Čerčilova napeta prva godina u ulozi premijera u knjizi „Dani slave i očaja“
Nebrojeno je mnogo knjiga o Drugom svetskom ratu, ali samo je jedan Erik Larson.
Ovaj autor je čuven po fascinantnim publicističkim pripovestima o temama koje sežu od oružja do uragana; u svom najpoznatijem delu „Đavo u belom gradu“ ispričao je priču o Svetskom sajmu 1893. godine i ozloglašenom serijskom ubici H. H. Holmsu. Tokom karijere stekao je reputaciju nekoga ko je sposoban da piše o najrazličitijim temama – inteligentno, šaljivo i kroz predivnu prozu.
Larsonovi fanovi će se obradovati kada čuju da njegova najnovija knjiga „Dani slave i očaja“ nije izuzetak. Ovo je sveobuhvatna i uzbudljiva priča o prvoj godini Vinstona Čerčila u ulozi premijera, a čita se gotovo u jednom dahu.
Larsonova knjiga počinje opisom „neobičnog događaja koji se odigrao tik pred sumrak 10. maja 1940, jedne od najprijatnijih večeri jednog od najlepših proleća koje je iko pamtio“. Ranije toga dana Nemačka je izvršila invaziju na Belgiju, Luksemburg i Holandiju, izazivajući time talas uznemirenosti u Velikoj Britaniji, koja se već suočavala sa političkim nemirima – premijer Nevil Čemberlen dao je ostavku, a kralj Džordž Šesti postavio je Čerčila, tada prvog lorda Admiraliteta, na njegovo mesto.
Čerčil nije bio očigledan izbor. Svedoci su ga smatrali „razmetljivim, energičnim i potpuno nepredvidivim“ kao i „mušičavim čovekom koji svuda zabada nos i sklon je munjevitim postupcima na mnogo strana istovremeno“. Takođe se suočavao sa nekoliko ličnih demona: bio je do guše u dugovima, kao i njegov sin Randolf koji je imao „dar ne samo za trošenje novca nego i za gubljenje na kocki; njegova nesposobnost za kockarskim stolom bila je legendarna“.
Ali Čerčil je naprečac pridobio britansku javnost, uglavnom zahvaljujući čuvenom govoru 4. juna 1940, u kome je rekao: „Borićemo se na obalama, borićemo se na pistama, borićemo se u poljima i na ulicama, borićemo se na brdima; nikada se nećemo predati…“ Zanimljivo je, piše Larson, da se Čerčil zatim okrenuo ka jednom saradniku i prošaptao: „I … borićemo se razbijenim bocama jer to je, dođavola, jedino što imamo.“
Čerčil je takođe shvatio da će „samo industrijska moć i brojno ljudstvo Amerike obezbediti konačni nestanak Hitlera i nacionalsocijalizma“, te Larson detaljno opisuje Čerčilove uspešne napore da ubedi predsednika Frenklina D. Ruzvelta da pomogne Britancima. Bio je van sebe od radosti kada je Ruzvelt potpisao Zakon o zajmu i najmu, jer je bio zabrinut da ga Kongres neće usvojiti. „Taj zakon mora da prođe“, rekao je predsedniku Univerziteta Harvard Džejmsu Konantu. „U kakvom ćemo stanju ostati ako ne prođe; u kakvom stanju će ostati predsednik; istorija će ga pamtiti kao neuspešnog predsednika ako taj zakon ne prođe.“
Dok Larson ubedljivo najviše pažnje poklanja Čerčilu i njegovoj porodici, takođe nam daje živopisan opis nemačke bombaške kampanje zbog koje su Britanci živeli u strahu nekoliko meseci. Larson istražuje kako su na bombardovanje reagovali premijer i kraljevska porodica, kao i obični Britanci. Kada su „jednog dečaka upitali šta želi da bude kad poraste, vatrogasac, pilot ili tako nešto, a on je odgovorio: ’Živ’“, piše Larson i time dočarava užas koji su osećali svi u zemlji. (Nisu sve anegdote ovako sumorne. Larson piše i o Džoan Vindam, koja je rešila da se tokom bombaškog napada reši svog devičanstva uz pomoć svog momka Ruperta, kako ne bi umrla nevina. Njena reakcija nakon toga bila je: „Ako je to zaista sve, onda bih radije popušila cigaretu na miru ili otišla u bioskop“.)
Larsonova odluka da se fokusira na široku grupu ljudi – među kojima su državni službenik Džon Kolvil, naučnik i savetnik Frederik Lindeman i vojni asistent Hejstings „Mops“ Izmej – veoma je mudra. Mada je Čerčil očigledno glavni lik, Larsonovi opisi njegovih pomoćnika i kolega daju važan kontekst za premijerovu ulogu u ratu. Znamo da je mnogo knjiga napisano o Čerčilu, ali proširivši opseg ove knjige, Larson nam pruža temeljnije razumevanje ovog legendarnog političara.
I mada nikako ne zapostavlja Čerčilove političke poduhvate, takođe nam oslikava živopisan portret njegovog karaktera, koji je energičan i nepredvidiv. U jednoj slikovitoj anegdoti Larson opisuje kako Čerčil saopštava članovima porodice da, ako im Nemci upadnu u kuću, želi da ih poubijaju što je moguće više. Kada mu se snaja požalila da ne ume da koristi pištolj, Čerčil joj je odgovorio: „Možeš da odeš u kuhinju i uzmeš nož za pečenje“. (Nije se šalio.)
Mnogo toga je za pohvalu u romanu „Dani slave i očaja“, ali najvažnija je Larsonova naracija koja pršti od napetosti. Knjiga se čita kao roman i mada svi (nadam se) znaju kako se rat završava, Larson svojom uzbudljivom prozom tera čitaoce da mahnito gutaju stranice. Knjiga je više nego dostojan dodatak dugom spisku literature posvećene Drugom svetskom ratu i umetnička bravura jednog od najvećih američkih pripovedača.
Autor: Majkl Šaub
Izvor: npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić
Ovaj autor je čuven po fascinantnim publicističkim pripovestima o temama koje sežu od oružja do uragana; u svom najpoznatijem delu „Đavo u belom gradu“ ispričao je priču o Svetskom sajmu 1893. godine i ozloglašenom serijskom ubici H. H. Holmsu. Tokom karijere stekao je reputaciju nekoga ko je sposoban da piše o najrazličitijim temama – inteligentno, šaljivo i kroz predivnu prozu.
Larsonovi fanovi će se obradovati kada čuju da njegova najnovija knjiga „Dani slave i očaja“ nije izuzetak. Ovo je sveobuhvatna i uzbudljiva priča o prvoj godini Vinstona Čerčila u ulozi premijera, a čita se gotovo u jednom dahu.
Larsonova knjiga počinje opisom „neobičnog događaja koji se odigrao tik pred sumrak 10. maja 1940, jedne od najprijatnijih večeri jednog od najlepših proleća koje je iko pamtio“. Ranije toga dana Nemačka je izvršila invaziju na Belgiju, Luksemburg i Holandiju, izazivajući time talas uznemirenosti u Velikoj Britaniji, koja se već suočavala sa političkim nemirima – premijer Nevil Čemberlen dao je ostavku, a kralj Džordž Šesti postavio je Čerčila, tada prvog lorda Admiraliteta, na njegovo mesto.
Čerčil nije bio očigledan izbor. Svedoci su ga smatrali „razmetljivim, energičnim i potpuno nepredvidivim“ kao i „mušičavim čovekom koji svuda zabada nos i sklon je munjevitim postupcima na mnogo strana istovremeno“. Takođe se suočavao sa nekoliko ličnih demona: bio je do guše u dugovima, kao i njegov sin Randolf koji je imao „dar ne samo za trošenje novca nego i za gubljenje na kocki; njegova nesposobnost za kockarskim stolom bila je legendarna“.
Ali Čerčil je naprečac pridobio britansku javnost, uglavnom zahvaljujući čuvenom govoru 4. juna 1940, u kome je rekao: „Borićemo se na obalama, borićemo se na pistama, borićemo se u poljima i na ulicama, borićemo se na brdima; nikada se nećemo predati…“ Zanimljivo je, piše Larson, da se Čerčil zatim okrenuo ka jednom saradniku i prošaptao: „I … borićemo se razbijenim bocama jer to je, dođavola, jedino što imamo.“
Čerčil je takođe shvatio da će „samo industrijska moć i brojno ljudstvo Amerike obezbediti konačni nestanak Hitlera i nacionalsocijalizma“, te Larson detaljno opisuje Čerčilove uspešne napore da ubedi predsednika Frenklina D. Ruzvelta da pomogne Britancima. Bio je van sebe od radosti kada je Ruzvelt potpisao Zakon o zajmu i najmu, jer je bio zabrinut da ga Kongres neće usvojiti. „Taj zakon mora da prođe“, rekao je predsedniku Univerziteta Harvard Džejmsu Konantu. „U kakvom ćemo stanju ostati ako ne prođe; u kakvom stanju će ostati predsednik; istorija će ga pamtiti kao neuspešnog predsednika ako taj zakon ne prođe.“
Dok Larson ubedljivo najviše pažnje poklanja Čerčilu i njegovoj porodici, takođe nam daje živopisan opis nemačke bombaške kampanje zbog koje su Britanci živeli u strahu nekoliko meseci. Larson istražuje kako su na bombardovanje reagovali premijer i kraljevska porodica, kao i obični Britanci. Kada su „jednog dečaka upitali šta želi da bude kad poraste, vatrogasac, pilot ili tako nešto, a on je odgovorio: ’Živ’“, piše Larson i time dočarava užas koji su osećali svi u zemlji. (Nisu sve anegdote ovako sumorne. Larson piše i o Džoan Vindam, koja je rešila da se tokom bombaškog napada reši svog devičanstva uz pomoć svog momka Ruperta, kako ne bi umrla nevina. Njena reakcija nakon toga bila je: „Ako je to zaista sve, onda bih radije popušila cigaretu na miru ili otišla u bioskop“.)
Larsonova odluka da se fokusira na široku grupu ljudi – među kojima su državni službenik Džon Kolvil, naučnik i savetnik Frederik Lindeman i vojni asistent Hejstings „Mops“ Izmej – veoma je mudra. Mada je Čerčil očigledno glavni lik, Larsonovi opisi njegovih pomoćnika i kolega daju važan kontekst za premijerovu ulogu u ratu. Znamo da je mnogo knjiga napisano o Čerčilu, ali proširivši opseg ove knjige, Larson nam pruža temeljnije razumevanje ovog legendarnog političara.
I mada nikako ne zapostavlja Čerčilove političke poduhvate, takođe nam oslikava živopisan portret njegovog karaktera, koji je energičan i nepredvidiv. U jednoj slikovitoj anegdoti Larson opisuje kako Čerčil saopštava članovima porodice da, ako im Nemci upadnu u kuću, želi da ih poubijaju što je moguće više. Kada mu se snaja požalila da ne ume da koristi pištolj, Čerčil joj je odgovorio: „Možeš da odeš u kuhinju i uzmeš nož za pečenje“. (Nije se šalio.)
Mnogo toga je za pohvalu u romanu „Dani slave i očaja“, ali najvažnija je Larsonova naracija koja pršti od napetosti. Knjiga se čita kao roman i mada svi (nadam se) znaju kako se rat završava, Larson svojom uzbudljivom prozom tera čitaoce da mahnito gutaju stranice. Knjiga je više nego dostojan dodatak dugom spisku literature posvećene Drugom svetskom ratu i umetnička bravura jednog od najvećih američkih pripovedača.
Autor: Majkl Šaub
Izvor: npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić
