„Berlin Aleksanderplac“ – prijem romana kroz vreme
Habent sua fata libelli (Knjige imaju svoju sudbinu, prim. prev)! Ova izreka savršeno pristaje Alfredu Deblinu i njegovom romanu. Prvobitno je naslov trebalo da bude samo „Berlin Aleksanderplac“. Ali Deblinov izdavač, Samuel Fišer, bio je mišljenja da je to samo ime železničke stanice i insistirao je na podnaslovu „Priča o Francu Biberkopfu“. U nadi da će njegova namera ipak ostati jasna, Deblin je popustio. Kada je davao naslov svojoj knizi, lik Franca Biberkopfa nije bio zamišljen kao centralna tačka romana, ili bar ne isključivo on. U centru pažnje trebalo je da se nađe burni život Aleksanderplaca i njegove okoline, kao i milje istočnog dela Berlina, sa svim njegovim socijalnim, intelektualnim i lingvističkim obeležjima. Plan mu je bio da predstavi potpuno novi stil pripovedanja, koji je od priče o prostom fizičkom radniku i uličnom prodavcu, Francu Biberkopfu, trebalo da stvori poseban doživljaj.
Knjiga je objavljena u oktobru 1929, i do kraja godine naišla na većinsko odobravanje pedesetak kritičara. Deblinova namera je pravilno protumačena. „Sa Berlinom u pozadini“, navodi jedan od kritičara, autor slika „portret našeg vremena: nemilosrdnog, drskog i vizionarskog.“ Svi su bili oduševljeni „formalnim dometima“ ovog romana. Po mišljenju kritičara Vilhelma Vestekera, on uspeva da opčini publiku novim metodom pripovedanja, sličnim fotomontaži. Ovaj „ep, koji jezikom i opisima pokorava nove teritorije“ ne počiva na glavnom liku, već na „hiljadama odsjaja i prelamanja“. Kritičar Zigfrid Krakauer je 1931. javno osuo paljbu po prvoj ekranizaciji romana, jer je Deblinovu zamisao pretvorila u suštu suprotnost: idealni materijal za film je žrtvovan kultu filmske zvezde. Pažnja je bila usredsređena isključivo na Hajnriha Georga (koji je glumio Biberkopfa), dok su grad i montažni stil romana gurnuti u zapećak kao obična dekoracija. Montažna tehnika, koja ionako odrađuje pola posla u pisanju scenarija, adekvatno je realizovana tek u adaptaciji Rajnera Vernera Fasbindera.
Do 1933, kada je zabranjena u Hitlerovoj Nemačkoj, prodato je oko 50 hiljada primeraka knjige. Prvo posleratno izdanje objavio je 1947. Šleber u Kaselu, a 1955. prvi put se pojavila u Nemačkoj Demokratskoj Republici (u izdanju kuće Noje Berlin).
U narednom periodu objavljivana je više puta, ali smo dugo morali da čekamo izlazak kritičkog izdanja, što se napokon dogodilo u okviru sabranih dela. Verner Štaufaher je za izdavačku kuću Valter priredio monumentalno izdanje koje je vredelo čekati. Knjiga u izdanju Valtera pored prvog izdanja sadrži i odlomke koji su se pre objavljivanja romana pojavljivali u Frankfurter cajtungu, Noje rundšauu, Berliner tageblatu i drugim novinama i magazinima. Uslov za izbor ovih segmenata je bio da sadrže ranije verzije rukopisa – sve u svemu, dobili smo dvestotinak dodatnih strana. U ovoj knjizi se može pronaći i oko 80 stranica tekstualnih prepravki iz rukopisa.
Po mišljenju prvih čitalaca, montažni stil pisanja je Deblinov „Berlin Aleksanderplac“ izdigao iznad „svih ostalih savremenih romana“. Pravi junak romana možda je upravo Deblinov i danas čuveni stil pripovedanja. Kristof Dunc je ovu specifičnu montažnu tehniku i promene perspektiva izučavao oslanjajući se na radove najznačajnijih teoretičara književnosti. Način na koji je izložena priča, metode funkcionisanja citatâ, pitanja perspektive, lajtmotivi, retorika, simboli i metafore prezentuju plodno tle za svakog istraživača. Dunc izdvaja bar tri zasebna glasa. Jedan pripada pripovedaču, drugi protagonisti, a treći Smrti, iako jasna demarkacija između njih, njihovog ontološkog i narativnog statusa, nije uvek laka. Prelazi su često fluidni, autor istovremeno isprobava različite modele naracije, što govori o pokušaju da se pisac-pripovedač spusti na nivo likova ili da se povuče iza njih: „Ovo uvećava literarnost teksta i sprečava izjednačavanje autora i pripovedača.“
Autor: Luc Hageštet
Izvor: literaturkritik.de
Prevod: Jelena Tanasković
Knjiga je objavljena u oktobru 1929, i do kraja godine naišla na većinsko odobravanje pedesetak kritičara. Deblinova namera je pravilno protumačena. „Sa Berlinom u pozadini“, navodi jedan od kritičara, autor slika „portret našeg vremena: nemilosrdnog, drskog i vizionarskog.“ Svi su bili oduševljeni „formalnim dometima“ ovog romana. Po mišljenju kritičara Vilhelma Vestekera, on uspeva da opčini publiku novim metodom pripovedanja, sličnim fotomontaži. Ovaj „ep, koji jezikom i opisima pokorava nove teritorije“ ne počiva na glavnom liku, već na „hiljadama odsjaja i prelamanja“. Kritičar Zigfrid Krakauer je 1931. javno osuo paljbu po prvoj ekranizaciji romana, jer je Deblinovu zamisao pretvorila u suštu suprotnost: idealni materijal za film je žrtvovan kultu filmske zvezde. Pažnja je bila usredsređena isključivo na Hajnriha Georga (koji je glumio Biberkopfa), dok su grad i montažni stil romana gurnuti u zapećak kao obična dekoracija. Montažna tehnika, koja ionako odrađuje pola posla u pisanju scenarija, adekvatno je realizovana tek u adaptaciji Rajnera Vernera Fasbindera.
Do 1933, kada je zabranjena u Hitlerovoj Nemačkoj, prodato je oko 50 hiljada primeraka knjige. Prvo posleratno izdanje objavio je 1947. Šleber u Kaselu, a 1955. prvi put se pojavila u Nemačkoj Demokratskoj Republici (u izdanju kuće Noje Berlin).
U narednom periodu objavljivana je više puta, ali smo dugo morali da čekamo izlazak kritičkog izdanja, što se napokon dogodilo u okviru sabranih dela. Verner Štaufaher je za izdavačku kuću Valter priredio monumentalno izdanje koje je vredelo čekati. Knjiga u izdanju Valtera pored prvog izdanja sadrži i odlomke koji su se pre objavljivanja romana pojavljivali u Frankfurter cajtungu, Noje rundšauu, Berliner tageblatu i drugim novinama i magazinima. Uslov za izbor ovih segmenata je bio da sadrže ranije verzije rukopisa – sve u svemu, dobili smo dvestotinak dodatnih strana. U ovoj knjizi se može pronaći i oko 80 stranica tekstualnih prepravki iz rukopisa.
Po mišljenju prvih čitalaca, montažni stil pisanja je Deblinov „Berlin Aleksanderplac“ izdigao iznad „svih ostalih savremenih romana“. Pravi junak romana možda je upravo Deblinov i danas čuveni stil pripovedanja. Kristof Dunc je ovu specifičnu montažnu tehniku i promene perspektiva izučavao oslanjajući se na radove najznačajnijih teoretičara književnosti. Način na koji je izložena priča, metode funkcionisanja citatâ, pitanja perspektive, lajtmotivi, retorika, simboli i metafore prezentuju plodno tle za svakog istraživača. Dunc izdvaja bar tri zasebna glasa. Jedan pripada pripovedaču, drugi protagonisti, a treći Smrti, iako jasna demarkacija između njih, njihovog ontološkog i narativnog statusa, nije uvek laka. Prelazi su često fluidni, autor istovremeno isprobava različite modele naracije, što govori o pokušaju da se pisac-pripovedač spusti na nivo likova ili da se povuče iza njih: „Ovo uvećava literarnost teksta i sprečava izjednačavanje autora i pripovedača.“
Autor: Luc Hageštet
Izvor: literaturkritik.de
Prevod: Jelena Tanasković
