Crtica Roberta Bolanja o romanu „Bezumlje“: Iz podnožja vulkana
Prva osoba koja mi je pričala o Kasteljanosu Moji bio je Rodrigo Rej Rosa, nakon što smo pojeli paelju u Blanesu u društvu Ignasija Ećeverije. Druga osoba koja mi je pričala o njemu bio je Huan Viljoro. Od tada je već proteklo neko vreme. Naravno da sam pokušao, bez mnogo nade, da nađem knjige Kasteljanosa Moje u dve barselonske knjižare i, u skladu sa svojim očekivanjima, nisam uspeo. A onda mi je pristiglo pismo nikog drugog do Kasteljanosa Moje i od tada smo održavali neredovnu a melanholičnu prepisku, prožetu, s moje strane, i divljenjem prema njegovom opusu koji, postepeno, uvećava moju biblioteku.
Do sada sam pročitao četiri njegove knjige. Prvo je bilo Bezumlje, možda najbolja od svih, najsnolikija, jedna dugačka tirada protiv Salvadora, a zbog koje je Kasteljanos Moja dobio pretnje smrću koje su ga primorale da, još jedanput, ode u iseljeništvo. Naravno da Bezumlje ne predstavlja samo poravnavanje računa ili izraz dubokog piščevog očajanja pred određenim moralnim i političkim okolnostima. Knjiga je i stilska vežba, Mojina parodija izvesnih Bernhardovih dela, kao i roman za umiranje od smeha. Nažalost, u Salvadoru su veoma retki čitali Bernharda, a još ređi su oni koji održavaju smisao za humor.
Sa domovinom nema šale. Ova deviza važi ne samo u Salvadoru, nego i u Čileu i na Kubi, u Peruu i Meksiku, pa čak i u Austriji i mnogim drugima evropskim državama i regionima. Da je Kasteljanos Moja Bosanac ili Kosovar i da je tamo napisao i objavio knjigu, sigurno ne bi imao vremena da stigne do aerodroma. I u tome je jedna od mnogih vrlina ove knjige: što je to knjiga koja je nepodnošljiva za nacionaliste. Njegov opori humor, sličan jednom filmu Bastera Kitona i vremenski programiranoj bombi, ugrožava hormonalnu stabilnost budaletina, koje pročitavši ga osećaju nezaustavljivu želju da na javnom trgu obese autora. Zaista ne može da mi padne na pamet veća počast za jednog pravog pisca.
Pročitao sam i obnovljeno izdanje Bezumlja, kojem prethode dve pripovetke: „Sa bolom od prošle oluje“ i „Varijacije o ubistvu Fransiska Olmeda“, tekstove koji bez sumnje zaslužuju da bude uvršteni u bilo koju antologiju savremene latinoameričke priče. Obe priče ispituju smetlište istorije i to čine skicirano kao u krimi-romanima, ali njihov razvoj je od prvog trenutka postupan, i tako vodi umerenom porodičnom užasu kakav svi poznajemo ili smo bar čuli za njega.
Orasio Kasteljanos Moja rođen je 1957. godine. Melanholik je i piše kao da živi u podnožju jednog od mnogih vulkana u njegovoj državi. Ova rečenica zvuči kao da pripadna nekom magijskom realizmu. Međutim, u njegovim knjigama nema ničeg magijskog, osim ako se ne uračuna njegova stilska volja. On je preživeli davljenik, ali ne piše kao preživeli davljenik.
Izvor: iz knjige Roberta Bolanja „Između zagrade. Eseji, članci i govori (1998-2003)“
Prevod: Igor Marojević
Do sada sam pročitao četiri njegove knjige. Prvo je bilo Bezumlje, možda najbolja od svih, najsnolikija, jedna dugačka tirada protiv Salvadora, a zbog koje je Kasteljanos Moja dobio pretnje smrću koje su ga primorale da, još jedanput, ode u iseljeništvo. Naravno da Bezumlje ne predstavlja samo poravnavanje računa ili izraz dubokog piščevog očajanja pred određenim moralnim i političkim okolnostima. Knjiga je i stilska vežba, Mojina parodija izvesnih Bernhardovih dela, kao i roman za umiranje od smeha. Nažalost, u Salvadoru su veoma retki čitali Bernharda, a još ređi su oni koji održavaju smisao za humor.
Sa domovinom nema šale. Ova deviza važi ne samo u Salvadoru, nego i u Čileu i na Kubi, u Peruu i Meksiku, pa čak i u Austriji i mnogim drugima evropskim državama i regionima. Da je Kasteljanos Moja Bosanac ili Kosovar i da je tamo napisao i objavio knjigu, sigurno ne bi imao vremena da stigne do aerodroma. I u tome je jedna od mnogih vrlina ove knjige: što je to knjiga koja je nepodnošljiva za nacionaliste. Njegov opori humor, sličan jednom filmu Bastera Kitona i vremenski programiranoj bombi, ugrožava hormonalnu stabilnost budaletina, koje pročitavši ga osećaju nezaustavljivu želju da na javnom trgu obese autora. Zaista ne može da mi padne na pamet veća počast za jednog pravog pisca.
Pročitao sam i obnovljeno izdanje Bezumlja, kojem prethode dve pripovetke: „Sa bolom od prošle oluje“ i „Varijacije o ubistvu Fransiska Olmeda“, tekstove koji bez sumnje zaslužuju da bude uvršteni u bilo koju antologiju savremene latinoameričke priče. Obe priče ispituju smetlište istorije i to čine skicirano kao u krimi-romanima, ali njihov razvoj je od prvog trenutka postupan, i tako vodi umerenom porodičnom užasu kakav svi poznajemo ili smo bar čuli za njega.
Orasio Kasteljanos Moja rođen je 1957. godine. Melanholik je i piše kao da živi u podnožju jednog od mnogih vulkana u njegovoj državi. Ova rečenica zvuči kao da pripadna nekom magijskom realizmu. Međutim, u njegovim knjigama nema ničeg magijskog, osim ako se ne uračuna njegova stilska volja. On je preživeli davljenik, ali ne piše kao preživeli davljenik.
Izvor: iz knjige Roberta Bolanja „Između zagrade. Eseji, članci i govori (1998-2003)“
Prevod: Igor Marojević
