Boja beskraja – ili bezbojni kraj
Vredi li, zarad besmrtnosti, neprestano prolaziti kroz niz malih smrti?
Ovo je samo jedno od mnogih fatalnih pitanja koja neprestano iskrsavaju dok se čita roman Lare Đorđević „Boja beskraja“ – jedno potpuno neobično delo, ne toliko zbog likova i događaja kojima obiluje, nego i zbog načina na koji je koncipirano.
Formalno gledano, „Boja beskraja“ bi se mogla uzeti kao svojevrsna kriminalistička trilogija, jer u svakom segmentu romana u prvi plan izbija misterija čije rešenje ima svoje dalekosežne posledice, kako za pojedince, tako i za čitave države, pa i za svetsku istoriju.
Iako je svaki deo smešten u određenu i jasno definisanu epohu, time se nimalo ne gubi pojam svevremenosti radnje, jer roman ionako dobija na univerzalnosti zbog toga što je prožet likovima neverovatne erudicije, koji bi sami za sebe mogli činiti epohu u domenu svog interesovanja i profesije, pa su svakako ispred vremena u kome žive i stvaraju, a verovatno bi i stotinu godina docnije, sa identičnim idejama i vizijama, bili avangarda u nekim novim uslovima.
Dakle, iako se radnja dešava u Beogradu na prelazu iz XIX u XX stoleće, zatim u Beču početkom XX veka, a na kraju, preko sačuvanih zapisa, u Zemunu krajem XVIII veka, čini se da bi gotovo svi junaci romana, sa stavovima koje zastupaju i sa znanjem koje poseduju, mogli biti i na početku XXI veka u samom vrhu svakog elitnog društva.
Napisan kao svojevrsna zbirka najraznovrsnijih traktata, ostvarenih kroz dijaloge koji kao da se zaista protežu u beskraj, roman „Boja beskraja“ iznosi pred čitaoce probleme i nedoumice iz brojnih oblasti nauke, umetnosti, politike, feminizma, okultizma, ali i iz života uopšte, tako da je spektar temâ zaista obiman i teško je uzeti jedan motiv koji bi bio istaknut kao najvažniji.
Ipak, pored već spomenutog žanra kriminalistike, koji na neki način povezuje tri glavne celine romana, zanimljive bi mogle biti rasprave iz oblasti teozofije i gnosticizma, kao i priče o egzotičnim mitologijama i religijama koje su svojevremeno morale biti pravi šok u očima strogih evropskih normi, tim pre što su pristalice novih učenja zaista ponekad nastupali kao satanisti.
Susrećući se sa velikom galerijom likova, od kojih su neki i istorijski, glavna junakinja Lenka Mihajlović neprestano upija tuđe stavove, ali istovremeno gradi i sopstveno viđenje umetnosti, religije, nauke, kao i uopšteno viđenje sveta. Za to vreme, čitaoci se, zajedno sa Lenkom, najpre upoznaju sa cvetom srpske inteligencije, a zatim i sa značajnim predstavnicima evropske umetnosti tog vremena, pri čemu je svakako najzanimljivije Lenkino poznanstvo sa slikarom Pavlom Jovanovićem, koji je danas poznatiji kao Paja Jovanović.
Pokazaće se, međutim, da je od spoznaje slikarstva, teozofije i psihologije, mnogo važnija spoznaja samoga sebe, što je ponekad najteže, jer pravi beskraj se i krije u čovekovoj duši, pa nije svako u stanju da se upusti u potragu za sopstvenim tajnama i potisnutim željama, te da se izbori sa saznanjima na koja će naići. Sem toga, Lenka obitava u vremenu kad je i samo traganje za beskrajem predstavljalo otvorenu pobunu protiv poretka i ustaljenih pravila prema kojima ne treba ići dalje od cilja kojeg je masa nametnula jedinki.
Najzad, treba imati na umu da koliko god je lepše, toliko je i bolnije spoznati boju beskraja nego mirno dočekati bezbojni kraj.
Kao istočnjačka varnica za kojom Evropa toliko žudi, Lenka na magičan način otvara vrata evropskih salona i ateljea, gde ne nailazi uvek na ono što je očekivala, ali zato joj svaki korak pruža mogućnost za nova saznanja i svuda je dočekana srdačno, kao da je oduvek bila deo tog sveta, što verovatno i jeste, iako bi je mnogi smatrali čudakinjom, pa čak i vešticom – ako već treba birati između vila i veštica.
A kad je već smatrana vešticom, ženi ne preostaje ništa drugo nego da učini ono što veštice inače rade: da upali vatru na svom ognjištu.
Autor: Dušan Milijić
Ovo je samo jedno od mnogih fatalnih pitanja koja neprestano iskrsavaju dok se čita roman Lare Đorđević „Boja beskraja“ – jedno potpuno neobično delo, ne toliko zbog likova i događaja kojima obiluje, nego i zbog načina na koji je koncipirano.
Formalno gledano, „Boja beskraja“ bi se mogla uzeti kao svojevrsna kriminalistička trilogija, jer u svakom segmentu romana u prvi plan izbija misterija čije rešenje ima svoje dalekosežne posledice, kako za pojedince, tako i za čitave države, pa i za svetsku istoriju.
Iako je svaki deo smešten u određenu i jasno definisanu epohu, time se nimalo ne gubi pojam svevremenosti radnje, jer roman ionako dobija na univerzalnosti zbog toga što je prožet likovima neverovatne erudicije, koji bi sami za sebe mogli činiti epohu u domenu svog interesovanja i profesije, pa su svakako ispred vremena u kome žive i stvaraju, a verovatno bi i stotinu godina docnije, sa identičnim idejama i vizijama, bili avangarda u nekim novim uslovima.
Dakle, iako se radnja dešava u Beogradu na prelazu iz XIX u XX stoleće, zatim u Beču početkom XX veka, a na kraju, preko sačuvanih zapisa, u Zemunu krajem XVIII veka, čini se da bi gotovo svi junaci romana, sa stavovima koje zastupaju i sa znanjem koje poseduju, mogli biti i na početku XXI veka u samom vrhu svakog elitnog društva.
Napisan kao svojevrsna zbirka najraznovrsnijih traktata, ostvarenih kroz dijaloge koji kao da se zaista protežu u beskraj, roman „Boja beskraja“ iznosi pred čitaoce probleme i nedoumice iz brojnih oblasti nauke, umetnosti, politike, feminizma, okultizma, ali i iz života uopšte, tako da je spektar temâ zaista obiman i teško je uzeti jedan motiv koji bi bio istaknut kao najvažniji.
Ipak, pored već spomenutog žanra kriminalistike, koji na neki način povezuje tri glavne celine romana, zanimljive bi mogle biti rasprave iz oblasti teozofije i gnosticizma, kao i priče o egzotičnim mitologijama i religijama koje su svojevremeno morale biti pravi šok u očima strogih evropskih normi, tim pre što su pristalice novih učenja zaista ponekad nastupali kao satanisti.
Susrećući se sa velikom galerijom likova, od kojih su neki i istorijski, glavna junakinja Lenka Mihajlović neprestano upija tuđe stavove, ali istovremeno gradi i sopstveno viđenje umetnosti, religije, nauke, kao i uopšteno viđenje sveta. Za to vreme, čitaoci se, zajedno sa Lenkom, najpre upoznaju sa cvetom srpske inteligencije, a zatim i sa značajnim predstavnicima evropske umetnosti tog vremena, pri čemu je svakako najzanimljivije Lenkino poznanstvo sa slikarom Pavlom Jovanovićem, koji je danas poznatiji kao Paja Jovanović.
Pokazaće se, međutim, da je od spoznaje slikarstva, teozofije i psihologije, mnogo važnija spoznaja samoga sebe, što je ponekad najteže, jer pravi beskraj se i krije u čovekovoj duši, pa nije svako u stanju da se upusti u potragu za sopstvenim tajnama i potisnutim željama, te da se izbori sa saznanjima na koja će naići. Sem toga, Lenka obitava u vremenu kad je i samo traganje za beskrajem predstavljalo otvorenu pobunu protiv poretka i ustaljenih pravila prema kojima ne treba ići dalje od cilja kojeg je masa nametnula jedinki.
Najzad, treba imati na umu da koliko god je lepše, toliko je i bolnije spoznati boju beskraja nego mirno dočekati bezbojni kraj.
Kao istočnjačka varnica za kojom Evropa toliko žudi, Lenka na magičan način otvara vrata evropskih salona i ateljea, gde ne nailazi uvek na ono što je očekivala, ali zato joj svaki korak pruža mogućnost za nova saznanja i svuda je dočekana srdačno, kao da je oduvek bila deo tog sveta, što verovatno i jeste, iako bi je mnogi smatrali čudakinjom, pa čak i vešticom – ako već treba birati između vila i veštica.
A kad je već smatrana vešticom, ženi ne preostaje ništa drugo nego da učini ono što veštice inače rade: da upali vatru na svom ognjištu.
Autor: Dušan Milijić
