„Black Light“ – puka sadašnjost u futurističkom romanu
Roman „Black Light“ Miomira Petrovića jeste futuristički i distopijski, ali samo u formalnom smislu, dok je suštinski ovo jedna svakidašnja priča prepuna gorke realnosti, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu.
Misteriozna smrt nasred ulice podstakla je jednog čoveka, inače bivšeg ratnika poražene strane, da sâm otpočne istraživanje ne sluteći da se može opet naći u ilegali i van zakona – u ovakvo kratkom opisu uopšte se ne naslućuje da se radnja romana dešava u budućnosti, jer se zaista može dešavati u bilo kojem vremenu, ali i na bilo kom mestu na planeti.
Ne samo zaplet romana, nego i mnogi drugi detalji jasno upućuju čitaoce da prototip izmaštanog sveta potraže u sadašnjosti, eventualno u bliskoj prošlosti, jer su razlike između stvarnosti i autorove mašte takođe samo formalne prirode: velike sile pretvorile su se u svetske poretke, male države pretopile su se u kantone, separatistički pokreti su se ujedinili i preduzeli zajedničku akciju, a čak su i fiktivni nazivi država i organizacija dati tako da neodoljivo podsećaju na neke koje već postoje ili su postojale.
Ako u romanu „Black Light“ ima distopije, taj se termin može samo uslovno upotrebiti, jer koliko god da su negativne pojave društva i države dovedene do ekstrema, ipak se ni tu više ne radi o nekom futurizmu ili fantastici (osim u slučaju „crne svetlosti“, o čemu će docnije biti reči), nego kao da su na jednom mestu sabrane najmračnije vesti iz bilo kojih dnevnih novina ili informativnih emisija.
Ne treba gledati u budućnost da bi se videle zagađene reke, ne treba misliti kako je svetska politika daleko od diktatorskih režima koji pod maskom demokratije iziskuju primirja nakon kojih protivnik praktično postaje rob, ne treba se čuditi što su „crveni“ i „crni“ sposobni da se preko noći ujedine samo da bi pobedili nekog trećeg, nije više nikakva tajna da se ljudskim organima trguje na veliko, a gotovo da ne postoji država u kojoj nema građana trećeg reda, apatrida i imigranata.
Može, primera radi, futuristički i nestvarno delovati scena u kojoj građanin, čak i kad ide ulicu-dve dalje od svog komšiluka, mora da se prijavi kao da prelazi državnu granicu – ali, ako dopustimo jedno pomalo šaljivo poređenje, zapazićemo da već sada postoji neka vrsta neformalne kontrole komšiluka, mada kontrolori nisu na punktovima i ne polažu račune nadređenima, nego sa svojih terasa pomno prate svaki korak svojih suseda i međusobno referišu.
Svaka knjiga ima bar jednu stranicu koja se može uzeti kao ključna i paradigmatična, pa bi u slučaju Petrovićevog romana to mogla biti ona na kojoj će čitalac pronaći sledeći pasus:
„Živiš, komšija moj, kao broj i gledaš svoja posla. Ideš u šoping molove, ideš u diskonte, ideš u nabavke, sipaš benzin, ne jedeš masno, ideš na džoging, živiš, paziš da ne uneseš teške metale u organizam... I onda te pritegnu tako da više ne možeš ništa na kuhinjski sto da doneseš. Ti trpiš jer ovaj svet nije dobar, ali je najbolji od svih prethodnih jer mora se ovo-ono i ti trpiš i dalje. Kô veliš: mora malo da se stegne kaiš, kažu ti sve će ovo uskoro proći jer ništa nije večno trajalo... A ne prolazi. Prolaziš ti, moj komšija.“
Citirane rečenice nisu nikakvo upozorenje za budućnost, nego konstatacija jedne opšte situacije koja je uveliko zahvatila ogroman deo čovečanstva, a ne samo pojedina društva ili države. I sâm način na koji je opomena izrečena kao da je preslikan iz stvarnog života, jer je ovo komšijski savet čoveka koji očigledno brine tuđu brigu – a ipak mu je svaka reč na mestu.
Naravno, nije bilo dovoljno samo sakupiti uobičajenosti iz života i javnih medija pa ih ubaciti u priču, nego je ipak autorova bujna mašta i umetnička nadogradnja presudno uticala na formiranje jedne fiktivne i univerzalne priče, jer koliko god da se roman oslanja na stvarnost, ipak je više nego bitna granica između običnog referisanja i umetnosti reči.
Ako bi se manir distopije malo ostavio po strani, u romanu „Black Light“ moglo bi se uočiti preplitanje dva žanra: detektivskog i ratnog (možda čak i akcionog), koji u početku teku paralelno, kao dva odvojena vremenska toka, da bi se na kraju spojila u naučnu fantastiku upravo preko „crne svetlosti“, jer tama i crnilo jedino se mogu pobediti pomoću svetlosti koja će takođe biti crna, kako bi iznutra i neprimetno razorila mrak.
Uprkos tolikim mračnim detaljima, konstatacijama i scenama, uprkos distopiji koja zaista nosi depresiju i beznadežnost, čini se da u svemu tome ipak ima nečeg što može biti shvaćeno i kao – utopija.
Naime, zanimljivo je da nazivi beogradskih ulica nisu promenjeni nakon uvođenja novog poretka, što zaista deluje nadrealno i očaravajuće kad se iz istorije zna u kom se gradu ulice prve nađu na udaru prilikom uspostavljanja nove vlasti. Ako je, međutim, bar nešto bilo pošteđeno od samovolje i retuširanja, pa makar to bili i nazivi ulica, onda nada za spas nije izgubljena čak ni u takvom poretku.
Autor: Dušan Milijić
Misteriozna smrt nasred ulice podstakla je jednog čoveka, inače bivšeg ratnika poražene strane, da sâm otpočne istraživanje ne sluteći da se može opet naći u ilegali i van zakona – u ovakvo kratkom opisu uopšte se ne naslućuje da se radnja romana dešava u budućnosti, jer se zaista može dešavati u bilo kojem vremenu, ali i na bilo kom mestu na planeti.
Ne samo zaplet romana, nego i mnogi drugi detalji jasno upućuju čitaoce da prototip izmaštanog sveta potraže u sadašnjosti, eventualno u bliskoj prošlosti, jer su razlike između stvarnosti i autorove mašte takođe samo formalne prirode: velike sile pretvorile su se u svetske poretke, male države pretopile su se u kantone, separatistički pokreti su se ujedinili i preduzeli zajedničku akciju, a čak su i fiktivni nazivi država i organizacija dati tako da neodoljivo podsećaju na neke koje već postoje ili su postojale.
Ako u romanu „Black Light“ ima distopije, taj se termin može samo uslovno upotrebiti, jer koliko god da su negativne pojave društva i države dovedene do ekstrema, ipak se ni tu više ne radi o nekom futurizmu ili fantastici (osim u slučaju „crne svetlosti“, o čemu će docnije biti reči), nego kao da su na jednom mestu sabrane najmračnije vesti iz bilo kojih dnevnih novina ili informativnih emisija.
Ne treba gledati u budućnost da bi se videle zagađene reke, ne treba misliti kako je svetska politika daleko od diktatorskih režima koji pod maskom demokratije iziskuju primirja nakon kojih protivnik praktično postaje rob, ne treba se čuditi što su „crveni“ i „crni“ sposobni da se preko noći ujedine samo da bi pobedili nekog trećeg, nije više nikakva tajna da se ljudskim organima trguje na veliko, a gotovo da ne postoji država u kojoj nema građana trećeg reda, apatrida i imigranata.
Može, primera radi, futuristički i nestvarno delovati scena u kojoj građanin, čak i kad ide ulicu-dve dalje od svog komšiluka, mora da se prijavi kao da prelazi državnu granicu – ali, ako dopustimo jedno pomalo šaljivo poređenje, zapazićemo da već sada postoji neka vrsta neformalne kontrole komšiluka, mada kontrolori nisu na punktovima i ne polažu račune nadređenima, nego sa svojih terasa pomno prate svaki korak svojih suseda i međusobno referišu.
Svaka knjiga ima bar jednu stranicu koja se može uzeti kao ključna i paradigmatična, pa bi u slučaju Petrovićevog romana to mogla biti ona na kojoj će čitalac pronaći sledeći pasus:
„Živiš, komšija moj, kao broj i gledaš svoja posla. Ideš u šoping molove, ideš u diskonte, ideš u nabavke, sipaš benzin, ne jedeš masno, ideš na džoging, živiš, paziš da ne uneseš teške metale u organizam... I onda te pritegnu tako da više ne možeš ništa na kuhinjski sto da doneseš. Ti trpiš jer ovaj svet nije dobar, ali je najbolji od svih prethodnih jer mora se ovo-ono i ti trpiš i dalje. Kô veliš: mora malo da se stegne kaiš, kažu ti sve će ovo uskoro proći jer ništa nije večno trajalo... A ne prolazi. Prolaziš ti, moj komšija.“
Citirane rečenice nisu nikakvo upozorenje za budućnost, nego konstatacija jedne opšte situacije koja je uveliko zahvatila ogroman deo čovečanstva, a ne samo pojedina društva ili države. I sâm način na koji je opomena izrečena kao da je preslikan iz stvarnog života, jer je ovo komšijski savet čoveka koji očigledno brine tuđu brigu – a ipak mu je svaka reč na mestu.
Naravno, nije bilo dovoljno samo sakupiti uobičajenosti iz života i javnih medija pa ih ubaciti u priču, nego je ipak autorova bujna mašta i umetnička nadogradnja presudno uticala na formiranje jedne fiktivne i univerzalne priče, jer koliko god da se roman oslanja na stvarnost, ipak je više nego bitna granica između običnog referisanja i umetnosti reči.
Ako bi se manir distopije malo ostavio po strani, u romanu „Black Light“ moglo bi se uočiti preplitanje dva žanra: detektivskog i ratnog (možda čak i akcionog), koji u početku teku paralelno, kao dva odvojena vremenska toka, da bi se na kraju spojila u naučnu fantastiku upravo preko „crne svetlosti“, jer tama i crnilo jedino se mogu pobediti pomoću svetlosti koja će takođe biti crna, kako bi iznutra i neprimetno razorila mrak.
Uprkos tolikim mračnim detaljima, konstatacijama i scenama, uprkos distopiji koja zaista nosi depresiju i beznadežnost, čini se da u svemu tome ipak ima nečeg što može biti shvaćeno i kao – utopija.
Naime, zanimljivo je da nazivi beogradskih ulica nisu promenjeni nakon uvođenja novog poretka, što zaista deluje nadrealno i očaravajuće kad se iz istorije zna u kom se gradu ulice prve nađu na udaru prilikom uspostavljanja nove vlasti. Ako je, međutim, bar nešto bilo pošteđeno od samovolje i retuširanja, pa makar to bili i nazivi ulica, onda nada za spas nije izgubljena čak ni u takvom poretku.
Autor: Dušan Milijić
