Autor knjige „Homo Deus“- Juval Noa Harari – predviđa nam bogoliku budućnost
Ako pogledamo unazad, čini se da su neke knjige kao stvorene za eksperte-lidere industrijskih kompleksa. Prethodna knjiga Juvala Noe Hararija, „Sapiens: A Brief History of Humankind“ („Sapiens: Kratka istorija čovečanstva“), bez sumnje je jedna od njih.
Zahvaljujući njoj autor je bio pozvan da učestvuje na jednoj od konferencija u organizaciji kompanije „TEDGlobal“ 2015. (Vaša knjiga neće zapasti za oko pripadnicima vladajuće elite ukoliko ne postane predmet razglabanja na nekom međunarodnom skupu.) Nakon samo godinu dana, najuticajniji ljudi u Sjedinjenim Državama su je čitali. Mark Zukerberg je uvrstio u izbor za svoj onlajn čitalački klub. Barak Obama je preporučio u jednom od televizijskih pojavljivanja. Bil Gejts ju je za „Njujork Tajms“ naveo kao jednu od 10 knjiga koje bi poneo na pusto ostrvo – i zašto da ne? Ako ćete već da izigravate Toma Henksa, umesto odbojkaške lopte društvo može da vam pravi i kratka istorija vaših, sada dalekih, sapatnika – ljudi.
Razlog zbog kojeg je knjiga „Sapiens“ bila toliko privlačna intelektualnoj eliti možda je u načinu na koji je predstavila velike ideje – o evolucijama i revolucijama u ljudskom saznanju i civilizacijama – kroz niz vrlo prijemčivih primera. A šta je najmučnije? Knjiga „Sapiens“ ima vrlo neizvestan kraj. Nakon 70.000 godina dominacije na planeti Zemlji, mi Homo sapiensi, čini se, možda ipak nismo toliko nedodirljivi.
„Budući gospodari sveta će se verovatno od nas razlikovati više nego što smo se mi razlikovali od Neandertalaca“, napisao je. „Dok smo i mi i Neandertalci ipak samo ljudi, naši naslednici će biti više nalik bogovima.“
Upravo to i jeste naziv Hararijevog nastavka: „Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice“. Kao i „Sapiens“, knjiga je živopisna, provokativna i sigurno će biti veliki hit među među pripadnicima društvenih elita. Nije mi namera da omalovažavam rad jednog talentovanog i naprednog mislioca. Harari, inače istoričar na Jevrejskom Univerzitetu u Jerusalimu, ima poseban dar da sažme podatke iz velikog broja različitih disciplina na inspirativan i uzbudljiv način.
Suština je u tome da se u knjizi „Homo Deus“ iznosi tvrdnja da se mi danas nalazimo na jedinstvenoj poziciji u istoriji naše vrste. „Danas, prvi u put u ljudskoj istoriji“, piše Harari, „više ljudi umire od previše jela nego od toga što nisu imali šta da jedu; više ljudi umire od starosti nego od zaraznih bolesti; i više ljudi počini samoubistvo nego što ih zajedničkim snagama ubiju vojnici, teroristi i kriminalci.“
Budući da smo gotovo savladali (mada nismo u potpunosti iskorenili) glad, epidemije i ratove, kako tvrdi Harari, sada možemo da se usmerimo na ostvarivanje viših ciljeva. Večna sreća. Besmrtnost. „U potrazi za blaženstvom i besmrtnošću“, napisao je, „ljudi zapravo teže da postanu bogovi.“
Ukoliko vam je poznata priča o Ikaru, jasno vam je da se ovakvi pokušaji obično neslavno završe. Harari smatra da ćemo u pokušaju da se dovedemo do savršenstva – što je osnovna pretpostavka humanizma, čijom se istorijom i evolucijom autor naširoko bavi – uništiti samu suštinu humanizma.
Naše sporo kretanje ka ovoj opasnoj teritoriji uveliko traje. Mi uzimamo tablete koje menjaju naše reakcije i vršimo odabir embriona koji imaju najbolje predispozicije za optimalan razvoj. Jedan od ogranaka kompanije Gugl, „Calico“ ima vrlo skroman cilj – da uspori proces starenja. Ako dodamo i napredak u biološkom i robotičkom inženjeringu, naša radikalna transformacija je, po Hararijevom mišljenju, vrlo dostižna.
„Relativno male promene u genima, hormonima i neuronima“, ističe autor, „bile su dovoljne da se Homo erectus – koji nije bio sposoban da napravi bilo šta bolje od kremena – preobrazi u Homo sapiensa, sposobnog za izgradnju svemirskih brodova i kompjutera.“ Na osnovu čega pretpostavljamo da se Sapiens nalazi na kraju evolucionog razvoja?
Pa ipak, neizbežno se postavlja pitanje: ukoliko se ne nalazimo na kraju puta, šta je sledeće?
Kratak, jeziv odgovor glasi: budućnost koja mnogo više liči na Zapadni svet (iz istoimenog filma i serije), nego na Diznilend. Mala, odmetnička republika superljudi i tehno elite, vremenom će se odvojiti od ostatka čovečanstva. Oni koji budu imali veštine i posedovali odgovarajuće algoritme za redizajniranje sopstvenih mozgova, tela i umova – što će po Hararijevom mišljenju biti najveći izum XXI veka – postaće bogovi; oni koji to ne budu mogli biće označeni kao ekonomski neisplativi i vremenom će izumreti.
A onda ćemo se, potpuno nesvesni, probuditi jednog sunčanog jutra i shvatiti da smo se potpuno prepustili mašinama. „Onog trenutka kad veštačka inteligencija prevaziđe ljudsku inteligenciju“, piše Harari, „mogla bi da prosto zbriše čovečanstvo.“
Svet kojim vladaju moćnici i lopovi nije ništa u poređenju sa svetom kojim bi vladali roboti. U tom slučaju vlade bi posedovale mnogo manju moć od Gugla.
Ovakav distopijski scenario leži na mnogim diskutabilnim pretpostavkama. Jedna od njih je da mi ne posedujemo slobodnu volju, i da je nikada nismo posedovali, što je filozofsko pitanje. Druga je da će ljudi nekako u potpunosti odbaciti svoje društvene instinkte (zahvaljujući kojima smo, kako je autor istakao u „Sapiensu“, i bili uspešni do sada). Možda će učenici početi da uče isključivo iz kompjuterskih programa. Ali pretpostavljam da će i dalje žudeti da sa drugim učenicima raspravljaju o onome što su naučili. Možda će nam kompjuteri postavljati medicnske dijagnoze. Ali i dalje će nam biti potrebni doktori da nam ih objasne.
Tek pred sam kraj knjige, autor uzima u obzir ideju da živi organizmi ipak nisu zasnovani na algoritmu.
Harari kaže da njegova knjiga „Homo Deus“ ipak nije proročanstvo. Nadajmo se da nije. Nakon svih problema izazvanih lažnim vestima i sramno velikog broja skandala zbog ugrožene privatnosti, čini se da je vrhunac slave Silicijumske doline iza nas. Ako je išta od budućnosti kakvu nam Harari predviđa istinito, sve što mogu da kažem jeste: #Otpor.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat
Zahvaljujući njoj autor je bio pozvan da učestvuje na jednoj od konferencija u organizaciji kompanije „TEDGlobal“ 2015. (Vaša knjiga neće zapasti za oko pripadnicima vladajuće elite ukoliko ne postane predmet razglabanja na nekom međunarodnom skupu.) Nakon samo godinu dana, najuticajniji ljudi u Sjedinjenim Državama su je čitali. Mark Zukerberg je uvrstio u izbor za svoj onlajn čitalački klub. Barak Obama je preporučio u jednom od televizijskih pojavljivanja. Bil Gejts ju je za „Njujork Tajms“ naveo kao jednu od 10 knjiga koje bi poneo na pusto ostrvo – i zašto da ne? Ako ćete već da izigravate Toma Henksa, umesto odbojkaške lopte društvo može da vam pravi i kratka istorija vaših, sada dalekih, sapatnika – ljudi.
Razlog zbog kojeg je knjiga „Sapiens“ bila toliko privlačna intelektualnoj eliti možda je u načinu na koji je predstavila velike ideje – o evolucijama i revolucijama u ljudskom saznanju i civilizacijama – kroz niz vrlo prijemčivih primera. A šta je najmučnije? Knjiga „Sapiens“ ima vrlo neizvestan kraj. Nakon 70.000 godina dominacije na planeti Zemlji, mi Homo sapiensi, čini se, možda ipak nismo toliko nedodirljivi.
„Budući gospodari sveta će se verovatno od nas razlikovati više nego što smo se mi razlikovali od Neandertalaca“, napisao je. „Dok smo i mi i Neandertalci ipak samo ljudi, naši naslednici će biti više nalik bogovima.“
Upravo to i jeste naziv Hararijevog nastavka: „Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice“. Kao i „Sapiens“, knjiga je živopisna, provokativna i sigurno će biti veliki hit među među pripadnicima društvenih elita. Nije mi namera da omalovažavam rad jednog talentovanog i naprednog mislioca. Harari, inače istoričar na Jevrejskom Univerzitetu u Jerusalimu, ima poseban dar da sažme podatke iz velikog broja različitih disciplina na inspirativan i uzbudljiv način.
Suština je u tome da se u knjizi „Homo Deus“ iznosi tvrdnja da se mi danas nalazimo na jedinstvenoj poziciji u istoriji naše vrste. „Danas, prvi u put u ljudskoj istoriji“, piše Harari, „više ljudi umire od previše jela nego od toga što nisu imali šta da jedu; više ljudi umire od starosti nego od zaraznih bolesti; i više ljudi počini samoubistvo nego što ih zajedničkim snagama ubiju vojnici, teroristi i kriminalci.“
Budući da smo gotovo savladali (mada nismo u potpunosti iskorenili) glad, epidemije i ratove, kako tvrdi Harari, sada možemo da se usmerimo na ostvarivanje viših ciljeva. Večna sreća. Besmrtnost. „U potrazi za blaženstvom i besmrtnošću“, napisao je, „ljudi zapravo teže da postanu bogovi.“
Ukoliko vam je poznata priča o Ikaru, jasno vam je da se ovakvi pokušaji obično neslavno završe. Harari smatra da ćemo u pokušaju da se dovedemo do savršenstva – što je osnovna pretpostavka humanizma, čijom se istorijom i evolucijom autor naširoko bavi – uništiti samu suštinu humanizma.
Naše sporo kretanje ka ovoj opasnoj teritoriji uveliko traje. Mi uzimamo tablete koje menjaju naše reakcije i vršimo odabir embriona koji imaju najbolje predispozicije za optimalan razvoj. Jedan od ogranaka kompanije Gugl, „Calico“ ima vrlo skroman cilj – da uspori proces starenja. Ako dodamo i napredak u biološkom i robotičkom inženjeringu, naša radikalna transformacija je, po Hararijevom mišljenju, vrlo dostižna.
„Relativno male promene u genima, hormonima i neuronima“, ističe autor, „bile su dovoljne da se Homo erectus – koji nije bio sposoban da napravi bilo šta bolje od kremena – preobrazi u Homo sapiensa, sposobnog za izgradnju svemirskih brodova i kompjutera.“ Na osnovu čega pretpostavljamo da se Sapiens nalazi na kraju evolucionog razvoja?
Pa ipak, neizbežno se postavlja pitanje: ukoliko se ne nalazimo na kraju puta, šta je sledeće?
Kratak, jeziv odgovor glasi: budućnost koja mnogo više liči na Zapadni svet (iz istoimenog filma i serije), nego na Diznilend. Mala, odmetnička republika superljudi i tehno elite, vremenom će se odvojiti od ostatka čovečanstva. Oni koji budu imali veštine i posedovali odgovarajuće algoritme za redizajniranje sopstvenih mozgova, tela i umova – što će po Hararijevom mišljenju biti najveći izum XXI veka – postaće bogovi; oni koji to ne budu mogli biće označeni kao ekonomski neisplativi i vremenom će izumreti.
A onda ćemo se, potpuno nesvesni, probuditi jednog sunčanog jutra i shvatiti da smo se potpuno prepustili mašinama. „Onog trenutka kad veštačka inteligencija prevaziđe ljudsku inteligenciju“, piše Harari, „mogla bi da prosto zbriše čovečanstvo.“
Svet kojim vladaju moćnici i lopovi nije ništa u poređenju sa svetom kojim bi vladali roboti. U tom slučaju vlade bi posedovale mnogo manju moć od Gugla.
Ovakav distopijski scenario leži na mnogim diskutabilnim pretpostavkama. Jedna od njih je da mi ne posedujemo slobodnu volju, i da je nikada nismo posedovali, što je filozofsko pitanje. Druga je da će ljudi nekako u potpunosti odbaciti svoje društvene instinkte (zahvaljujući kojima smo, kako je autor istakao u „Sapiensu“, i bili uspešni do sada). Možda će učenici početi da uče isključivo iz kompjuterskih programa. Ali pretpostavljam da će i dalje žudeti da sa drugim učenicima raspravljaju o onome što su naučili. Možda će nam kompjuteri postavljati medicnske dijagnoze. Ali i dalje će nam biti potrebni doktori da nam ih objasne.
Tek pred sam kraj knjige, autor uzima u obzir ideju da živi organizmi ipak nisu zasnovani na algoritmu.
Harari kaže da njegova knjiga „Homo Deus“ ipak nije proročanstvo. Nadajmo se da nije. Nakon svih problema izazvanih lažnim vestima i sramno velikog broja skandala zbog ugrožene privatnosti, čini se da je vrhunac slave Silicijumske doline iza nas. Ako je išta od budućnosti kakvu nam Harari predviđa istinito, sve što mogu da kažem jeste: #Otpor.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat
