Bloger zvani Saramago
Zanimljiv lik, ovaj Saramago. Ima osamdeset sedam godina i (kako ume da kaže) još poneku muku pride, dobio je Nobela, odličje koje mu omogućuje da nikada više nijednu crtu ne povuče jer, u svakom slučaju, ima već obezbeđeno mesto u Panteonu (onaj škrtac Harold Blum opisao ga je kao „najdarovitijeg romanopisca među živima… jednog od poslednjih titana jednog književnog žanra koji je na izdisaju“). Ali evo ga, sada piše blog gde se pomalo kači sa svima i svačim, tovareći sebi na grbaču svakakve polemike i izopštavanja koja dolaze sa svih strana – najčešće ne zbog toga što je izgovorio nešto što nije trebalo, već zato što ne gubi vreme odmeravajući reči – a možda ih i namerno ne odmerava?
Ko? On? On koji pazi na interpunkciju toliko da je i ne koristi, koji u svojoj kritici morala i društva nijedan problem ne prima k srcu, već ga poetski smešta u okvire fantastičnog i alegoričnog, tako da njegov čitalac (iako naslućuje da de te fabula narratur) mora dobrano da se unese u tekst kako bi shvatio naravoučenije – kao što je, na primer, u svom „Slepilu“ poveo čitaoca kroz gustu maglu, gde čak ne može da se osloni ni na vlastita imena, u kojima je ionako škrt – on koji u „Zapisu o pronicljivosti“ izlaže odlučnu političku opciju zasnovanu na zagonetnim belim izbornim listićima? Taj isti maštoviti i metaforični pisac saopštava nam ležerno da je Buš „potpuna neznalica čije je izražavanje toliko konfuzno i neprestano neodoljivo podleže izazovu čiste gluposti“, kauboj koji je pomešao svet sa krdom goveda, za koga „ne znamo čak ni da li misli (u pozitivnom smislu reči)“, „loše programirani robot koji uporno brka i menja poruke koje su u njemu upisane“, „kompulzivni lažov“, „korifej svih lažova koji su ga poslednjih godina okruživali, podržavali i služili“? Taj prefinjeni tkalac parabola čije reči ne ostavljaju prostora za sumnju kada opisuje vlasnika izdavačke kuće koja objavljuje njegova dela? Taj deklarisani ateista, za koga je Bog „tišina univerzuma a čovek je krik koji toj tišini daje smisao“, ponovo izvodi Boga na scenu da bi se preispitali Racingerovi stavovi? A taj borbeni komunista (još uvek uporno), iz sveg glasa tvrdi da „levica nema ni tri čuke o svetu u kojem živi“ i povrh toga se žali da ne nailazi na odjek (šta znam, na isključenje, makar izopštenje)? I izlaže sebe opasnosti da bude optužen za antisemitizam zato što je kritikovao politiku izraelske vlade, naprosto zaboravljajući, u svom gnevnom učešću u palestinskim nedaćama, a svaka uravnotežena analiza bi to zahtevala, da postoje i oni koji poriču pravo na postojanje Izraela? Ali niko pritom ne uzima u obzir da, kada govori o Izraelu, Saramago zapravo misli na Jehovu, „okrutnog i gnevnog Boga“, i u tom smislu nije ništa veći antisemita nego što je antiarijevac i svakako antihrišćanin, budući da od svih vera traži da poravnaju račune sa Bogom – koji očigledno, kako god se zvao na različitim jezicima, ne prestaje da ga mori. A kada vas Bog toliko mori, onda sigurno imate razlog da osećate mahniti gnev prema svima koji od njega prave štit.
Kada bi uvek imao u vidu prednosti i mane, Saramago bi takođe znao da postoje različite maštarije. Citiram ovde (napamet) Borhesa koji je citirao (možda napamet) doktora Džonsona koji je citirao činjenicu o nekom tamo koji je svog suparnika vređao na sledeći način: „Gospodine, vaša žena, pod izgovorom da drži kupleraj, prodaje švercovanu robu“. Sve u svemu, Saramago se ne skanjera, odnosno, ne govori tuđim ustima, i kao komentator dnevnih događaja stvarnosti koja ga okružuje koristi priliku da nadoknadi svu onu otkačenu nejasnoću svojih priča.
Često se govorilo o Saramagovom angažovanom ateizmu. A u stvari njegova polemika nije usmerena protiv Boga: ako se jednom prihvati da je „njegova večnost zapravo večnost jednog večitog ne-bića“, Saramago bi mogao biti spokojan. On oseća odbojnost prema religijama uopšte (i zato ga napadaju sa raznih strana, svakom je dato da može da porekne Boga, dok polemika sa religijama dovodi u pitanje strukture društva).
Jednom sam, upravo podstaknut jednom od Saramagovih antireligioznih upliva, razmišljao o čuvenoj Marksovoj definiciji po kojoj je religija opijum za narod. Ali da li zaista sve religije uvek poseduju tu omamljivu osobinu? Saramago je često napadao religije kao izvore sukoba: „Religije, nijedna religija, bez izuzetka, nikada neće poslužiti zbližavanju i pomirenju među ljudima; naprotiv, predstavljale su, a i dalje jesu, uzrok neopisivih fizičkih i duševnih patnji koje su deo jednog od najmračnijih poglavlja bedne ljudske istorije“ (La Republika, 20. septembar 2001).
Saramago je negde zaključio da „kad bismo svi bili ateisti, živeli bismo u jednom miroljubivijem društvu“. Nisam siguran da je bio u pravu, a čini mi se da mu je posredno odgovorio i papa Racinger u svojoj enklitici Spe salvi, gde je rekao da je ateizam XIX i XX veka, iako se predstavljao kao bunt protiv svetskih nepravdi i nepravdi sveopšte istorije, doprineo da se „iz te premise izrode najveće svireposti i ogrešenja o pravdu“.
Možda je Racinger mislio na one bezbožnike Lenjina i Staljina, ali je zaboravio da je na nacističkim zastavama pisalo „Gott mit uns“ (iliti „Bog je s nama“), da su falange vojnih kapelana blagosiljale fašističke zlotvore, da se krvnik Fransisko Franko uvek inspirisao najverskijim načelima i oslanjao se na gerilce Hrista kralja (bez obzira na zločine protivnika, uvek je on prvi počinjao), da su Vandejci, koji su se borili protiv republikanaca, takođe bili veliki vernici, pa su čak izmislili Boginju razuma, da su se katolici i protestanti bez zazora klali godinama, kao što su krstaši i njihovi neprijatelji bili podstaknuti verskim razlozima, da su u odbranu rimske vere hrišćani bacani lavovima, da su iz verskih razloga paljene bezbrojne lomače, da su muslimanski ekstremisti veliki vernici, akteri napada na kule bliznakinje, Osama i talibani koji su digli u vazduh statue Bude, koji se iz verskih razloga protive Indiji i Pakistanu, i naposletku, da je prizivajući God bless America Buš napao Irak.
Zato mi je palo na pamet da je možda (ako je ponekad religija bila ili jeste opijum za narod), mnogo češće kokain za narod. Verujem da i Saramago tako misli i poklanjam mu ovu definiciju i odgovornost koju ona nosi. Saramago je kao bloger ljut čovek. Ali da li zaista postoji raskorak između ovog svakodnevnog zgražavanja nad prolaznošću i čina pisanja „moralnih pamfleta“ koji važe i za prošla i za buduća vremena? Pišem ovaj predgovor jer osećam da imam neko zajedničko iskustvo sa svojim prijateljem Saramagom. Zajedničko nam je to što obojica pišemo knjige, s jedne strane, a s druge to što smo zaokupljeni kritikom običaja u nedeljnom časopisu. Budući da je ovaj drugi način pisanja jasniji i rasprostranjeniji od onog prvog, mnogi su me pitali da li smatram da u kratkim tekstovima ćerdam široka razmišljanja kojima sam se bavio u dugačkim knjigama. Ne, odgovaram, iskustvo me uči (a verujem da to važi za sve one koji se nalaze u sličnoj situaciji) da trenutna razdraženost, satirična pouka, kritička žaoka na brzinu napisana, mogu poslužiti kao građa za razmišljanje iz koje može da proiziđe esej ili neko obimnije štivo. Svakodnevno pisanje podstiče nadahnuće za veća dela, a ne obrnuto.
I dobro, rekao bih da u ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta (a ponekad da ga predstavi još gorim nego što jeste – iako deluje da je to nemoguće).
Ali, na kraju krajeva, da li je zaista taj majstor filipika i žestokih optužbi uvek baš toliko gnevan? Čini mi se da osim ljudi koje prezire takođe postoje ljudi koje voli, a u prilog tome navodim njegove osećajne reči posvećene Pesoi (nije za džabe Portugalac) ili Žoržu Amadu, Karlosu Fuentesu, Federiku Majoru, Šiku Buarkiju de Olandi, koje nam svedoče o tome da ovaj pisac nimalo ne zavidi svojim kolegama i da ume da im izveze tanane i nežne minijature.
A da ne pominjem (ovde se opet vraćamo na velike teme njegove proze) slučajeve kada analiza svakodnevice dosegne do velikih metafizičkih problema, do stvarnosti i privida, do suštine nade, do poimanja stvari kada su izvan domašaja našeg pogleda.
Onda se na scenu vraća Saramago filozof pripovedač, koji više nije gnevan već zamišljen i kolebljiv. Međutim, ne smeta nam ni kada padne u vatru. I tada nam je drag.
Autor: Umberto Eko
Izvor: predgovor portugalskom izdanju
Prevod: Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Ko? On? On koji pazi na interpunkciju toliko da je i ne koristi, koji u svojoj kritici morala i društva nijedan problem ne prima k srcu, već ga poetski smešta u okvire fantastičnog i alegoričnog, tako da njegov čitalac (iako naslućuje da de te fabula narratur) mora dobrano da se unese u tekst kako bi shvatio naravoučenije – kao što je, na primer, u svom „Slepilu“ poveo čitaoca kroz gustu maglu, gde čak ne može da se osloni ni na vlastita imena, u kojima je ionako škrt – on koji u „Zapisu o pronicljivosti“ izlaže odlučnu političku opciju zasnovanu na zagonetnim belim izbornim listićima? Taj isti maštoviti i metaforični pisac saopštava nam ležerno da je Buš „potpuna neznalica čije je izražavanje toliko konfuzno i neprestano neodoljivo podleže izazovu čiste gluposti“, kauboj koji je pomešao svet sa krdom goveda, za koga „ne znamo čak ni da li misli (u pozitivnom smislu reči)“, „loše programirani robot koji uporno brka i menja poruke koje su u njemu upisane“, „kompulzivni lažov“, „korifej svih lažova koji su ga poslednjih godina okruživali, podržavali i služili“? Taj prefinjeni tkalac parabola čije reči ne ostavljaju prostora za sumnju kada opisuje vlasnika izdavačke kuće koja objavljuje njegova dela? Taj deklarisani ateista, za koga je Bog „tišina univerzuma a čovek je krik koji toj tišini daje smisao“, ponovo izvodi Boga na scenu da bi se preispitali Racingerovi stavovi? A taj borbeni komunista (još uvek uporno), iz sveg glasa tvrdi da „levica nema ni tri čuke o svetu u kojem živi“ i povrh toga se žali da ne nailazi na odjek (šta znam, na isključenje, makar izopštenje)? I izlaže sebe opasnosti da bude optužen za antisemitizam zato što je kritikovao politiku izraelske vlade, naprosto zaboravljajući, u svom gnevnom učešću u palestinskim nedaćama, a svaka uravnotežena analiza bi to zahtevala, da postoje i oni koji poriču pravo na postojanje Izraela? Ali niko pritom ne uzima u obzir da, kada govori o Izraelu, Saramago zapravo misli na Jehovu, „okrutnog i gnevnog Boga“, i u tom smislu nije ništa veći antisemita nego što je antiarijevac i svakako antihrišćanin, budući da od svih vera traži da poravnaju račune sa Bogom – koji očigledno, kako god se zvao na različitim jezicima, ne prestaje da ga mori. A kada vas Bog toliko mori, onda sigurno imate razlog da osećate mahniti gnev prema svima koji od njega prave štit.
Kada bi uvek imao u vidu prednosti i mane, Saramago bi takođe znao da postoje različite maštarije. Citiram ovde (napamet) Borhesa koji je citirao (možda napamet) doktora Džonsona koji je citirao činjenicu o nekom tamo koji je svog suparnika vređao na sledeći način: „Gospodine, vaša žena, pod izgovorom da drži kupleraj, prodaje švercovanu robu“. Sve u svemu, Saramago se ne skanjera, odnosno, ne govori tuđim ustima, i kao komentator dnevnih događaja stvarnosti koja ga okružuje koristi priliku da nadoknadi svu onu otkačenu nejasnoću svojih priča.
Često se govorilo o Saramagovom angažovanom ateizmu. A u stvari njegova polemika nije usmerena protiv Boga: ako se jednom prihvati da je „njegova večnost zapravo večnost jednog večitog ne-bića“, Saramago bi mogao biti spokojan. On oseća odbojnost prema religijama uopšte (i zato ga napadaju sa raznih strana, svakom je dato da može da porekne Boga, dok polemika sa religijama dovodi u pitanje strukture društva).
Jednom sam, upravo podstaknut jednom od Saramagovih antireligioznih upliva, razmišljao o čuvenoj Marksovoj definiciji po kojoj je religija opijum za narod. Ali da li zaista sve religije uvek poseduju tu omamljivu osobinu? Saramago je često napadao religije kao izvore sukoba: „Religije, nijedna religija, bez izuzetka, nikada neće poslužiti zbližavanju i pomirenju među ljudima; naprotiv, predstavljale su, a i dalje jesu, uzrok neopisivih fizičkih i duševnih patnji koje su deo jednog od najmračnijih poglavlja bedne ljudske istorije“ (La Republika, 20. septembar 2001).
Saramago je negde zaključio da „kad bismo svi bili ateisti, živeli bismo u jednom miroljubivijem društvu“. Nisam siguran da je bio u pravu, a čini mi se da mu je posredno odgovorio i papa Racinger u svojoj enklitici Spe salvi, gde je rekao da je ateizam XIX i XX veka, iako se predstavljao kao bunt protiv svetskih nepravdi i nepravdi sveopšte istorije, doprineo da se „iz te premise izrode najveće svireposti i ogrešenja o pravdu“.
Možda je Racinger mislio na one bezbožnike Lenjina i Staljina, ali je zaboravio da je na nacističkim zastavama pisalo „Gott mit uns“ (iliti „Bog je s nama“), da su falange vojnih kapelana blagosiljale fašističke zlotvore, da se krvnik Fransisko Franko uvek inspirisao najverskijim načelima i oslanjao se na gerilce Hrista kralja (bez obzira na zločine protivnika, uvek je on prvi počinjao), da su Vandejci, koji su se borili protiv republikanaca, takođe bili veliki vernici, pa su čak izmislili Boginju razuma, da su se katolici i protestanti bez zazora klali godinama, kao što su krstaši i njihovi neprijatelji bili podstaknuti verskim razlozima, da su u odbranu rimske vere hrišćani bacani lavovima, da su iz verskih razloga paljene bezbrojne lomače, da su muslimanski ekstremisti veliki vernici, akteri napada na kule bliznakinje, Osama i talibani koji su digli u vazduh statue Bude, koji se iz verskih razloga protive Indiji i Pakistanu, i naposletku, da je prizivajući God bless America Buš napao Irak.
Zato mi je palo na pamet da je možda (ako je ponekad religija bila ili jeste opijum za narod), mnogo češće kokain za narod. Verujem da i Saramago tako misli i poklanjam mu ovu definiciju i odgovornost koju ona nosi. Saramago je kao bloger ljut čovek. Ali da li zaista postoji raskorak između ovog svakodnevnog zgražavanja nad prolaznošću i čina pisanja „moralnih pamfleta“ koji važe i za prošla i za buduća vremena? Pišem ovaj predgovor jer osećam da imam neko zajedničko iskustvo sa svojim prijateljem Saramagom. Zajedničko nam je to što obojica pišemo knjige, s jedne strane, a s druge to što smo zaokupljeni kritikom običaja u nedeljnom časopisu. Budući da je ovaj drugi način pisanja jasniji i rasprostranjeniji od onog prvog, mnogi su me pitali da li smatram da u kratkim tekstovima ćerdam široka razmišljanja kojima sam se bavio u dugačkim knjigama. Ne, odgovaram, iskustvo me uči (a verujem da to važi za sve one koji se nalaze u sličnoj situaciji) da trenutna razdraženost, satirična pouka, kritička žaoka na brzinu napisana, mogu poslužiti kao građa za razmišljanje iz koje može da proiziđe esej ili neko obimnije štivo. Svakodnevno pisanje podstiče nadahnuće za veća dela, a ne obrnuto.
I dobro, rekao bih da u ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta (a ponekad da ga predstavi još gorim nego što jeste – iako deluje da je to nemoguće).
Ali, na kraju krajeva, da li je zaista taj majstor filipika i žestokih optužbi uvek baš toliko gnevan? Čini mi se da osim ljudi koje prezire takođe postoje ljudi koje voli, a u prilog tome navodim njegove osećajne reči posvećene Pesoi (nije za džabe Portugalac) ili Žoržu Amadu, Karlosu Fuentesu, Federiku Majoru, Šiku Buarkiju de Olandi, koje nam svedoče o tome da ovaj pisac nimalo ne zavidi svojim kolegama i da ume da im izveze tanane i nežne minijature.
A da ne pominjem (ovde se opet vraćamo na velike teme njegove proze) slučajeve kada analiza svakodnevice dosegne do velikih metafizičkih problema, do stvarnosti i privida, do suštine nade, do poimanja stvari kada su izvan domašaja našeg pogleda.
Onda se na scenu vraća Saramago filozof pripovedač, koji više nije gnevan već zamišljen i kolebljiv. Međutim, ne smeta nam ni kada padne u vatru. I tada nam je drag.
Autor: Umberto Eko
Izvor: predgovor portugalskom izdanju
Prevod: Jasmina Nešković i Jovan Tatić
