Umro je čika Arsen, koga se sećam u do pasa raskopčanoj crnoj košulji s gitarom na sred dnevne sobe kako peva, mog oca preko puta, u istoj fotelji u kojoj je umro, kako ga pomno sluša i sebe kako gvirim kroz staklena vrata, verujući da sam nevidljiva. Nikada tu sliku neću zaboraviti. 

U današnjoj glazbi više nema nikog poput Arsena - nezaboravnog i trajnog, iako sam baš pre neki dan čula jednog vrsnog mladog kantautora, po imenu Ilija Ludvig. Rekoh mu: „Umro Arsen i vaskrsnuo u tebi“. 

Arsen je imao tako skromno mišljenje o sebi „jer to je moj zanat i ja sam za to rođen“, „moj zanat mi je dao vrh s koga ću pasti“. Zato mi je ozbiljno muka i sramota me onih koji sebe doživljavaju kao balkanske dive, a nemaju niti jednu pesmu koja bi nam donela lepe suze, nežnu tugu, ili makar malo karasevdaha. Imamo slikare koji „ne mogu da budu ekspresivni uljem“ (što bi rekao jedan od trenutno najboljih džez-fjužn klavijaturista i kompozitora s naših prostora, akademskog likovnog obrazovanja, Vojno Dizdar), ali po svaku cenu žele biti preizražajni. Naravno, čast izuzecima. Imamo „umetnike“ zarobljene u jednu ravan (plićak), ali nemamo te skromne zanatlije, koji su zapravo veliki, baš zato što sebe ne doživljavaju kao bog-zna-kakve veličine. 

Posebno nerviraju umetnici, koji su iznad političkih zbivanja - u svom svetu, a prikladnije je reći „dupetu“, jer su fekalne teme omiljene u andergraund krugovima. To su oni kojima se semantika uglavnom obraća jednom čulu, a imaju drsku pretenziju na um. To su oni koji pletu arabesku čulnih nadražaja, iliti erogenih zona, a kojima je potrebna toljaga da bi se nadražile. To su oni koji ne mogu da izađu iz postera, iz jednog plana, a tvrde da nisu kič samo takav, već ne znam kakav kemp.

Igor Marojević je čovek ekspresivan po sebi, sve vrca iz njega, ali sveden i veoma disciplinovan kada je u pitanju njegov instrument – jezik. Nisam rekla siromašan, već u pravoj meri, pravi zanatlija, koji ekspresivnošću ne prikriva dilatantizam, jer diletant nije, što predstavlja veliko olakšanje za čitaoca bilo kog nivoa obrazovanja. Onima malo većeg književnog, umeće pripovedanja belodano je posle prvog pasusa. Ne obiluje nametljivim stilskim bravurama, već ulaskom iz prvog lica u svaki ženski lik, postiže neophodnu životnost, kao osnovnu odrednicu uspešnog umteničkog dela. Spontanost se tako javlja ogranski, te je time zadovoljen još jedan važan estetski kriterijum.

Mnogi danas pišu, slikaju i pevaju, upravo misleći da mogu preskočiti muke jednog kalfe, šegrta, ili inicijastički obred nekog Bušmana. Rečju – kao da su bogom dani. Međutim, kod Igora naslućujemo onu veličinu, koju Arsen sebi nije hteo da prizna i upravo zato bio toliko velik. 

Kant je možda imao previsoke kriterijume, ali Igor svakako ne „paradira na besnom konju“. To je ono što što sam htela da podvučem, mada priznajem da sam do sad pročitala samo jednu njegovu knjigu, poslednju. Dakle, krenula sam od natraške, jer mi je tema bila najbliža. Prosto sam se osetila prozvanom i obaveznom da kao Beograđanka odgovorim na „Beograđanke“.

Krećem od prve neumitne istine: u Marojevićevoj knjizi, nijedna Beograđanka nije prava Beograđanka, kao što u Beogradu gotovo da nema pravih Beograđana i ako ih ima, njihov prepoznativ znak je kliničko psihičko oboljenje, obično neki vid šizofrenije, bipolarni poremećaj, ili neka nesaglediva tragedija. To je uglavnom kod onih čiji su preci rođeni na ovoj kaldrmi krajem XIX veka. Mi koji smo potomci onih koji su došli koju deceniju kasnije, malo smo manje ludi. Ove „likuše“, što bi rekla generacija moje ćerke, koja jeste potomak onih iz XIX veka (prababa joj je bila prva žena farmaceut u Srbiji, tj. u Beogradu, prepešačila Albaniju trudna i rodila ćerku u Tunisu), sve su lude na svoj način, ali sve ih prožima ta posebna vrsta tragike, koju je Igor veoma dobro uhvatio kao zajednički sadržalac. Čak i ona filozofkinja, koja je prošla sa srećnim krajem, iako je bila „indivudualac i promenila struku“, ostavlja nekako gorak ukus jadnoće, jer zaista, ko bi od ozbiljnih filozofa pisao „filozofiju za svakoga“ i to još sa svojim dečkom za koga na kraju ipak ostaje nedorečena sumnja da li ju je non-stop varao s koleginicom. 

Druge Igorove Beograđanke su mahom neke Zemunke, ili iz prigradskih naselja u kojima The Beograđanke nikada nisu bile, ili su samo bledo načule. Međutim, izvesno je da brkaju Krnjaču s Kotežom i Mirijevo s Miljakovcem; ne znaju tačno gde je Vidikovac, ali umeju da se snađu bar do Košutnjaka, jer su kao male išle s školom u Pionirski grad. Zemunke, pak, i Zemunci, nikada ne kažu ono uobičajeno uvreženo došljačko „idem ugrad“, već „idem u Beograd“. Taurunum-Singidunum,  nebo i zemlja, tako slično, a posve različito, upravo kao dva carstva u kojima su vekovima tavorili. O Zemunu Igor piše u „Šnitu“, koji je moja sledeća meta za čitanje. 

Neverovatna je i njegova intuicija povodom tragike života u opskurnim soliterima i to baš onim čuvenim zemunskim „Belaćima“, sa koga su se samoubile dve osobe koje sam poznavala i to u samo par godina provdenih preko reke. U Igorovoj priči nesrećna Zemunka, koja je doživela traumu od bombardovanja, zatvara se u jedan i ne izlazi. Kaže: „Što je ljudima bio vazduh, meni je to bio internet“; „beg od spoljnog sveta“, shvata kao „beg od praznih reči“. Na web-u-nebu, ruše se nevidljivi zidovi stvarnog geta u oba drevna grada, sa čijih obala su se do juče razmenjivala topovska đulad. Carstva ratuju, a mi u sendviču stvaramo pogrešne svetove satkane od začaranog kruga neuroza. I u ovoj priči, srećan kraj obojen je slutnjom jednog nesrećnog post festuma. 

Dočim, u onoj koja se završava brutalnim ubisvom iz strasti, zbog nedozvoljene i neosvešćene ljubavi, pojavljuje se klasičan katarsis. 

Maloletne nasilne Borčanke, nagoveštavaju eru dece bez detinjstva, spremne na najgori sadizam zbog jedne benigne igrice, ili opet da citiram svoju ćerku: “Mama, shvati, preuzeli su nas telefoni“. Dece bez samilosti i savesti, kojima roditelji nisu zabranjivali kao našoj generaciji da gledamo horor filmove, već su bili zauzeti gledanjem pornića u 02am na Palmi i Pinkom odvrnutim do daske od rane zore, što mu dođe na isto. 

Strašna je i precizna metafora dementne babe koja bi „goloruka zadavila četnika“ i njene unuke koja prodaje kuću na Senjaku „prvom kriminalcu koji je  u obilazak kuće došao u odelu“, ne bi li se sa svojim ljubljenim zauvek izmestila iz zemlje kojoj preti rat i siromaštvo. Kako li je izgledao deda, jel i on bio u odelu kada je otimao istu tu kuću '45.? Ovo je samo pretpostavka, ali i očigledan apsurd našeg zajedničkog usuda. Ta „likuša“, potom je osetila nemilosrdan konkistadorski Zapad, koji je ispao čovečniji od srpske gluposti. 

Na kraju, zadnja priča govori o spisateljici koja nije čitala Andrića, pa i onda kada ga je pročitala, nije postala mnogo pametnija. 

To bi ujedno bilo ono što, ne znam da li namerno, Igor propušta da uoči - sve one zaista Beogrđanke veoma su britkog uma, dok su Igorove Zemunke prilično zatupaste. Prosto bode oče. Ili je, pak, Igor majstor ironije, što lagano naslućujem. Možda je to stoga što nije baš lako ući u toliko različitih „likuša“, pogotovu kao muško koje na toj kaldrmi nije odrastalo. Te stoga, ovako javno, uručujem Marojeviću čestitke za sjajan pokušaj ulaženja u duh „najzajebanijih žena“, po rečima mog bivšeg, maminog Beogradčića, o čemu je, uzgerd budi rečeno, moj roman.

Čujemo da se na Igorovoj plotni krčakaju „Prave Beograđanke“, te ga molim ovim putem da mi se obrati kao stručnoj savetnici i oprosti ako sam ga ovim tekstom imalo uvredila. 

Autor: Irina Marković
Izvor: Slobodna riječ