„Ćutanje devojaka“: Ubistvena tišina s naličja Homerovog epa
Poraženi nestanu negde u istoriji i njihove priče umru s njima.
Prema predanju, trojanski rat je izbio zbog žene, od početka pokrenut potrebom da se odbrani povređena čast kao izgovorom. Ipak, njegova završna, deseta godina opevana u „Ilijadi“, kulminaciju dostiže iniciranjem drugog, sada internog sukoba grčkih vođa, čiji je povod još jednom bila – žena. Naknadne romantizovane verzije priče, između ostalih i film „Troja“, pokušale su da odnos Ahila prema robinji Briseidi predstave kao ljubav, po ko zna koji put ublažavajući surovi kontekst koji se čak i u antičkom epu posmatra iz samo jednog, maskulino-ratničkog ugla.
Ako se zna da istoriju pišu pobednici i da su to kroz dosadašnje vekove svakako bili muškarci, prirodna je sve češća potreba za davanjem prostora drugoj umešanoj strani, oglašavanju potisnutih, zabranjenih, isključenih perspektiva. Roman Pet Barker, prvi u trilogiji Trojanke, najčešće se opisuje kao „žestoko feministička verzija Ilijade“, što je samo delimično tačno. Poznati događaji jesu izvučeni iz epsko-mitološkog sveta da ožive najvećim delom sa ženske tačke gledišta – ali fokus pretežne naratorke dosta brzo se pomera sa sapatnica, pa i vlastite ličnosti, na muškarce koji ih okružuju, pokušavaju da potčine, slome, a neki i pridobiju.
Pre svega, u pitanju su Ahil i Patroklo, čiji portreti ostaju najkompleksniji i veoma detaljno razvijeni; ali manje ili više epizodno zastupljeni su i Ajant, Prijam, Odisej, Nestor, naravno Agamemnon... Sve ih profiliše glas neskriveno zasićen osvetoljubivošću, ogorčenjem, odbojnošću koja prevazilazi čak i nametnutu „bliskost“. Briseida je sve vreme svesna ropske pozicije kojoj se, budući bezizlaznoj, jednostavno mora prilagoditi – ili umreti.
U trodelnoj strukturi romana prva celina pokriva pad Lirnesa, grada kojim je donedavno upravljao nezreli suprug glavne junakinje, pa odvođenje žena u ropstvo, sve do sukoba kojim je Briseida iz Ahilovog prešla u Agamemnonovo vlasništvo. Pripovedanje u početku vrši samo ona, uz povremene dijaloške uplive obraćanja skrivenom ili zamišljenom slušaocu. Drugom celinom uvodi se Ahilova, zatim i Patroklova tačka gledišta, sa kojih se posmatraju čuvena srdžba, sukobi, odnos između saboraca i Briseidino poistovećivanje sa Helenom, takođe uzrokom kobne svađe. U trećem delu pripovedne perspektive Briseide i dva muškarca postaju ravnopravne i paralelne, a tematizuju se Homerove čuvene scene poput skrnavljenja Hektorovog tela ili Prijamove posete sinovljevom ubici. Novina je u neposrednom dočaravanju dubine i snage pojedinačnih žalosti.
Očekivano, u prvom planu dugo ostaje ambivalentni status robinja nasuprot gospodarima. Različite funkcije i ličnosti žena ili devojaka iz logora uslovljavaju osobene reakcije na nove okolnosti i (ne)prihvatanje načina života koji im se u skladu sa time nameće. Sporedni lik mlade Hriseide stoji kao neka vrsta simbolične suprotnosti svrgnutoj kraljici. Devojka od početka do kraja ostaje nepomirena sa sudbinom, očajnički rešena da se vrati ocu, hramu i odabranom životu Apolonove sveštenice. Druge se adaptiraju na uloge konkubina, pralja, naložnica, supruga, sve u svemu – uvek predmeta koji su imenovani pokaznom zamenicom. Žena je svedena na ratni plen, nagradu, pitanje opklade, časti, slave, sve samo ne na individualno biće. I mada pokušava da sebi pripiše status nevenčane supruge u Ahilovim očima, Briseida podleže zabludi, jer on takav izraz nikada nije upotrebio polažući pravo na nju.
Njihov odnos usložnjava uzajamna percepcija, usled koje Ahil za Briseidu predstavlja neobjašnjivi spoj užasa i lepote, surovosti i osobina vrednih divljenja, dok je njegov doživljaj takođe zamagljen umišljanjem sličnosti sa odsutnom majkom. Usled toga što je poistovećuje sa Tetidom, Ahil postaje na trenutke zaista bizarno zavistan od robinje. Briseidi je, doduše, savršeno jasno kako emocije u ovoj priči pripadaju drugoj osobi, te da takav stepen bliskosti i pripadanja ne može očekivati za sebe. Uvodeći motiv dvojništva kod Ahila i Patrokla, naratorka se u jednom trenutku pita: Nije li to vrhovni cilj ljubavi? Ne razmena između dva slobodna uma, već jedno, stopljeno ja? U njenim očima Ahil se pokazuje kao divan i strašan, što odgovara brutalnosti i tragičnoj lepoti ispripovedanog, neprekidno otvarajući pitanje nemogućnosti saosećanja. Čak i uvođenjem poluiskupljujućeg motiva lire, mitski junak ostaje nedokučivi spoj surovosti i božanstvenosti.
Rat sa opsadom predstavljen je iznutra, uvedeni smo iza kulisa velikih bitaka, herojskih okršaja, sa bespoštedno naturalističkom otvorenošću izlaganja, stvarnošću obeleženom silovanjima, ubijanjem kao zatiranjem čitavih naselja, surovim postupcima svake vrste, prljavštinom logorskih bolnica, sudaranjem sujeta zapovednika. Stil je elegantan u svojoj krvavo direktnoj preciznosti – uostalom, crveno zaista dominira kao boja – dok deskripcija dodatno doprinosi suštinskoj poenti dela. Vetar sa mora, mirisi, talasanje, prilično verno posredovan ambijent, utiču na tok misli svake pripovedačke figure, obuzimaju ih, odnose. Naročito je upečatljiva epizoda prizivanja Apolona u odgovor na Agamemnonovu samovolju posle dolaska sveštenika Hrisa. Uprkos Briseidinom prividno racionalnom zauzimanju određenog pogodnog stava, polako se podiže nemo, podsvesno, otrgnuto junakinjino sazivanje božanske osvete.
Kraj, kao i početak romana, pripada padu grada, ovoga puta same Troje. Između se prostire staza preživljavanja, prilagođavanja sudbini, biranja jednog od mogućih puteva. Sve što dolazi posle, baš kao i većinu onoga što je bilo pre ropstva, ne znamo – i ukoliko je to stvarna Briseidina priča, izrečena je prećutkivanjem. Više nego na solidarnost zarobljenica koje dele istu sudbinu, akcenat je stavljen na njihovo posmatranje muških zavojevača kao onih koji koriste, uništavaju, ruše, diktiraju sled događaja i naposletku oblikuju samu povest. Usled toga, žensko ćutanje, svesno povlačenje u tišinu povodom sebe i o sebi, istovremeno kroji savršenu logiku opstanka, nemilice osuđuje i višestruko problematizuje.
Autor: Isidora Đolović
Prema predanju, trojanski rat je izbio zbog žene, od početka pokrenut potrebom da se odbrani povređena čast kao izgovorom. Ipak, njegova završna, deseta godina opevana u „Ilijadi“, kulminaciju dostiže iniciranjem drugog, sada internog sukoba grčkih vođa, čiji je povod još jednom bila – žena. Naknadne romantizovane verzije priče, između ostalih i film „Troja“, pokušale su da odnos Ahila prema robinji Briseidi predstave kao ljubav, po ko zna koji put ublažavajući surovi kontekst koji se čak i u antičkom epu posmatra iz samo jednog, maskulino-ratničkog ugla.
Ako se zna da istoriju pišu pobednici i da su to kroz dosadašnje vekove svakako bili muškarci, prirodna je sve češća potreba za davanjem prostora drugoj umešanoj strani, oglašavanju potisnutih, zabranjenih, isključenih perspektiva. Roman Pet Barker, prvi u trilogiji Trojanke, najčešće se opisuje kao „žestoko feministička verzija Ilijade“, što je samo delimično tačno. Poznati događaji jesu izvučeni iz epsko-mitološkog sveta da ožive najvećim delom sa ženske tačke gledišta – ali fokus pretežne naratorke dosta brzo se pomera sa sapatnica, pa i vlastite ličnosti, na muškarce koji ih okružuju, pokušavaju da potčine, slome, a neki i pridobiju.
Pre svega, u pitanju su Ahil i Patroklo, čiji portreti ostaju najkompleksniji i veoma detaljno razvijeni; ali manje ili više epizodno zastupljeni su i Ajant, Prijam, Odisej, Nestor, naravno Agamemnon... Sve ih profiliše glas neskriveno zasićen osvetoljubivošću, ogorčenjem, odbojnošću koja prevazilazi čak i nametnutu „bliskost“. Briseida je sve vreme svesna ropske pozicije kojoj se, budući bezizlaznoj, jednostavno mora prilagoditi – ili umreti.
U trodelnoj strukturi romana prva celina pokriva pad Lirnesa, grada kojim je donedavno upravljao nezreli suprug glavne junakinje, pa odvođenje žena u ropstvo, sve do sukoba kojim je Briseida iz Ahilovog prešla u Agamemnonovo vlasništvo. Pripovedanje u početku vrši samo ona, uz povremene dijaloške uplive obraćanja skrivenom ili zamišljenom slušaocu. Drugom celinom uvodi se Ahilova, zatim i Patroklova tačka gledišta, sa kojih se posmatraju čuvena srdžba, sukobi, odnos između saboraca i Briseidino poistovećivanje sa Helenom, takođe uzrokom kobne svađe. U trećem delu pripovedne perspektive Briseide i dva muškarca postaju ravnopravne i paralelne, a tematizuju se Homerove čuvene scene poput skrnavljenja Hektorovog tela ili Prijamove posete sinovljevom ubici. Novina je u neposrednom dočaravanju dubine i snage pojedinačnih žalosti.
Očekivano, u prvom planu dugo ostaje ambivalentni status robinja nasuprot gospodarima. Različite funkcije i ličnosti žena ili devojaka iz logora uslovljavaju osobene reakcije na nove okolnosti i (ne)prihvatanje načina života koji im se u skladu sa time nameće. Sporedni lik mlade Hriseide stoji kao neka vrsta simbolične suprotnosti svrgnutoj kraljici. Devojka od početka do kraja ostaje nepomirena sa sudbinom, očajnički rešena da se vrati ocu, hramu i odabranom životu Apolonove sveštenice. Druge se adaptiraju na uloge konkubina, pralja, naložnica, supruga, sve u svemu – uvek predmeta koji su imenovani pokaznom zamenicom. Žena je svedena na ratni plen, nagradu, pitanje opklade, časti, slave, sve samo ne na individualno biće. I mada pokušava da sebi pripiše status nevenčane supruge u Ahilovim očima, Briseida podleže zabludi, jer on takav izraz nikada nije upotrebio polažući pravo na nju.
Njihov odnos usložnjava uzajamna percepcija, usled koje Ahil za Briseidu predstavlja neobjašnjivi spoj užasa i lepote, surovosti i osobina vrednih divljenja, dok je njegov doživljaj takođe zamagljen umišljanjem sličnosti sa odsutnom majkom. Usled toga što je poistovećuje sa Tetidom, Ahil postaje na trenutke zaista bizarno zavistan od robinje. Briseidi je, doduše, savršeno jasno kako emocije u ovoj priči pripadaju drugoj osobi, te da takav stepen bliskosti i pripadanja ne može očekivati za sebe. Uvodeći motiv dvojništva kod Ahila i Patrokla, naratorka se u jednom trenutku pita: Nije li to vrhovni cilj ljubavi? Ne razmena između dva slobodna uma, već jedno, stopljeno ja? U njenim očima Ahil se pokazuje kao divan i strašan, što odgovara brutalnosti i tragičnoj lepoti ispripovedanog, neprekidno otvarajući pitanje nemogućnosti saosećanja. Čak i uvođenjem poluiskupljujućeg motiva lire, mitski junak ostaje nedokučivi spoj surovosti i božanstvenosti.
Rat sa opsadom predstavljen je iznutra, uvedeni smo iza kulisa velikih bitaka, herojskih okršaja, sa bespoštedno naturalističkom otvorenošću izlaganja, stvarnošću obeleženom silovanjima, ubijanjem kao zatiranjem čitavih naselja, surovim postupcima svake vrste, prljavštinom logorskih bolnica, sudaranjem sujeta zapovednika. Stil je elegantan u svojoj krvavo direktnoj preciznosti – uostalom, crveno zaista dominira kao boja – dok deskripcija dodatno doprinosi suštinskoj poenti dela. Vetar sa mora, mirisi, talasanje, prilično verno posredovan ambijent, utiču na tok misli svake pripovedačke figure, obuzimaju ih, odnose. Naročito je upečatljiva epizoda prizivanja Apolona u odgovor na Agamemnonovu samovolju posle dolaska sveštenika Hrisa. Uprkos Briseidinom prividno racionalnom zauzimanju određenog pogodnog stava, polako se podiže nemo, podsvesno, otrgnuto junakinjino sazivanje božanske osvete.
Kraj, kao i početak romana, pripada padu grada, ovoga puta same Troje. Između se prostire staza preživljavanja, prilagođavanja sudbini, biranja jednog od mogućih puteva. Sve što dolazi posle, baš kao i većinu onoga što je bilo pre ropstva, ne znamo – i ukoliko je to stvarna Briseidina priča, izrečena je prećutkivanjem. Više nego na solidarnost zarobljenica koje dele istu sudbinu, akcenat je stavljen na njihovo posmatranje muških zavojevača kao onih koji koriste, uništavaju, ruše, diktiraju sled događaja i naposletku oblikuju samu povest. Usled toga, žensko ćutanje, svesno povlačenje u tišinu povodom sebe i o sebi, istovremeno kroji savršenu logiku opstanka, nemilice osuđuje i višestruko problematizuje.
Autor: Isidora Đolović
