„Beži, Zeko, beži“ ‒ još jedna američka priča o muškarcima koji su pobegli od žena
Kao dvadeseosmogodišnji pisac, Džon Apdajk objavljuje 1960. godine svoj drugi roman „Beži, Zeko, beži“ („Rabbit, Run“). „Njujork Tajms“ je roman ocenio kao „otrcanu porodičnu tragediju“, uz dodatak da je reč o „trijumfu inteligencije i saosećajnosti“. Posebno je pohvaljen stil kojim je napisan, uz hvalospeve da su „savršeno pogođeni ton i atmosfera teme romana“. Ove prve kritike su u velikoj meri odredile ton svih recenzija koje su usledile, zahvaljujući čemu su Džon Apdajk, Filip Rot i Sol Belou, dugi niz godina važili za neku vrstu nespornog trojstva najboljih modernih američkih pisaca. Kada je 2009. preminuo ostavivši za sobom 23 romana, mnoštvo priča, eseja i nekoliko zbirki pesama, „Njujorker“ je Apdajka proglasio za „jednog od najvećih modernih pisaca, prvog američkog pisca nakon Henrija Džejmsa, koji je u potpunosti uspeo da se izrazi, čoveka koji je skinuo kletvu nedovršenosti koja je visila nad američkim stvaralaštvom.“
Čak i ako imamo u vidu činjenicu da je časopis „Njujorker“ više od 50 godina bio Apdajkova matična kuća, ipak je ovo pohvala kakvu je mali broj pisaca do sada zaslužio. Da li je ova konstatacija istinita – to je već drugo pitanje. Sve je počelo upravo sa romanom „Beži, Zeko, beži“.
Vremenom će Apdajk napisati četiri romana o Hariju „Zeki“ Angstromu, tipičnom muškarcu iz predgrađa. Angstrom je intelektualno previše ograničen da bismo ga smatrali za autorov alter ego; pre bi se moglo reći da je to Apdajkov izmenjeni ego, umetnički rekonstruisan, pažljivo razgraničen, ponekad čudovišan, ponekad patetičan, ličnost posredstvom koje autor daje prikaz posleratnog života u Sjedinjenim Državama. Časopis „Njujork Tajms“ Angstroma, nekadašnju košarkašku zvezdu zarobljenu u ulogama supruga i oca, u kandžama života u predgrađu, opisuje kao „starijeg i nedovoljno artikulisanog Holdena Kolfilda“; što nije loše poređenje. Apdajk je ovim romanom omogućio da nastane tvorevina poznatija pod imenom „Čiverova zemlja“: raskošan, belački prigradski predeo, mesto neostvarenih snova i duhovnog rastrojstva iz kog Hari Angstrom kreće u svoju avanturu. Gorka ironija Apdajkove priče je u tome što Zeka ne može da trči.
Na neki način, roman „Beži, Zeko, Beži“ predstavlja inteligentno karikiranje starog američkog motiva: čovek u begu od društva koje ga guši, poput nekog tragikomičnog zapadnjaka koji se izgubio i ostao zarobljen u jugoistočnoj Pensilvaniji. Ova tradicija, međutim, podrazumeva i beg od žena i porodične zamke u koje su muškarci uhvaćeni, tradicija kojoj se roman „Beži, Zeko, beži“ veselo pridružuje. Počev od Haklberija Fina koji beži na zapad u potrazi za slobodom od Tetke Poli i njenih pokušaja da ga „civilizuje“, preko Čarlsa Ingalsa, njegove žudnje da putuje i žene koja insistira da naprave malu kuću u preriji za njihove devojčice, do Sala Paradajza i Dina Morijartija koji odlaze na proputovanje: američka pop kultura obiluje pričama o muškarcima koji čeznu da budu slobodni, i ženama koje čeznu jedino za tim da ih zarobe. Ovo su priče u kojima muškarci nesumnjivo uživaju, ali ženama su izuzetno iritantne. Žene su uvek predstavljene kao bezlično prisustvo koje guši i sputava, drže zarobljenima muškarce koji bi inače bili slobodni da lutaju svetom. Dakle, žene postaju simboli zavisnosti i sputavanja, dok su muškarci simboli nezavisnosti i slobode. Znam šta mi se od toga više dopada.
Na početku romana, dvadesetšestogodišnji Hari ulazi u svoj auto, ostavljajući svoju depresivnu, trudnu ženu Dženis, i upućuje se na jug sanjajući o raju na Floridi. Zaustavlja se da natoči gorivo i raspita se kojim putem da krene; umesto da dobije auto-kartu, dobija savet u kojem je sažeta poenta čitavog romana: „ Znate, jedini način da se nekud stigne je da čovek, pre nego što pođe, odluči kuda je krenuo.“ Skretanje s puta ne dolazi u obzir; Hari, osim sklonosti ka razmnožavanju, sa zečevima ima zajedničku i legendarnu nesposobnost da pobedi u trci iako je u startu imao prednost. Imperativ iz naslova romana sugeriše da nekakav bestelesni glas govori Zeki da beži, verovatno ukazujući na njegovu unutrašnju potrebu, ili na neku vrstu više sile – bilo da je potekla od autora ili je duhovne prirode – koja ga podstiče da se pokrene. Ali, šezdesetih godina nije bilo mesta na koje se moglo pobeći: granice su bile potpuno zatvorene, i jedino što je muškarcima bilo preostalo jeste lažno herojstvo tragikomedije iz predgrađa, trčanje u krug.
Jedna od stvari koja se ne dopada ženama kada pročitaju roman „Beži, Zeko, beži“ jeste Apdajkova odluka da pred Harija postavi dva stereotipa između kojih treba da izabere: po povratku kući, Hari ponovo ostavlja Dženis i počinje da živi sa prostitutkom. Dženis je aseksualna, majka, niska, detinjasta i koščata; prostitutka Rut je pohotna, krupna, podatna i plodna. Neki smatraju da je Apdajk ovaj izbor između dva stereotipa predstavio sa ironijom, pokazujući koliko je to uskogrudo i plitko razmišljanje, a činjenica je da je na određenim mestima u romanu obema ostavio prostora da prikažu složenost svog unutrašnjeg sveta. Ali, Apdajk ženskim likovima ne pripisuje bilo kakve želje osim onih koje se tiču porodičnog života i sputavanja muškaraca, bilo da je to zato što su se ludo zaljubile kao što je slučaj sa Rut, ili zato što žele da izbegnu društvenu osudu i poniženje kao u slučaju Dženis.
Ričard Gilman je 1960. roman „Beži, Zeko beži“, opisao kao „grotesknu alegoriju američkog života i mita o sreći i uspehu“, i istovremeno kao „epsku potragu duha žednog slobode da otkrije sebe i bude ono što jeste“. Bilo kako bilo, ostaje utisak da je samo muškim likovima pripala ta čast da simbolizuju američki način života, bilo da je predstavljen groteskno ili ne. Kada se kaže „čovečanstvo“ podrazumeva se da je reč o svim ljudima, reč čovek se odnosi i na žene. Sigurno da je uzrok „prokletstva nedovršenosti koje se nadnelo nad američkim stvaralaštvom“, jednim delom i nesposobnost da se prepozna čovečanstvo u celini, i onaj njegov drugi deo – ženski deo; i ukoliko ćemo Apdajka smestiti u isti koš sa Henrijem Džejmsom, moramo ga procenjivati koristeći ista merila.
Kada bi Henri Džejms pogledao ženu, zamišljao je da ona razmišlja na isti način kao on. Kada bi Apdajk pogledao ženu, zamišljao je da ona razmišlja o njemu. Za mene je pitanje mizoginije u književnosti, u najboljem slučaju, od malog značaja; više volim da o romanu sudim prema tome koliko je dobro obradio problem koji je sam sebi zadao. „Beži, Zeko, beži“ je roman koji se bavi cenom koju plaća pojedinac u patrijarhalnom društvu, koji je delom ograničen upravo onim stegama koje obrađuje, ali nije u stanju da prevaziđe. Bez obzira na nedovršenost, roman i dan-danas traje.
Autor: Sara Čurčvel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Čak i ako imamo u vidu činjenicu da je časopis „Njujorker“ više od 50 godina bio Apdajkova matična kuća, ipak je ovo pohvala kakvu je mali broj pisaca do sada zaslužio. Da li je ova konstatacija istinita – to je već drugo pitanje. Sve je počelo upravo sa romanom „Beži, Zeko, beži“.
Vremenom će Apdajk napisati četiri romana o Hariju „Zeki“ Angstromu, tipičnom muškarcu iz predgrađa. Angstrom je intelektualno previše ograničen da bismo ga smatrali za autorov alter ego; pre bi se moglo reći da je to Apdajkov izmenjeni ego, umetnički rekonstruisan, pažljivo razgraničen, ponekad čudovišan, ponekad patetičan, ličnost posredstvom koje autor daje prikaz posleratnog života u Sjedinjenim Državama. Časopis „Njujork Tajms“ Angstroma, nekadašnju košarkašku zvezdu zarobljenu u ulogama supruga i oca, u kandžama života u predgrađu, opisuje kao „starijeg i nedovoljno artikulisanog Holdena Kolfilda“; što nije loše poređenje. Apdajk je ovim romanom omogućio da nastane tvorevina poznatija pod imenom „Čiverova zemlja“: raskošan, belački prigradski predeo, mesto neostvarenih snova i duhovnog rastrojstva iz kog Hari Angstrom kreće u svoju avanturu. Gorka ironija Apdajkove priče je u tome što Zeka ne može da trči.
Na neki način, roman „Beži, Zeko, Beži“ predstavlja inteligentno karikiranje starog američkog motiva: čovek u begu od društva koje ga guši, poput nekog tragikomičnog zapadnjaka koji se izgubio i ostao zarobljen u jugoistočnoj Pensilvaniji. Ova tradicija, međutim, podrazumeva i beg od žena i porodične zamke u koje su muškarci uhvaćeni, tradicija kojoj se roman „Beži, Zeko, beži“ veselo pridružuje. Počev od Haklberija Fina koji beži na zapad u potrazi za slobodom od Tetke Poli i njenih pokušaja da ga „civilizuje“, preko Čarlsa Ingalsa, njegove žudnje da putuje i žene koja insistira da naprave malu kuću u preriji za njihove devojčice, do Sala Paradajza i Dina Morijartija koji odlaze na proputovanje: američka pop kultura obiluje pričama o muškarcima koji čeznu da budu slobodni, i ženama koje čeznu jedino za tim da ih zarobe. Ovo su priče u kojima muškarci nesumnjivo uživaju, ali ženama su izuzetno iritantne. Žene su uvek predstavljene kao bezlično prisustvo koje guši i sputava, drže zarobljenima muškarce koji bi inače bili slobodni da lutaju svetom. Dakle, žene postaju simboli zavisnosti i sputavanja, dok su muškarci simboli nezavisnosti i slobode. Znam šta mi se od toga više dopada.
Na početku romana, dvadesetšestogodišnji Hari ulazi u svoj auto, ostavljajući svoju depresivnu, trudnu ženu Dženis, i upućuje se na jug sanjajući o raju na Floridi. Zaustavlja se da natoči gorivo i raspita se kojim putem da krene; umesto da dobije auto-kartu, dobija savet u kojem je sažeta poenta čitavog romana: „ Znate, jedini način da se nekud stigne je da čovek, pre nego što pođe, odluči kuda je krenuo.“ Skretanje s puta ne dolazi u obzir; Hari, osim sklonosti ka razmnožavanju, sa zečevima ima zajedničku i legendarnu nesposobnost da pobedi u trci iako je u startu imao prednost. Imperativ iz naslova romana sugeriše da nekakav bestelesni glas govori Zeki da beži, verovatno ukazujući na njegovu unutrašnju potrebu, ili na neku vrstu više sile – bilo da je potekla od autora ili je duhovne prirode – koja ga podstiče da se pokrene. Ali, šezdesetih godina nije bilo mesta na koje se moglo pobeći: granice su bile potpuno zatvorene, i jedino što je muškarcima bilo preostalo jeste lažno herojstvo tragikomedije iz predgrađa, trčanje u krug.
Jedna od stvari koja se ne dopada ženama kada pročitaju roman „Beži, Zeko, beži“ jeste Apdajkova odluka da pred Harija postavi dva stereotipa između kojih treba da izabere: po povratku kući, Hari ponovo ostavlja Dženis i počinje da živi sa prostitutkom. Dženis je aseksualna, majka, niska, detinjasta i koščata; prostitutka Rut je pohotna, krupna, podatna i plodna. Neki smatraju da je Apdajk ovaj izbor između dva stereotipa predstavio sa ironijom, pokazujući koliko je to uskogrudo i plitko razmišljanje, a činjenica je da je na određenim mestima u romanu obema ostavio prostora da prikažu složenost svog unutrašnjeg sveta. Ali, Apdajk ženskim likovima ne pripisuje bilo kakve želje osim onih koje se tiču porodičnog života i sputavanja muškaraca, bilo da je to zato što su se ludo zaljubile kao što je slučaj sa Rut, ili zato što žele da izbegnu društvenu osudu i poniženje kao u slučaju Dženis.
Ričard Gilman je 1960. roman „Beži, Zeko beži“, opisao kao „grotesknu alegoriju američkog života i mita o sreći i uspehu“, i istovremeno kao „epsku potragu duha žednog slobode da otkrije sebe i bude ono što jeste“. Bilo kako bilo, ostaje utisak da je samo muškim likovima pripala ta čast da simbolizuju američki način života, bilo da je predstavljen groteskno ili ne. Kada se kaže „čovečanstvo“ podrazumeva se da je reč o svim ljudima, reč čovek se odnosi i na žene. Sigurno da je uzrok „prokletstva nedovršenosti koje se nadnelo nad američkim stvaralaštvom“, jednim delom i nesposobnost da se prepozna čovečanstvo u celini, i onaj njegov drugi deo – ženski deo; i ukoliko ćemo Apdajka smestiti u isti koš sa Henrijem Džejmsom, moramo ga procenjivati koristeći ista merila.
Kada bi Henri Džejms pogledao ženu, zamišljao je da ona razmišlja na isti način kao on. Kada bi Apdajk pogledao ženu, zamišljao je da ona razmišlja o njemu. Za mene je pitanje mizoginije u književnosti, u najboljem slučaju, od malog značaja; više volim da o romanu sudim prema tome koliko je dobro obradio problem koji je sam sebi zadao. „Beži, Zeko, beži“ je roman koji se bavi cenom koju plaća pojedinac u patrijarhalnom društvu, koji je delom ograničen upravo onim stegama koje obrađuje, ali nije u stanju da prevaziđe. Bez obzira na nedovršenost, roman i dan-danas traje.
Autor: Sara Čurčvel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
