„Bukirano“ Nebojše Jojića – samo je neizvesnost izvesna
Proistekla iz emisije „Bukirano“ na Radio Laguni, istoimena knjiga Nebojše Jojića mnogo je više od putopisa i od izveštaja turističkog vodiča, jer se čitaoci upoznaju sa predelima, državama, kulturama i narodima koje možda ni najstrastveniji turisti nisu imali prilike da posete, tim pre što su dotične destinacije uglavnom ostale izvan uobičajenih turističkih ruta.
I kada piše o već popularisanim i veoma posećenim znamenitostima i područjima, kao i o relativno poznatim istorijskim podacima, autor bira one detalje koji su malo ili nimalo dostupni javnosti, pa tako mnogo više pažnje posvećuje faraonu Amenofisu Četvrtom, prvom poznatom monoteisti na svetu, nego njegovom sinu Tutankamonu, o kome je gotovo sve rečeno; tokom obilaska Indijskog potkontinenta, u prvom je planu Pakistan sa svojim pograničnim pokrajinama i plemenima, gde sâm turistički obilazak već predstavlja veliki podvig, dok nam iz Indije ne ostaje toliko upečatljiv Tadž Mahal (jer to je sasvim očekivana destinacija) koliko tajanstvena pokrajina Ladak u vrletima Himalaja; obilazak Jemena ostaće upamćen zbog pomalo bizarnog podatka o naduvenim obrazima tamošnjih stanovnika, a u jednoj afričkoj republici ćemo kao najzanimljiviju ličnost upoznati – kralja!
Ono što knjigu „Bukirano“ čini mnogo kvalitetnijom od reklame ili turističkog prospekta, to je Jojićeva objektivnost i nepristrasnost, jer on ne idealizuje zemlje i krajeve koje opisuje, nego ih prikazuje u realnom svetlu, posvećujući podjednaku pažnju i represivnoj diktatorskoj vlasti i kulturno-istorijskim spomenicima, i izgladnelom narodu i prirodnim lepotama, i naoružanoj deci i gostoprimljivim plemenskim vođama.
Krećući se po jednoj zamišljenoj liniji od severne Afrike, preko južne Azije, do Papue Nove Gvineje, čitalac neprestano upoznaje raznorazne kulture, običaje i mentalitete ljudi sa kojima se svetski putnik Nebojša Jojić sretao, pa je teško reći koja bi destinacija bila najzanimljivija i koja bi priča bila najdragocenija srpskoj publici, verovatno to zavisi od interesovanja pojedinca, ali sigurno će jedno od većih otkrovenja biti autorovo predstavljanje islama kao religije i kulture koja je svojevremeno bila na zavidnom nivou i donela prosperitet ne samo narodima Arabije i Magreba, nego i dobrom delu Pirinejskog poluostrva.
Pored zanimljivih činjenica o arapsko-berberskom osvajanju Španije, čitalac će iz Jojićevih priča saznati da minaret i polumesec na džamiji ne potiču izvorno od muhamedanstva, saznaće gde se prostirala zemlja kojom je vladala čuvena kraljica od Sabe, upoznaće vudu magiju na samom njenom izvorištu u podsaharskoj Africi, razbiće predrasudu o haotičnim indijskim vozovima, pročitaće fascinantnu priču o dijamantu zvanom „Kohinur“, pa čak i o kašmirskom verovanju u grob jednog proroka, koji je poznat ni manje ni više nego kao – Hristos.
Zašto bi magarac a ne kamila trebalo da bude simbol Egipta, koliko se Maroko razlikuje od tipične slike severne Afrike, zašto se Gibraltar, Singapur i Papua zovu baš tako, da li su možda Evropljani bili prvi koji su pravili Budine statue, zbog kog je napitka Hongkong svojevremeno pao u britanske ruke – na ova i još brojna pitanja Nebojša Jojić je uvek na licu mesta nalazio odgovore, bilo da ih je čuo u muzeju od stučnjaka, bilo da je došao u dodir sa ljudima kojima se praistorijsko doba završilo pre manje od sto godina.
Odlazeći iz Indije, Jojić kaže da ovu zemlju, ako ni zbog čega drugog, treba posetiti kako bismo shvatili da li pripadamo onima koji bi se odmah tamo vratili ili onima koji više ne žele tamo da kroče. I ne samo za Indiju, nego bi se takav princip mogao primeniti za svaku geografsku tačku koju dosad nismo posetili, jer niko ne može znati da li će mu se jedan grad, oblast, država dopasti ako ne provede tamo bar nekoliko dana.
Knjiga nosi moto: „Nije svako ko luta izgubljen“ – to jeste tačno, ali su, nažalost, nepovratno izgubljene mnoge znamenite civilizacije ili su ostale samo u tragovima, na koje jedino i može naići putnik koji se, lutajući, zadesio u blizini.
Kao verovatno jedan od prvih Srba koji su u svojstvu turističkog vodiča pohodili pojedine daleke krajeve, Nebojša Jojić je tako utabao staze i za buduće turiste, a za svoje čitaoce kao da je bukirao put i smeštaj čak i tamo gde bukiranje nije moguće – i baš zato što je na takvim putovanjima unapred isključeno bilo kakvo precizno planiranje, baš zato što se jedino može očekivati neizvesnost, autor je odlučio da nas upravo tamo odvede.
Autor: Dušan Milijić
I kada piše o već popularisanim i veoma posećenim znamenitostima i područjima, kao i o relativno poznatim istorijskim podacima, autor bira one detalje koji su malo ili nimalo dostupni javnosti, pa tako mnogo više pažnje posvećuje faraonu Amenofisu Četvrtom, prvom poznatom monoteisti na svetu, nego njegovom sinu Tutankamonu, o kome je gotovo sve rečeno; tokom obilaska Indijskog potkontinenta, u prvom je planu Pakistan sa svojim pograničnim pokrajinama i plemenima, gde sâm turistički obilazak već predstavlja veliki podvig, dok nam iz Indije ne ostaje toliko upečatljiv Tadž Mahal (jer to je sasvim očekivana destinacija) koliko tajanstvena pokrajina Ladak u vrletima Himalaja; obilazak Jemena ostaće upamćen zbog pomalo bizarnog podatka o naduvenim obrazima tamošnjih stanovnika, a u jednoj afričkoj republici ćemo kao najzanimljiviju ličnost upoznati – kralja!
Ono što knjigu „Bukirano“ čini mnogo kvalitetnijom od reklame ili turističkog prospekta, to je Jojićeva objektivnost i nepristrasnost, jer on ne idealizuje zemlje i krajeve koje opisuje, nego ih prikazuje u realnom svetlu, posvećujući podjednaku pažnju i represivnoj diktatorskoj vlasti i kulturno-istorijskim spomenicima, i izgladnelom narodu i prirodnim lepotama, i naoružanoj deci i gostoprimljivim plemenskim vođama.
Krećući se po jednoj zamišljenoj liniji od severne Afrike, preko južne Azije, do Papue Nove Gvineje, čitalac neprestano upoznaje raznorazne kulture, običaje i mentalitete ljudi sa kojima se svetski putnik Nebojša Jojić sretao, pa je teško reći koja bi destinacija bila najzanimljivija i koja bi priča bila najdragocenija srpskoj publici, verovatno to zavisi od interesovanja pojedinca, ali sigurno će jedno od većih otkrovenja biti autorovo predstavljanje islama kao religije i kulture koja je svojevremeno bila na zavidnom nivou i donela prosperitet ne samo narodima Arabije i Magreba, nego i dobrom delu Pirinejskog poluostrva.
Pored zanimljivih činjenica o arapsko-berberskom osvajanju Španije, čitalac će iz Jojićevih priča saznati da minaret i polumesec na džamiji ne potiču izvorno od muhamedanstva, saznaće gde se prostirala zemlja kojom je vladala čuvena kraljica od Sabe, upoznaće vudu magiju na samom njenom izvorištu u podsaharskoj Africi, razbiće predrasudu o haotičnim indijskim vozovima, pročitaće fascinantnu priču o dijamantu zvanom „Kohinur“, pa čak i o kašmirskom verovanju u grob jednog proroka, koji je poznat ni manje ni više nego kao – Hristos.
Zašto bi magarac a ne kamila trebalo da bude simbol Egipta, koliko se Maroko razlikuje od tipične slike severne Afrike, zašto se Gibraltar, Singapur i Papua zovu baš tako, da li su možda Evropljani bili prvi koji su pravili Budine statue, zbog kog je napitka Hongkong svojevremeno pao u britanske ruke – na ova i još brojna pitanja Nebojša Jojić je uvek na licu mesta nalazio odgovore, bilo da ih je čuo u muzeju od stučnjaka, bilo da je došao u dodir sa ljudima kojima se praistorijsko doba završilo pre manje od sto godina.
Odlazeći iz Indije, Jojić kaže da ovu zemlju, ako ni zbog čega drugog, treba posetiti kako bismo shvatili da li pripadamo onima koji bi se odmah tamo vratili ili onima koji više ne žele tamo da kroče. I ne samo za Indiju, nego bi se takav princip mogao primeniti za svaku geografsku tačku koju dosad nismo posetili, jer niko ne može znati da li će mu se jedan grad, oblast, država dopasti ako ne provede tamo bar nekoliko dana.
Knjiga nosi moto: „Nije svako ko luta izgubljen“ – to jeste tačno, ali su, nažalost, nepovratno izgubljene mnoge znamenite civilizacije ili su ostale samo u tragovima, na koje jedino i može naići putnik koji se, lutajući, zadesio u blizini.
Kao verovatno jedan od prvih Srba koji su u svojstvu turističkog vodiča pohodili pojedine daleke krajeve, Nebojša Jojić je tako utabao staze i za buduće turiste, a za svoje čitaoce kao da je bukirao put i smeštaj čak i tamo gde bukiranje nije moguće – i baš zato što je na takvim putovanjima unapred isključeno bilo kakvo precizno planiranje, baš zato što se jedino može očekivati neizvesnost, autor je odlučio da nas upravo tamo odvede.
Autor: Dušan Milijić
