašmirac, drugarica Mase Revati, revolucionarka i maoistkinja, dr Azad Bartija, pripadnici i protivnici Muslimanske braće, državne bezbednosti, itd. Pred našim očima promiču upečatljive i prekrasne – Svila od Bombaja, Bulbul, Bejbi, Nimo, Razija, Meri, Saida...
Hidžre putuju od Kuće snova do Dženeta, rajskog naselja izgrađenog na delhijskom groblju. Otud je drugi roman Arundati Roj hiperrealističan i metaforičan, metaforičan – jer će svaki čovek na zemlji jednom umreti, što je u odnosu na večnost, već u sledećem trenu.
Neću vam otkriti da li je „Ministarstvo neizmerne sreće“ posebno mesto, raspoloženje ili osećanje. Morate to da otkrijete sami.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
Postaje jasno, čitanjem ovog opcionalnog romana, da je njegova autorka dvadeset godina vršila istraživanje, neophodne pripreme za pisanje. Nije tražila podatke na internetu, u bibliotekama, knjigama, štampi, univerzitetskim centrima. Nalazila ih je u getima, na trgovima, grobljima, u šumama. Njeni protagonisti su autsajderi, čije postojanje nije primetno i niko ga ne pamti. Jedini način da se približi istini svojih junaka, bio je da ih lično upozna, da spava, jede, ustaje sa njima. Upravo je njen društveni angažman, omogućio da verodostojno oslika sve nijanse indijskog društva, njegove demone, senke, mane, nedostatke, nepravde i grehove.
Prikazala je sudbinu hidžri, transrodnih osoba u muslimanskom okruženju starog Delhija, a ko se imalo razume u islam zna da je reč „hidžra“ sinonim za seobu proroka Muhameda iz Meke u Medinu, odnosno za početak nove muslimanske ere. Verovanje da nasilje nad hidžrama donosi nesreću, i da su one anđeli na zemlji, da su svete, jer i one putuju iz jednog pola u drugi. Glavna protagonistkinja, žena zarobljena u telu muškarca je Andžum. Tu je i Tilo, učiteljica, koja je na protestima u Delhiju otela bebu i priključila se koloniji hidžri, jer je među njima bila potpuno zaštićena. Kao i bivši dalit, pripadnik kaste nedodirljivih, koji je izabrao da se zove Sadam Husein. I usvojenica Zejnab, zvana i Pustinjsko pacovče, buduća Sadamova žena. I Udaja Džebin, druga usvojenica živopisne skupine, tri muškarca zaljubljena u Tilo, dva Indusa iz kaste bramana i jedan Kašmirac, drugarica Mase Revati, revolucionarka i maoistkinja, dr Azad Bartija, pripadnici i protivnici Muslimanske braće, državne bezbednosti, itd. Pred našim očima promiču upečatljive i prekrasne – Svila od Bombaja, Bulbul, Bejbi, Nimo, Razija, Meri, Saida...
Hidžre putuju od Kuće snova do Dženeta, rajskog naselja izgrađenog na delhijskom groblju. Otud je drugi roman Arundati Roj hiperrealističan i metaforičan, metaforičan – jer će svaki čovek na zemlji jednom umreti, što je u odnosu na večnost, već u sledećem trenu.
Neću vam otkriti da li je „Ministarstvo neizmerne sreće“ posebno mesto, raspoloženje ili osećanje. Morate to da otkrijete sami.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
