Kler Milkam se bliži svojoj pedesetoj godini i prolazi kroz nešto nalik krizi identiteta. Ona je razvedena profesorka i ima zamornu aferu sa mlađim čovekom po imenu Džo, zbog čijih okrutnih manipulacija ga u isto vreme želi još jače, ali i želi da ga nadvlada.  Da bi u tome uspela, pravi lažni onlajn profil dvadesetogodišnje Portugalke, Kler Antunjes.

Lažno se predstavljajući kao mlađa žena, ona se sprijateljuje sa Džoovim prijateljom Krisom, koji je jednom rekao Kler da „crkne“. Ali ono što je počelo kao vraćanje duga Džou, razvija se u složen, stvaran digitalan odnos – pseudotrougao između Kler, Krisa i ove digitalne zagonetke. Kako vreme prolazi, Kler se muči da razluči granice između stvarne i lažne sebe. Klupko radnje se polako odmotava dok Kler pokušava da nađe ravnotežu između bezobzirnosti koju Kris prema njoj pokazuje u stvarnom životu i njegove onlajn nežnosti.

Priča o Klerinom zaletu i nervnom slomu je skoro u potpunosti ispričana njenim glasom, uz razne izvore iz prve ruke (razgovor sa policijom, transkript razgovora sa psihijatrom i pismo, između ostalog). Profesorskog ponašanja i intelektualno opsednuta time šta znači biti srednovečna žena u društvu koje ceni mladost, Klerina opažanja su britka, puna poređenja a povremeno i gorka. Ali bogatstvo ove knjige otkrivamo delom zbog ideje da ona odgovara nekome ili priča sa nekim – i to uvek sa nekim muškarcem – i da taj muški pogled nekako oblikuje njene odgovore. Činjenica da ona obrazlaže sopstvene greške i kreiranje lažnog digitalnog identiteta čini njene oštre primedbe odrambenijim. Ona sparinguje sa nevidljivim neprijateljem i pokušava da ga nadglasa. Ali njoj i treba nešto od njega, zbog čega je ranjiva.

Kontrast između besa i želje je duboko izražen kod Kler. Ona želi i da bude željena i prezire korake koje misli da mora da preduzme da bi stekla pažnju od muškaraca. Njoj je očita zloba koju Džo i Kris (misli da) pokazuju prema njoj, ali ne može da prebrodi svoju potrebu da je oni primete. Lažni profil je za nju brz način da stekne kontrolu i da stvori novu sebe na privlačniji način – zaogrćući se ruhom mladosti kako bi dobila ljubav za kojom očajnički čezne

Ona se često vraća na temu „smrti“ žene, i doslovne smrti i smrti njene poželjnosti. Kler je opsednuta Krisom koji joj kaže da „crkne“, u ležernom trenutku nepromišljene okrutnosti, koji kao da za nju definiše šta znači biti žena. Ona na početku romana kaže: ,,nesreća je biti žena. Gde god da ste. Uvek. Svuda. To je bitka, ako hoćete. Ali pošto je gubimo, to je nesreća... Žene su osuđene da nestanu, bilo zbog nasilja, bilo zbog prezira. To je činjenica: muškarci uče žene smrti; svuda i sve vreme”. U tom smislu, njen lažni profil je možda utvara i u neku ruku on to i jeste – ona koristi sliku nećake koja je preminula pre mnogo godina, čime stvara međugeneracijsku konfuziju koja je ujedno i esksploataciona i uznemirujuća. 

Kamij Lorans je briljantno osmislila ovu priču: čitaoci imaju osećaj da posmatraju životinju u kavezu, i posmatraju je i primoravaju da bude posmatrana. Obrti u zapletu stvaraju utisak da je junakinja uhvaćena u mrežu kompleksnih preispitivanja mesta žene u društvu i uloge društvenih medija.

Autor: Brajdi Hajng
Izvor: worldliteraturetoday.org