Naratorka i glavna junakinja ovog romana, Delfin, spisateljica je koja prolazi kroz kreativnu krizu. Naizgled srećom, u prvom delu štiva naslovljenom „Zavođenje“, ona upoznaje L, „ghost writerku“, s kojom uskoro postaje intimna prijateljica. Iako Delfin održava sentimentalnu vezu sa Fransoom i majka je dvoje dece – za razliku od L, bezdetne udovice – njena omiljena bića su većim delom romana prikazana sa distance, a njegovo središte formira se oko odnosa dveju žena. Razlog je u tome što je taj odnos sve tešnji i neobičniji, te protagonistkinju nova prijateljica iznenađuje, zabavlja, šokira i intrigira, pa čak i fascinira.

Budući da je Delfin pre kreativne blokade bila svetski uspešna spisateljica i da se zove kao i autorica ovog romana, on okvirno pripada danas popularnom žanru autofikcije. Tim pre što je rečeni postupak ojačan radnjom u kojoj L ponavlja da je stvaralačka kriza glavne junakinje pospešena pogrešnom odlukom da joj sledeći projekat bude fikcionalno delo; po udovici, spisateljica ne bi trebalo ništa da izmišlja ni da pravi otklon u odnosu na svoju dotadašnju karijeru, već da ponovo svede materijal za knjigu na sopstveni lik i život, kao i na vlastiti pogled na svet.

Ne uspevši da prevaziđe stvaralačku sušu ni da u svoju korist odvoji poslovno ambicioznog Fransou češće za sebe, Delfin pada u depresiju – po kojoj je i naslovljen drugi deo romana – i postaje zavisna od L koja počinje da joj uliva poverenje: uvek je tu kada je teško, čak i ako je potrebno da napiše tekst ili odgovori na pisma umesto nje. Glavna junakinja prihvata L-inu molbu da se preseli kod nje, a onda i da ova produbi profesionalni angažman u njeno ime.

Preveliko zbližavanje uvek nosi opasnost od zasićenja, zatrovanosti odnosa, a i od izdaje (kako je naslovljen završni segment štiva). U novim okolnostima, glavna junakinja isprva opaža da joj prividno lojalna prijateljica jasno isisava energiju a onda i da je s njenog kompjutera „krišom“ napisala cirkularni mejl potpisavši ga njenim imenom ne bi li je izolovala od svih kontakata. (Time kao da, između ostalog, L sarkastično rešava problem Delfinine kreativne krize koja je bila tolika da ona nije mogla da sroči ni obično elektronsko pismo.) Pošto je sve bizarniji odnos glavne junakinje i L prožet elementom sve manje prikrivene pretnje, roman prelazi iz početnog autofikcijskog pisma u psihološki triler. Dotična promena žanra je izvedena maltene neprimetno, tim pre što čitalac na nju nije bio nepripremljen: pripovedanje teče iz današnje vremenske perspektive sa koje se Delfin čudi sebi što ranije nije dala na značaju pojedinih manipulativnih ili bar neobičnih gestova svoje prijateljice. Prelaskom na psihološki triler, prvobitno tumačenje štiva vezano za temu dvojnika kroz autobiografsku književnost poprima mogućnost interpretacije u kojoj stvarnost i fikcija čine naporedni par mimetizovanih dvojnika, sučeljenih kroz fantastičku dimenziju. Njome De Vigan operiše diskretno, kao i blagim elementima strave i užasa, dočim su oni psihološkog trilera izvedeni vrlo postepeno. Pritom početno pitanje: koja od dveju prijateljica piše roman koji čitamo, Delfin ili „ghost writerka“ L?, namerno ostaje otvoreno do kraja, kad ima dovoljno argumenata i za jednu i za drugu mogućnost. Pošto se ovim upečatljivo otvara pitanje uloge čitaoca u tumačenju dela, a ono o ulozi pisca, literature i književne građe je zaokruženo, više nije reč o autofikcijskom, koliko o metafikcijskom sloju romana. Zbog svega toga, „Prema istinitoj priči“ deluje kao savršen multižanrovski konstrukt kakav je redak koliko i – možda baš i stoga – uspešan.

Autor: Domagoj Petrović