„Beogradski trio“ – Ljubavni trougao pod senkom ibeovskih obračuna
Po ko zna koji put potvrđuje se misao Ive Andrića da se ista priča kazuje u milion varijanti. Tema iz vremena rezolucije Informbiroa i Golog otoka može se čitati kod mnogih autora. Ali Goran Marković pristupa poznatoj temi na način koji čitaoca zaokupi kao da su mu to prva saznanja o nemilim dešavanjima ne tako daleke prošlosti.
Komponujući priču na osnovu dokumenata, pisama, dnevnika, izveštaja, službenih zapisnika, svedočanstava, autor vodi pitku romanesknu priču koja izbegava monotoniju dokumentarne proze, bez pretenzija da to bude faktografija ili istorijski roman (što bi mogao biti, ali ovaj put nije). Vreme je to staljinističkih obračuna sa simpatizerima Sovjetskog saveza, „radnih“ logora, formiranja Golog otoka i Svetog Grgura, vreme rastakanja porodica, uz priču o znanim ličnostima naše novije istorije, što onih koji su pri bekstvu ubijeni (Arsa Jovanović), što mučitelja i tvrdih podanika sistema (Krcun, Jovo Kapičić, Aleksandar Ranković...) ali i onih koje ne pokriva ljaga logorskih batinaša (Koča Popović). U priču ulazi pisac neponovljivog romana „Aleksandrijski kvartet“, Lorens Darel, nepredvidiv, ćudljiv, neprilagodljiv, poslat kao ataše u predstavništvo Britanije u FNRJ, sa kojim teško na kraj izlaze i nadređeni i podređeni. On nije, po nekim zapažanjima, pročitanim u štampi, u romanu komičan lik. On je sve samo ne komičan, a jeste duhovit, i zajedljiv, čak neprijatno ciničan, a nadasve zanimljiv. Rečenice istrgnute iz piščevih dela obogaćuju Darela avanturistu, sjajnog pisca, špijuna, šta god da je bio. A gde je Darel mora biti i ljubavne priče, ovaj put ljubavnog trougla.
Darela u njegovoj misiji prati Eva Koen, buduća druga žena i njen prvi susret sa Jugoslavijom pri promeni voza na mađarsko-srpskoj granici je, kako kaže, frustrirajući. Ni u potonjim pismima majci nema mnogo hvale za zemlju u kojoj je, ali ostaje uz Darela „u toj nesrećnoj zemlji.“ Uostalom, i Darela često ne razume, posebno njegovo druženje sa Henrijem Milerom i Anais Nin, a kasnije i sa mnogim jugoslovenskim zvaničnicima.
Lorens Darel, šta god da mu je bio zadatak, kaže: „Na diplomatiju gledam očima carinika Rusoa. Odajem joj se, ali nikada ne dozvoljavam da mi proguta intelekt“. Na tom „groznom Balkanu“, u toj evropskoj provinciji, staljinističkih metoda, upušta se u ljubavnu vezu sa ženom koja će, kao i njen muž, biti otpremljena na Goli otok, odnosno na Sveti Grgur. Neobična, misteriozna, prava romaneskna ljubavna priča, koja nema budućnosti čak i da nije ljubavni trougao. Asocijativno autora ovog teksta vraća na junakinju „Aleksandrijskog kvarteta“, Justinu, tajnovitu, tamnoputu, velom zaklonjenu, žrtvu i mučiteljicu, strelu u tami, prepuštenu iza vela svojim nemirima i strahovima. Justina, nesrećna, koja u sobi „pušta česmu da bi prigušila šum sopstvenog plača“. Imala je razloga i ta Vera Tankosić da pušta česmu ili da se prisloni na Darelovo rame. Izabrala je rame. Misao Darelova „Grad postaje čitav svet kada čovek voli jednog od njegovih stanovnika“ da se primeniti na njegovo iskustvo, susretom sa ženom koja bi bar u Markovićevom romanu mogla predstavljati svet. Za kratko, nažalost. Za tren. Jer, ekscentrični pisac kazuje da je „jedna od zakonitosti u ljubavi da takozvana prava osoba uvek naiđe ili prerano ili prekasno“.
Darel se kreće u društvu uhoda, špijuna, cinkaroša, tvrdih partijskih egzekutora, ali se druži i sa obrazovanim francuskim đakom, diskretnim i, čini se, neumešanim, u formiranje zloglasnih logora i zlostavljanje logoraša. Vode razgovore na francuskom o književnosti, filozofiji, finim temama izvan realnog miljea (sa Kočom Popovićem).
A realnost jeste Goli otok, samoubistva, ubistva, formiranje robijaškog groblja, ponižavanje ljudskog dostojanstva do neverovatnih granica; pritisci na porodice da se odreknu uhapšenih. Pretvaranje robijaša u mučitelje. Realnost jeste i prebacivanje ženskog logora na Sveti Grgur i ni malo bolji uslovi od pomenutih na Otoku.
U našoj književnosti teme Informbiroa i golootočkih stradanja nisu nove ali svaka nova knjiga postavlja pred čitaoca pitanje: u kojim uslovima i do kojih granica animalno od čoveka napravi zver. I da li je zlo neuništivo, samo se ponavlja u ciklusima? Da li je uporedivo pretvaranje besnih, očajnih, zbunjenih, nepravdom zatečenih ljudi, u ponizne, bedne, mučeničke spodobe koje svoju nezavidnu sudbinu iskaljuju na novodošlima i onima nepreobraćenim, postajući nekontrolisani vučji čopor, sa mišlju jedne grčke romansijerke, koja (Z. Zateli u romanu „Kad u vučji sat, eto ih opet“) zapisuje: „Povedeš li deset pasa i ostaviš li ih u nekom divljem predelu, u nekoj pustoši kojom ne prolazi ljudska duša, ovi će psi kroz nekoliko nedelja podivljati, pretvoriti se u vukove“. Veće pustoši od Golog otoka teško da će se naći, a ljudska duša zamire pred Petrovon jamom, noćnim dežurstvima uz kiblu, pred nebrojivim leševima koji završavaju u moru, pred kamenjem čije premetanje po goleti čini i Sizifov kamen malenim. Nema duše. Ima dahtanja, i „toplog zeca“, i odsustvo nade koja učesnike pretvara u čopor. Retki se odupiru i ne menjaju političke stavove. Ali Petrova rupa ih čeka. A kad sve prođe, zamukle duše se odnekud prizovu ali retko progovore. Mnoge u pokušajima bekstva pojedu ajkule. Plutajuće i na robijaškom groblju smirene je mučno prebrojavati.
Kraj romana ostavlja čitaocu da ga dočita kako mu godi. Da odgonetne susret nepoznatog sa Darelom, posle mnogo godina, u jednoj pariskoj knjižari, od koga uzima sveščicu i nestaje u huku pariske vreve. Za svesku bi objašnjenje odmah bilo jasno a o nepoznatom neka čitalac dočitava.
Roman Gorana Markovića je i opora i zanimljiva duhovita i tragična pripovest. Uvođenje Darela kao jednog od junaka daje priči dramatičnost i originalnost. Beogradski trio jedna je od knjiga koje će se čitati.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Srpski književni list
Komponujući priču na osnovu dokumenata, pisama, dnevnika, izveštaja, službenih zapisnika, svedočanstava, autor vodi pitku romanesknu priču koja izbegava monotoniju dokumentarne proze, bez pretenzija da to bude faktografija ili istorijski roman (što bi mogao biti, ali ovaj put nije). Vreme je to staljinističkih obračuna sa simpatizerima Sovjetskog saveza, „radnih“ logora, formiranja Golog otoka i Svetog Grgura, vreme rastakanja porodica, uz priču o znanim ličnostima naše novije istorije, što onih koji su pri bekstvu ubijeni (Arsa Jovanović), što mučitelja i tvrdih podanika sistema (Krcun, Jovo Kapičić, Aleksandar Ranković...) ali i onih koje ne pokriva ljaga logorskih batinaša (Koča Popović). U priču ulazi pisac neponovljivog romana „Aleksandrijski kvartet“, Lorens Darel, nepredvidiv, ćudljiv, neprilagodljiv, poslat kao ataše u predstavništvo Britanije u FNRJ, sa kojim teško na kraj izlaze i nadređeni i podređeni. On nije, po nekim zapažanjima, pročitanim u štampi, u romanu komičan lik. On je sve samo ne komičan, a jeste duhovit, i zajedljiv, čak neprijatno ciničan, a nadasve zanimljiv. Rečenice istrgnute iz piščevih dela obogaćuju Darela avanturistu, sjajnog pisca, špijuna, šta god da je bio. A gde je Darel mora biti i ljubavne priče, ovaj put ljubavnog trougla.
Darela u njegovoj misiji prati Eva Koen, buduća druga žena i njen prvi susret sa Jugoslavijom pri promeni voza na mađarsko-srpskoj granici je, kako kaže, frustrirajući. Ni u potonjim pismima majci nema mnogo hvale za zemlju u kojoj je, ali ostaje uz Darela „u toj nesrećnoj zemlji.“ Uostalom, i Darela često ne razume, posebno njegovo druženje sa Henrijem Milerom i Anais Nin, a kasnije i sa mnogim jugoslovenskim zvaničnicima.
Lorens Darel, šta god da mu je bio zadatak, kaže: „Na diplomatiju gledam očima carinika Rusoa. Odajem joj se, ali nikada ne dozvoljavam da mi proguta intelekt“. Na tom „groznom Balkanu“, u toj evropskoj provinciji, staljinističkih metoda, upušta se u ljubavnu vezu sa ženom koja će, kao i njen muž, biti otpremljena na Goli otok, odnosno na Sveti Grgur. Neobična, misteriozna, prava romaneskna ljubavna priča, koja nema budućnosti čak i da nije ljubavni trougao. Asocijativno autora ovog teksta vraća na junakinju „Aleksandrijskog kvarteta“, Justinu, tajnovitu, tamnoputu, velom zaklonjenu, žrtvu i mučiteljicu, strelu u tami, prepuštenu iza vela svojim nemirima i strahovima. Justina, nesrećna, koja u sobi „pušta česmu da bi prigušila šum sopstvenog plača“. Imala je razloga i ta Vera Tankosić da pušta česmu ili da se prisloni na Darelovo rame. Izabrala je rame. Misao Darelova „Grad postaje čitav svet kada čovek voli jednog od njegovih stanovnika“ da se primeniti na njegovo iskustvo, susretom sa ženom koja bi bar u Markovićevom romanu mogla predstavljati svet. Za kratko, nažalost. Za tren. Jer, ekscentrični pisac kazuje da je „jedna od zakonitosti u ljubavi da takozvana prava osoba uvek naiđe ili prerano ili prekasno“.
Darel se kreće u društvu uhoda, špijuna, cinkaroša, tvrdih partijskih egzekutora, ali se druži i sa obrazovanim francuskim đakom, diskretnim i, čini se, neumešanim, u formiranje zloglasnih logora i zlostavljanje logoraša. Vode razgovore na francuskom o književnosti, filozofiji, finim temama izvan realnog miljea (sa Kočom Popovićem).
A realnost jeste Goli otok, samoubistva, ubistva, formiranje robijaškog groblja, ponižavanje ljudskog dostojanstva do neverovatnih granica; pritisci na porodice da se odreknu uhapšenih. Pretvaranje robijaša u mučitelje. Realnost jeste i prebacivanje ženskog logora na Sveti Grgur i ni malo bolji uslovi od pomenutih na Otoku.
U našoj književnosti teme Informbiroa i golootočkih stradanja nisu nove ali svaka nova knjiga postavlja pred čitaoca pitanje: u kojim uslovima i do kojih granica animalno od čoveka napravi zver. I da li je zlo neuništivo, samo se ponavlja u ciklusima? Da li je uporedivo pretvaranje besnih, očajnih, zbunjenih, nepravdom zatečenih ljudi, u ponizne, bedne, mučeničke spodobe koje svoju nezavidnu sudbinu iskaljuju na novodošlima i onima nepreobraćenim, postajući nekontrolisani vučji čopor, sa mišlju jedne grčke romansijerke, koja (Z. Zateli u romanu „Kad u vučji sat, eto ih opet“) zapisuje: „Povedeš li deset pasa i ostaviš li ih u nekom divljem predelu, u nekoj pustoši kojom ne prolazi ljudska duša, ovi će psi kroz nekoliko nedelja podivljati, pretvoriti se u vukove“. Veće pustoši od Golog otoka teško da će se naći, a ljudska duša zamire pred Petrovon jamom, noćnim dežurstvima uz kiblu, pred nebrojivim leševima koji završavaju u moru, pred kamenjem čije premetanje po goleti čini i Sizifov kamen malenim. Nema duše. Ima dahtanja, i „toplog zeca“, i odsustvo nade koja učesnike pretvara u čopor. Retki se odupiru i ne menjaju političke stavove. Ali Petrova rupa ih čeka. A kad sve prođe, zamukle duše se odnekud prizovu ali retko progovore. Mnoge u pokušajima bekstva pojedu ajkule. Plutajuće i na robijaškom groblju smirene je mučno prebrojavati.
Kraj romana ostavlja čitaocu da ga dočita kako mu godi. Da odgonetne susret nepoznatog sa Darelom, posle mnogo godina, u jednoj pariskoj knjižari, od koga uzima sveščicu i nestaje u huku pariske vreve. Za svesku bi objašnjenje odmah bilo jasno a o nepoznatom neka čitalac dočitava.
Roman Gorana Markovića je i opora i zanimljiva duhovita i tragična pripovest. Uvođenje Darela kao jednog od junaka daje priči dramatičnost i originalnost. Beogradski trio jedna je od knjiga koje će se čitati.
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Srpski književni list
