Barselona između šavova
Na samom vrhu ulice Grasia, na mestu gde seče Aveniju Dijagonal, nalazi se „Santa Eulalija“, najekskluzivniji butik u Barseloni, hram vrhunskog luksuza. Čini se da se tu nalazi oduvek, ali nije tako. Kompanija je počela sa radom malo dalje: u Ulici La Bokerija br. 15, 1843. godine kao mala prodavnica tkanina, čiji se posao širio neverovatnom brzinom. U trenutku najvećeg procvata, u prvim decenijama XX veka, nalazili su se na više lokacija i imali su preko 700 zaposlenih (danas imaju oko 70 radnika).
Jedan zanimljiv podatak: zgrada u kojoj se danas nalazi „Santa Eulalija“, bila je do 2007. u vlasništvu Amansia Ortege, osnivača „Inditeksa“. I, kako kaže Ljuis Sans, zahvaljujući upravo ovom kralju brze mode, Santa Eulalija, koju su gradile četiri generacije i pod kojom je mnogo brendova nije zatvorena u najgorim trenucima ekonomske krize pre nekoliko godina. Razlozi za ovo su sentimentalne prirode: Ortegova majka, krojačica, često je učestvovala na revijama Visoke mode koje je Santa Eulalija organizovala u periodu od 1926. do 1995.
Pre nego što se preselila na sadašnju adresu, „Santa Eulalija“ je doživela procvat kao velika robna kuća koja je nudila izbor najeksluzivnijih modnih brendova iz Italije, Francuske i Švajcarske. Kompanija je doživela zlatno doba u periodu između dva rata, 20-tih i 30-tih godina, kada je zbog neutralnosti Španije u Prvom svetskom ratu došlo do uspona katalonske tekstilne industrije, a katalonska buržoazija je bila željna da troši novac koji je u međuvremenu nagomilala. I upravo je ova epoha odela šivenih po meri, skijaških odela i salonskih revija inspirisala spisateljicu i filologa Nuriju Pradas da napiše roman „Snovi po meri“.
Radnja romana počinje 1917. godine naprasnom smrću Antonija Molinsa, osnivača preduzeća. Njegov najstariji sin, Andreu, primoran je da u dvadesetdrugoj godini preuzme posao. Od ujaka dobija savet: nikada nemoj da naređuješ radnicima koji su stariji od tebe i imaju više iskustva, to će izazvati neprijateljstvo. Zbog toga je prva poslovna odluka mladog Andrea, kao novog šefa preduzeća, bila da napravi spisak svih radnika i da one koji su mnogo stariji od njega otpusti.
Andreu Molins je inspiraciju pronašao u Luisu Sansu, dedi Luisa Sansa (koji je i sam veoma mlad ostao bez roditelja). Preuzeo je vođenje kompanije uz pomoć Ferana Klosa, mladog i privlačnog ljubitelja umetnosti i crtanja, pariskog boema, koji je ubrzo postao šef dizajnera i oženio Roser, Andreovu sestru. Veoma značajnu ulogu igra i Laja Kalvet, ćerka jedne od krojačica u preduzeću, koja dolazi da radi kao obična prodavačica i postaje dobra prijateljica sa Roser, dok se između njih ne ispreči ljubav prema istom čoveku. U romanu su prikazane krajnosti – od delikatnih modnih komada šivenih po meri, modnih revija po uzoru na one iz Pariza („Santa Eulalija“ je 1926. godine prva organizovala modnu reviju u Španiji) do haosa na ulicama, Građanskog rata koji besni donevši bedu i siromaštvo.
„Ne smatram da je ovo istorijski roman“, objašnjava autorka, „glavni likovi su izmišljeni“, dodaje. I jeste i nije. Imena su promenjena, i činjenica je da je Pradas već imala napisan određen broj strana kada se prvi put susrela sa Luisom Sansom, koji je sa njom podelio neka sećanja i porodične anegdote i omogućio joj da se sastane sa nekima od penzionisanih radnika, koji su autorki ispričali još sočnih detalja. „Zaključila sam da je stvarnost bila mnogo zanimljivija od bilo čega što bih mogla da izmislim“, priseća se Pradas, koja je morala da „preradi“ rukopis od početka do kraja. U romanu ima mnogo istinitih anegdota, poput one kada je Karmen Polo posetila prodavnicu (zaposleni su brzo posakrivali najbolje komade), i ostala zarobljena u liftu. Roman sadrži i podatke iz arhive „Santa Eulalije“: reklamne postere, kao i fotografije osnivača i prodavnice iz različitih perioda.
„Puno toga je napisano o izbeglima, ali vrlo malo o onima koji su ostali i nastavili da posluju za vreme i posle Građanskog rata“, tvrdi Pradas. „Šta je sa svima onima koji su ostali u Barseloni?“, pita se. Kad je reč o „Santa Eulaliji“, nasilno je sklopljen kolektivni ugovor i neko vreme su bili preorjentisani na proizvodnju vojnih uniformi od tvida i somota. Sans objašnjava da su se radnici brzo organizovali i nisu imali mnogo problema ni sa Anarhistima ni sa Narodnim frontom. Sansov pradeda je u najtežim trenucima morao da se krije, ali je održavao tajne sastanke sa vojnikom koga su snage Republike ovlastile da vrši nadzor nad poslovanjem. Zamisao je bila vrlo jasna: sada kupiti svu robu koju je moguće kupiti, jer su posle rata uvek nestašice i sve će se prodati. Nije se prevario.
Niko ne može da odoli makar jednom od dva elementa zbog kojih je roman „Snovi po meri“ postao bestseler: prvi je moda, slično kao u romanu „Vreme između šavova“, a drugi je prikaz istorijskih dešavanja.
Izvor: elmundo.es
Maja Horvat
Jedan zanimljiv podatak: zgrada u kojoj se danas nalazi „Santa Eulalija“, bila je do 2007. u vlasništvu Amansia Ortege, osnivača „Inditeksa“. I, kako kaže Ljuis Sans, zahvaljujući upravo ovom kralju brze mode, Santa Eulalija, koju su gradile četiri generacije i pod kojom je mnogo brendova nije zatvorena u najgorim trenucima ekonomske krize pre nekoliko godina. Razlozi za ovo su sentimentalne prirode: Ortegova majka, krojačica, često je učestvovala na revijama Visoke mode koje je Santa Eulalija organizovala u periodu od 1926. do 1995.
Pre nego što se preselila na sadašnju adresu, „Santa Eulalija“ je doživela procvat kao velika robna kuća koja je nudila izbor najeksluzivnijih modnih brendova iz Italije, Francuske i Švajcarske. Kompanija je doživela zlatno doba u periodu između dva rata, 20-tih i 30-tih godina, kada je zbog neutralnosti Španije u Prvom svetskom ratu došlo do uspona katalonske tekstilne industrije, a katalonska buržoazija je bila željna da troši novac koji je u međuvremenu nagomilala. I upravo je ova epoha odela šivenih po meri, skijaških odela i salonskih revija inspirisala spisateljicu i filologa Nuriju Pradas da napiše roman „Snovi po meri“.
Radnja romana počinje 1917. godine naprasnom smrću Antonija Molinsa, osnivača preduzeća. Njegov najstariji sin, Andreu, primoran je da u dvadesetdrugoj godini preuzme posao. Od ujaka dobija savet: nikada nemoj da naređuješ radnicima koji su stariji od tebe i imaju više iskustva, to će izazvati neprijateljstvo. Zbog toga je prva poslovna odluka mladog Andrea, kao novog šefa preduzeća, bila da napravi spisak svih radnika i da one koji su mnogo stariji od njega otpusti.
Andreu Molins je inspiraciju pronašao u Luisu Sansu, dedi Luisa Sansa (koji je i sam veoma mlad ostao bez roditelja). Preuzeo je vođenje kompanije uz pomoć Ferana Klosa, mladog i privlačnog ljubitelja umetnosti i crtanja, pariskog boema, koji je ubrzo postao šef dizajnera i oženio Roser, Andreovu sestru. Veoma značajnu ulogu igra i Laja Kalvet, ćerka jedne od krojačica u preduzeću, koja dolazi da radi kao obična prodavačica i postaje dobra prijateljica sa Roser, dok se između njih ne ispreči ljubav prema istom čoveku. U romanu su prikazane krajnosti – od delikatnih modnih komada šivenih po meri, modnih revija po uzoru na one iz Pariza („Santa Eulalija“ je 1926. godine prva organizovala modnu reviju u Španiji) do haosa na ulicama, Građanskog rata koji besni donevši bedu i siromaštvo.
„Ne smatram da je ovo istorijski roman“, objašnjava autorka, „glavni likovi su izmišljeni“, dodaje. I jeste i nije. Imena su promenjena, i činjenica je da je Pradas već imala napisan određen broj strana kada se prvi put susrela sa Luisom Sansom, koji je sa njom podelio neka sećanja i porodične anegdote i omogućio joj da se sastane sa nekima od penzionisanih radnika, koji su autorki ispričali još sočnih detalja. „Zaključila sam da je stvarnost bila mnogo zanimljivija od bilo čega što bih mogla da izmislim“, priseća se Pradas, koja je morala da „preradi“ rukopis od početka do kraja. U romanu ima mnogo istinitih anegdota, poput one kada je Karmen Polo posetila prodavnicu (zaposleni su brzo posakrivali najbolje komade), i ostala zarobljena u liftu. Roman sadrži i podatke iz arhive „Santa Eulalije“: reklamne postere, kao i fotografije osnivača i prodavnice iz različitih perioda.
„Puno toga je napisano o izbeglima, ali vrlo malo o onima koji su ostali i nastavili da posluju za vreme i posle Građanskog rata“, tvrdi Pradas. „Šta je sa svima onima koji su ostali u Barseloni?“, pita se. Kad je reč o „Santa Eulaliji“, nasilno je sklopljen kolektivni ugovor i neko vreme su bili preorjentisani na proizvodnju vojnih uniformi od tvida i somota. Sans objašnjava da su se radnici brzo organizovali i nisu imali mnogo problema ni sa Anarhistima ni sa Narodnim frontom. Sansov pradeda je u najtežim trenucima morao da se krije, ali je održavao tajne sastanke sa vojnikom koga su snage Republike ovlastile da vrši nadzor nad poslovanjem. Zamisao je bila vrlo jasna: sada kupiti svu robu koju je moguće kupiti, jer su posle rata uvek nestašice i sve će se prodati. Nije se prevario.
Niko ne može da odoli makar jednom od dva elementa zbog kojih je roman „Snovi po meri“ postao bestseler: prvi je moda, slično kao u romanu „Vreme između šavova“, a drugi je prikaz istorijskih dešavanja.
Izvor: elmundo.es
Maja Horvat
