„Besane noći i poljupci za doručak“: Svakidašnje-nesvakidašnja knjiga
U svojoj naizgled dnevničkoj prozi, italijanski arhitekta, crtač i pisac Mateo Busola bavi se, pre svega, likom jednog nesvakidašnjeg oca. Ili on to zaista jeste, budući da, kroz tekst, nije baš lako povući strogu liniju između njegovog ličnog i književnog, pripovedačkog „ja“. Bilo ko da je posredi, nesvakidašnjim ocem ga čini to što postupa suprotno većini odnedavnih roditelja. Umesto da se uplaši za egzistenciju porodice i, pre svega, bespomoćnog bića tek došlog na svet (i) njegovom odgovornošću i da počne da vuče još pragmatičnije poteze nego do tada, on radi suprotno: napušta siguran posao arhitekte u Opštini i počinje da radi kao crtač stripova. U procesu formiranja petočlane familije (supruga Paula; kćeri Đinevra, Melanija i Virđinija), on na sebe preuzima još veći rizik: uranja u bavljenje onim što najviše voli: pisanjem. I, osim Fejsbuk postova, piše naizgled svakidašnju prozu o – kako to sam kaže – „poslu oca“.
Iako deli knjigu na četiri poglavlja naslovljena po godišnjim dobima, od zime do jeseni, „Besane noći i poljupci za doručak“ nisu hronološki ispripovedan – pa ni klasičan – roman: nakon proletnje epizode iz dvadeset prvog veka sledi, na primer, događaj koja se takođe odvija u proleće, ali 1983. godine. Štaviše, knjiga čini svojevrsnu mešavinu priča, mikroeseja i crtica. S druge strane, pretumbavanja vremenskog toka izvedena su sliveno, bez neugodnih „trzaja“ čitaoca, koji neprekidno oseća jedinstven duh svake celine knjige, a što je i čini romanesknom. Kao što se oseća i magija u koju je glavni junak/pripovedač/pisac ušao roditeljstvom, a koja je tvorena dinamičnom svakodnevicom odgovornog i emancipovanog oca. Zaista, on kao da ne želi ni na trenutak da izađe iz naizgled stresnog svakodnevlja, a ako već na momente i traži izlaz, nalazi ga u rafiniranoj i lekovitoj (auto)ironiji, koje je ova svakidašnje-nesvakidašnja knjiga, na radost koncentrisanih čitalaca, prepuna. Stoga je jasno da jezik dela, iako deluje zdravorazumsko-realistički, zapravo nije takav već da je i u tom segmentu Busola uspeo da prevaziđe naizgled nepremostiva ograničenja teme koju je odabrao. Iako bi mnogi olako pomislili da, ako knjiga govori pre svega o mal(oletn)im kćerkama to maltene mora biti dečje štivo, italijanski autor se u njegovom okviru hrabro laća demaskiranja tabua u čijem je središtu neizbežna promena ljubavnog odnosa para usled dobijanja prinova ali i nalazi način na koji se taj odnos održava, a koji takođe nosi izvesnu magiju, ako ne i, bezmalo, mađioničarske zahvate. Majstorski se poigravajući stilskim oprečnostima, Busola pak u većini tekstova realističku poentu odlaže do samog kraja, do same završne rečenice.
Valjda je iz do sada rečenog jasno da delo „Besane noći i poljupci za doručak“ samo prividno govori o kćerkama i roditeljstvu kao praktično jedinim temama. Naprotiv, anegdotama iz porodičnog života rubno se oslikava društvo koje ne uspeva da razume da su se vrednosti prošlosti u današnjem vremenu izmenile i da je tako u vezi s mnogobrojnim životnim stavkama poput odnosa prema ekonomiji, politici, sećanjima, predrasudama, rasama i imigrantima, solidarnosti, detinjstvu i – roditeljstvu.
Autor: Domagoj Petrović
Iako deli knjigu na četiri poglavlja naslovljena po godišnjim dobima, od zime do jeseni, „Besane noći i poljupci za doručak“ nisu hronološki ispripovedan – pa ni klasičan – roman: nakon proletnje epizode iz dvadeset prvog veka sledi, na primer, događaj koja se takođe odvija u proleće, ali 1983. godine. Štaviše, knjiga čini svojevrsnu mešavinu priča, mikroeseja i crtica. S druge strane, pretumbavanja vremenskog toka izvedena su sliveno, bez neugodnih „trzaja“ čitaoca, koji neprekidno oseća jedinstven duh svake celine knjige, a što je i čini romanesknom. Kao što se oseća i magija u koju je glavni junak/pripovedač/pisac ušao roditeljstvom, a koja je tvorena dinamičnom svakodnevicom odgovornog i emancipovanog oca. Zaista, on kao da ne želi ni na trenutak da izađe iz naizgled stresnog svakodnevlja, a ako već na momente i traži izlaz, nalazi ga u rafiniranoj i lekovitoj (auto)ironiji, koje je ova svakidašnje-nesvakidašnja knjiga, na radost koncentrisanih čitalaca, prepuna. Stoga je jasno da jezik dela, iako deluje zdravorazumsko-realistički, zapravo nije takav već da je i u tom segmentu Busola uspeo da prevaziđe naizgled nepremostiva ograničenja teme koju je odabrao. Iako bi mnogi olako pomislili da, ako knjiga govori pre svega o mal(oletn)im kćerkama to maltene mora biti dečje štivo, italijanski autor se u njegovom okviru hrabro laća demaskiranja tabua u čijem je središtu neizbežna promena ljubavnog odnosa para usled dobijanja prinova ali i nalazi način na koji se taj odnos održava, a koji takođe nosi izvesnu magiju, ako ne i, bezmalo, mađioničarske zahvate. Majstorski se poigravajući stilskim oprečnostima, Busola pak u većini tekstova realističku poentu odlaže do samog kraja, do same završne rečenice.
Valjda je iz do sada rečenog jasno da delo „Besane noći i poljupci za doručak“ samo prividno govori o kćerkama i roditeljstvu kao praktično jedinim temama. Naprotiv, anegdotama iz porodičnog života rubno se oslikava društvo koje ne uspeva da razume da su se vrednosti prošlosti u današnjem vremenu izmenile i da je tako u vezi s mnogobrojnim životnim stavkama poput odnosa prema ekonomiji, politici, sećanjima, predrasudama, rasama i imigrantima, solidarnosti, detinjstvu i – roditeljstvu.
Autor: Domagoj Petrović
