Beg u zatočeništvo i natrag: „Sveta noć“, autora Tahar ben Želuna
„Istina je bliža senci nego drvetu koje pravi tu senku“, kaže slepi Konzul junakinji romana „Sveta noć“, Zahri, koja je prethodnih dvadeset godina svog života provela kao muškarac „oženjen“ nesrećnom Fatimom, kćerkom njenog pokvarenog i pohlepnog strica.
Njen otac, glava porodice, tiranin, odgajao ju je kao muško dete, kako bi zadovoljio svoj ego i zadržao ponos, ali i da bi imao „muškog“ naslednika, čime je pokušao da izbegne da sva njegova imovina padne u ruke njegovog brata i snahe, kojih se gnušao isto onoliko koliko se gnušao i sopstvene žene i ostalih sedam kćeri.
Na samrtnoj postelji, međutim, otac oslobađa Zahru okova lažnog pola. Nadajući se da će uspeti da pobegne od strica i strine, zavisti svojih sestara i ludila svoje majke i „supruge“, Zahra napušta svoj dom nakon što je prethodno, u očevom grobu, zakopala sve relikvije sopstvene lažne i prazne prošlosti.
Zahru put vodi kroz snove i vizije, iluzije i halucinacije, kroz vreme i bezvremenost; to je putovanje koje se završava njenim zaustavljanjem u nečemu što je takođe, na neki način, beskonačnost.
Na svom putovanju, Zahra susreće neobičnog mladića, lica pokrivenog velom, koji je odnosi na konju u selo koje nastanjuju isključivo deca koja nikad ne odrastaju, čovek bez lica, nežnog glasa koji je siluje, duhove u amamu, krupnu „Trtu“ i njenog slepog brata koji sisa ogromne dojke svoje sestre i posećuje kurve u javnoj kući kako bi sebi olakšao agoniju.
Ispostavlja se da je Zahrina sudbina uz ovo dvoje, brata i sestru, i da je upravo na tom mestu na kratko osetila dašak slobode koji je odvodi u zatočeništvo iz kog nema bega, zatočeništvo ljubavi i seksualnosti. Ali, njena priča se tu ne završava. Jer nju čeka još jedan zatvor, ovoga puta istinski zatvor, sačinjen od cigala i rešataka, opipljiv i konačan, zbog čega joj je lakše da ga podnese. Odbacivanje svetlosti i vremena joj pomaže; samonametnuto slepilo joj pomaže još više.
Radnja romana „Sveta noć“ smeštena je u jedan drugačiji Maroko, Maroko alegorije i nadrealne imaginacije, zbog čega knjiga ostavlja utisak poeme bogate slikama i metaforama koje su istovremeno nežne i krhke, ali i teške i kobne, neuhvatljive i iluzorne, čvrste i stvarne. Ben Želun i njegovi likovi stoje čvrsto na zemlji, u ovom svetu, ali njihova srca i umovi su u mnogim različitim svetovima i vremenima, koji se povremeno isprepliću samo da bi se ponovo razdvojili.
Ova knjiga predstavlja gotovo nepresušan izvor drevne mudrosti, čvrsto utemeljen na istočnjačkom sufističkom misticizmu. Smatram da je hrabra i zabavna, tragična i smešna, ironična i uvrnuta, i nekako jezivo direktna. I vrlo potresna.
Roman „Sveta noć“, koji je autoru doneo Gonkurovu nagradu, nakon što je 1987, objavljen na francuskom jeziku, daje novi i mistifikujući pogled i na islam, veru koja je mnogo složenija i slojevitija nego što bi nedavni događaji, kako književni tako i politički, mogli da navedu neke od kritičara i posmatrača da pretpostave. Ipak, na kraju krajeva likovi – njihove nade, težnje, slabosti i snaga – i zemlja – prašina i pesak, kuće i uski prolazi, kultura i način života – dominiraju knjigom i hipnotišu čitaoca.
Inteligencija je, smatra autor, nesposobnost da se shvati svet; pojava je najizopačenija maska; iskrenost je obmana; istina je u glasu, a ne u izgovorenim rečima. Glas Ben Želuna odzvanja istinitošću, uprkos nekim ponavljanjima.
Epizoda silovanja, više od bilo čega drugog, ističe veliku podvojenost između zapadnjačke, hrišćanske percepcije sveta i iskustava Zahre, kćeri Istoka. „Imala sam krv po prstima i među nogama”, kaže Zahra, „ ali se nisam osećala ni prljavom, ni isprljanom. U mom duhu bila sam ponuđena grmu i zemlji. Ponovo sam se obukla i nastavila svojim putem. Nešto mi je u glavi odjekivalo. Buka nekog čekića o veliki kamen ili po komadu mramora. Bilo je to sećanje na lupanje srca muškarca.” I kasnije: „Susret u šumi je bio brutalan i slep. Sećanje nije bilo prožeto nikakvim osećanjem ili prosuđivanjem. Za mene je to bila jedna peripetija među tolikim drugim, koju sam preživela ne dramatizujući.” Neizrečena surovost njenog strica i emocionalno nasilje koje nad njom vrši „Trta“ su ono što će je na kraju uplašiti, poniziti i uništiti.
Pronicljivom čitaocu, ova knjiga će pružiti više od obične avanture. Mnogo više. Ali opet, ja to govorim kao jedan od istinskih sinova Istoka.
Autor: Adam Zaminzad
Izvor: articles.latimes.com
Njen otac, glava porodice, tiranin, odgajao ju je kao muško dete, kako bi zadovoljio svoj ego i zadržao ponos, ali i da bi imao „muškog“ naslednika, čime je pokušao da izbegne da sva njegova imovina padne u ruke njegovog brata i snahe, kojih se gnušao isto onoliko koliko se gnušao i sopstvene žene i ostalih sedam kćeri.
Na samrtnoj postelji, međutim, otac oslobađa Zahru okova lažnog pola. Nadajući se da će uspeti da pobegne od strica i strine, zavisti svojih sestara i ludila svoje majke i „supruge“, Zahra napušta svoj dom nakon što je prethodno, u očevom grobu, zakopala sve relikvije sopstvene lažne i prazne prošlosti.
Zahru put vodi kroz snove i vizije, iluzije i halucinacije, kroz vreme i bezvremenost; to je putovanje koje se završava njenim zaustavljanjem u nečemu što je takođe, na neki način, beskonačnost.
Na svom putovanju, Zahra susreće neobičnog mladića, lica pokrivenog velom, koji je odnosi na konju u selo koje nastanjuju isključivo deca koja nikad ne odrastaju, čovek bez lica, nežnog glasa koji je siluje, duhove u amamu, krupnu „Trtu“ i njenog slepog brata koji sisa ogromne dojke svoje sestre i posećuje kurve u javnoj kući kako bi sebi olakšao agoniju.
Ispostavlja se da je Zahrina sudbina uz ovo dvoje, brata i sestru, i da je upravo na tom mestu na kratko osetila dašak slobode koji je odvodi u zatočeništvo iz kog nema bega, zatočeništvo ljubavi i seksualnosti. Ali, njena priča se tu ne završava. Jer nju čeka još jedan zatvor, ovoga puta istinski zatvor, sačinjen od cigala i rešataka, opipljiv i konačan, zbog čega joj je lakše da ga podnese. Odbacivanje svetlosti i vremena joj pomaže; samonametnuto slepilo joj pomaže još više.
Radnja romana „Sveta noć“ smeštena je u jedan drugačiji Maroko, Maroko alegorije i nadrealne imaginacije, zbog čega knjiga ostavlja utisak poeme bogate slikama i metaforama koje su istovremeno nežne i krhke, ali i teške i kobne, neuhvatljive i iluzorne, čvrste i stvarne. Ben Želun i njegovi likovi stoje čvrsto na zemlji, u ovom svetu, ali njihova srca i umovi su u mnogim različitim svetovima i vremenima, koji se povremeno isprepliću samo da bi se ponovo razdvojili.
Ova knjiga predstavlja gotovo nepresušan izvor drevne mudrosti, čvrsto utemeljen na istočnjačkom sufističkom misticizmu. Smatram da je hrabra i zabavna, tragična i smešna, ironična i uvrnuta, i nekako jezivo direktna. I vrlo potresna.
Roman „Sveta noć“, koji je autoru doneo Gonkurovu nagradu, nakon što je 1987, objavljen na francuskom jeziku, daje novi i mistifikujući pogled i na islam, veru koja je mnogo složenija i slojevitija nego što bi nedavni događaji, kako književni tako i politički, mogli da navedu neke od kritičara i posmatrača da pretpostave. Ipak, na kraju krajeva likovi – njihove nade, težnje, slabosti i snaga – i zemlja – prašina i pesak, kuće i uski prolazi, kultura i način života – dominiraju knjigom i hipnotišu čitaoca.
Inteligencija je, smatra autor, nesposobnost da se shvati svet; pojava je najizopačenija maska; iskrenost je obmana; istina je u glasu, a ne u izgovorenim rečima. Glas Ben Želuna odzvanja istinitošću, uprkos nekim ponavljanjima.
Epizoda silovanja, više od bilo čega drugog, ističe veliku podvojenost između zapadnjačke, hrišćanske percepcije sveta i iskustava Zahre, kćeri Istoka. „Imala sam krv po prstima i među nogama”, kaže Zahra, „ ali se nisam osećala ni prljavom, ni isprljanom. U mom duhu bila sam ponuđena grmu i zemlji. Ponovo sam se obukla i nastavila svojim putem. Nešto mi je u glavi odjekivalo. Buka nekog čekića o veliki kamen ili po komadu mramora. Bilo je to sećanje na lupanje srca muškarca.” I kasnije: „Susret u šumi je bio brutalan i slep. Sećanje nije bilo prožeto nikakvim osećanjem ili prosuđivanjem. Za mene je to bila jedna peripetija među tolikim drugim, koju sam preživela ne dramatizujući.” Neizrečena surovost njenog strica i emocionalno nasilje koje nad njom vrši „Trta“ su ono što će je na kraju uplašiti, poniziti i uništiti.
Pronicljivom čitaocu, ova knjiga će pružiti više od obične avanture. Mnogo više. Ali opet, ja to govorim kao jedan od istinskih sinova Istoka.
Autor: Adam Zaminzad
Izvor: articles.latimes.com
