Da li je „Boja magije“ dobar uvod u delo Terija Pračeta?
Iako u prvom romanu Pračetov ogroman izmišljeni Disksvet nije do kraja izgrađen, on je već izvanredan i neverovatno smešan.
Da li biste „Boju magije“ preporučili kao prvu knjigu nekome ko nikad nije čitao ništa od Terija Pračeta? Budući da „Boja magije“ možda nije njegovo najbolje ostvarenje, bilo šteta na osnovu njega procenjivati Pračetovo celukupno delo.
Zaista ne razumem zašto neko smatra da je izbor knjige za koju je poznato da je slabija od većine drugih knjiga iz serijala, gest poštovanja prema piscu. Ako bih nekome predstavljao Bitlse, sigurno ne bih počeo od albuma „Please, Please Me“, već bih išao direktno na „Revolver“.
Nedavno sam ponovo pročitao „Boju magije“ gotovo trideset godina nakon što sam se prvi put upustio u uživanje u lepotama Disksveta.
Zbog toga, neka moj odgovor na pitanje sa početka teksta bude potvrdan. S jedne strane, mislim da je zanimljivo uporediti ovu knjigu sa nekim od njegovih kasnijih remek-dela i posmatrati kako Pračet razvija svoje pisanje kako godine prolaze. S druge strane, fascinantno je videti kako je Disksvet nastao i postao izvorište tolikog broja drugih priča. I konačno, to je ipak dobra knjiga koju vredi pročitati, nezavisno od drugih.
Da počnemo od kraja. Kako se sam autor izrazio, knjiga sadrži dosta „ironičnog smeha“. Sa Pračetom ste uvek u iskušenju da počnete da citirate nadugačko i naširoko. Ja ću se tome prepustiti, jer su ti citati veoma zabavni:
„Neki pirati su besmrtnost dostigli velikim smelim poduhvatima. Neki su besmrtnost postigli gomilajući ogromno bogatstvo. Ali kapetan je odavno odlučio da bi on, sve u svemu, najviše voleo da besmrtnost dostigne neumiranjem.“
„Moje ime je nebitno“, rekla je.
„To je lepo ime“, reče Rinsvind.
„Rinsvind pokuša da istisne sećanje iz svog uma, ali ono je tamo prilično uživalo, terorišući ostale stanare i prevrćući nameštaj.“
Postoji mnogo šala koje su još smešnije, naročito ako se uzme u obzir kontekst. Dobar primer je reč koja opisuje samu ivicu spoljnih mora Disksveta – „Rubopad“. Postoji i odlična šala o Velikom prasku – ali neću reći ništa više da ne pokvarim doživljaj.
„Boja magije“ predstavlja satiričnu kritiku i na račun konvencija ljubitelja fantastike u periodu do 1990. U jednom intervjuu za BBC, Teri Pračet je objasnio da je ova knjiga napisana u „znak protesta“ zbog žanra koji voli, ali koji je preplavilo „previše mračnih gospodara i premalo pameti“. U jednom govoru iz 1986. izjavio je: „Bio je to pokušaj da za žanr klasične fantastike uradim ono što je film 'Vruća sedla' uradio za kaubojce.“
I pokušaj je bio uspešan. Dok propali čarobnjak Rinsvind i prototip turiste Dvocvet jurcaju fizički nemogućim, magijom održavanim predelima Disksveta, Pračet upućuje oštru i opravdanu kritiku na račun oskudnosti odeće ženskih likova, ludosti potrebne za jahanje zmaja i apsurdnosti prosečne potrage.
Bez obzira što su ove kritike uspešne, one istovremeno otvaraju prostor za jedan od glavnih prigovora čitanju „Boje magije“. Za razliku od kasnije Pračetove satire stvarnog sveta, ovde je njegova kritika blaža i povremeno nejasna. Šale o likovima sa uzvičnicima u imenima i dosetke na račun određenih knjiga fantastike podrazumevaju određeno znanje da bi bile uspešne. S druge strane, nije potrebno biti genije da bi se uvidelo da su knjige Frica Lajbera prilično glupe.
Ali i ne morate znati ništa o Fricu Lajberu ili bilo kojoj drugoj specifičnosti fantastike da biste uživali u ovoj knjizi. Neverovatno je sa kojom lakoćom ova knjiga prevazilazi ograničenja žanra i sledi sopstvena pravila. A ta pravila su zaista fascinantna.
Vraćanje ovoj knjizi nakon svih tih godina, veoma je podsećalo na čitanje poleđine neke kompilacije najvećih hitova. (Da, svestan sam paradoksa u ovoj metafori dostojnoj Disksveta.) Mnoštvo Pračetovih, kasnije nezaobilaznih kreacija promiču narativom. Grad Ank-Morpork iskače iz mape gotovo u potpunosti izgrađen. Tu su i udruženja ubica, lopovi, članovi Neviđenog univerziteta. I, naravno, tu je i Smrt.
Smrt se, tvrdi Pračet, prvi put pojavljuje na sceni „samo u svrhu pošalice“. Imao je nameru da se osvrne na priču „The Appointment in Samarra“ („Sastanak u Samari“, 1933.) u kojoj sluga jaše iz Bagdada u Samaru da bi izbegao Smrt. Sluga je na pijaci u Bagdadu video gest koji mu je Smrt uputila, te je pobegao, samo da bi na kraju shvatio – na teži način – da ga je Smrt sve vreme očekivala u Samari. Gest koji je sluga video, bio je izraz iznenađenja Smrti što ga zatiče na pijaci u Bagdadu. Tako da ovde imamo Smrt koja je iznenađena što zatiče Rinsvinda u Ank-Morporku, kada ga očekuje kasnije te večeri, 500 milja dalje. Pretpostavljam da je ovo zabavno za one koji znaju priču iz Samare – ali, zapravo, većini čitalaca je to nebitno, jer je urnebesna i sama činjenica da Smrt govori VELIKIM SLOVIMA i „tonom dubokim i teškim kao lupanje olovnih vrata, negde duboko dole“. Smrt je od prvog trenutka neodoljiva i postaje sve bolja kako knjiga odmiče. U momentu kad saznamo da „kada bi reči imale težinu, jedna rečenica Smrti mogla bi da usidri brod“, imamo utisak da se radi o klasiku komedije.
Sigurno da Smrt postaje još zanimljivija u kasnijim knjigama. Karakter postaje jači, stavovi čvršći, dok sam lik postaje dopadljiviji, a šale još bolje. Činjenica je da Smrt ne dobija mnogo prostora u „Boji magije“. Zapravo, većina ove knjige stvara utisak sličan ubrzanom gledanju filma. Zaplet – takav kakav je – predstavlja niz slučajnosti koje bacaju glavne likove u različite neobične krajeve Pračetovog univerzuma. Događaji proleću. Ideje promiču. Likovi uleću i izleću sa scene i nijedan nije stvarno razvijen.
Čak i Rinsvind i Dvocvet ostaju isti. Dvocvet omogućava Pračetu da iznese neke zanimljive primedbe o prirodi turizma i moći, a tu su i neke suptilne šale na račun njegovih pokušaja da nametne racionalne ideje (poput osiguranja) magičnom svetu. Zabavna je i Rinsvindova konstantna zamišljenost i džangrizavost. Ali, u suštini obojica ostaju ravni poput Disksveta. Oni su tu samo da bi istraživali Pračetovu fantastičnu geografiju i omogućili mu da zbija šale.
Ali znate šta, to je sve u redu. Šale su svakako odlične. Svet je svakako fascinantan. I čak iako stvari deluju ubrzano, i to je u redu, jer znam da će tempo kasnije postati bolji.
„Boja magije“, zapravo jeste savršen uvod, jer otvara apetit za još.
Autor: Sem Džordison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Da li biste „Boju magije“ preporučili kao prvu knjigu nekome ko nikad nije čitao ništa od Terija Pračeta? Budući da „Boja magije“ možda nije njegovo najbolje ostvarenje, bilo šteta na osnovu njega procenjivati Pračetovo celukupno delo.
Zaista ne razumem zašto neko smatra da je izbor knjige za koju je poznato da je slabija od većine drugih knjiga iz serijala, gest poštovanja prema piscu. Ako bih nekome predstavljao Bitlse, sigurno ne bih počeo od albuma „Please, Please Me“, već bih išao direktno na „Revolver“.
Nedavno sam ponovo pročitao „Boju magije“ gotovo trideset godina nakon što sam se prvi put upustio u uživanje u lepotama Disksveta.
Zbog toga, neka moj odgovor na pitanje sa početka teksta bude potvrdan. S jedne strane, mislim da je zanimljivo uporediti ovu knjigu sa nekim od njegovih kasnijih remek-dela i posmatrati kako Pračet razvija svoje pisanje kako godine prolaze. S druge strane, fascinantno je videti kako je Disksvet nastao i postao izvorište tolikog broja drugih priča. I konačno, to je ipak dobra knjiga koju vredi pročitati, nezavisno od drugih.
Da počnemo od kraja. Kako se sam autor izrazio, knjiga sadrži dosta „ironičnog smeha“. Sa Pračetom ste uvek u iskušenju da počnete da citirate nadugačko i naširoko. Ja ću se tome prepustiti, jer su ti citati veoma zabavni:
„Neki pirati su besmrtnost dostigli velikim smelim poduhvatima. Neki su besmrtnost postigli gomilajući ogromno bogatstvo. Ali kapetan je odavno odlučio da bi on, sve u svemu, najviše voleo da besmrtnost dostigne neumiranjem.“
„Moje ime je nebitno“, rekla je.
„To je lepo ime“, reče Rinsvind.
„Rinsvind pokuša da istisne sećanje iz svog uma, ali ono je tamo prilično uživalo, terorišući ostale stanare i prevrćući nameštaj.“
Postoji mnogo šala koje su još smešnije, naročito ako se uzme u obzir kontekst. Dobar primer je reč koja opisuje samu ivicu spoljnih mora Disksveta – „Rubopad“. Postoji i odlična šala o Velikom prasku – ali neću reći ništa više da ne pokvarim doživljaj.
„Boja magije“ predstavlja satiričnu kritiku i na račun konvencija ljubitelja fantastike u periodu do 1990. U jednom intervjuu za BBC, Teri Pračet je objasnio da je ova knjiga napisana u „znak protesta“ zbog žanra koji voli, ali koji je preplavilo „previše mračnih gospodara i premalo pameti“. U jednom govoru iz 1986. izjavio je: „Bio je to pokušaj da za žanr klasične fantastike uradim ono što je film 'Vruća sedla' uradio za kaubojce.“
I pokušaj je bio uspešan. Dok propali čarobnjak Rinsvind i prototip turiste Dvocvet jurcaju fizički nemogućim, magijom održavanim predelima Disksveta, Pračet upućuje oštru i opravdanu kritiku na račun oskudnosti odeće ženskih likova, ludosti potrebne za jahanje zmaja i apsurdnosti prosečne potrage.
Bez obzira što su ove kritike uspešne, one istovremeno otvaraju prostor za jedan od glavnih prigovora čitanju „Boje magije“. Za razliku od kasnije Pračetove satire stvarnog sveta, ovde je njegova kritika blaža i povremeno nejasna. Šale o likovima sa uzvičnicima u imenima i dosetke na račun određenih knjiga fantastike podrazumevaju određeno znanje da bi bile uspešne. S druge strane, nije potrebno biti genije da bi se uvidelo da su knjige Frica Lajbera prilično glupe.
Ali i ne morate znati ništa o Fricu Lajberu ili bilo kojoj drugoj specifičnosti fantastike da biste uživali u ovoj knjizi. Neverovatno je sa kojom lakoćom ova knjiga prevazilazi ograničenja žanra i sledi sopstvena pravila. A ta pravila su zaista fascinantna.
Vraćanje ovoj knjizi nakon svih tih godina, veoma je podsećalo na čitanje poleđine neke kompilacije najvećih hitova. (Da, svestan sam paradoksa u ovoj metafori dostojnoj Disksveta.) Mnoštvo Pračetovih, kasnije nezaobilaznih kreacija promiču narativom. Grad Ank-Morpork iskače iz mape gotovo u potpunosti izgrađen. Tu su i udruženja ubica, lopovi, članovi Neviđenog univerziteta. I, naravno, tu je i Smrt.
Smrt se, tvrdi Pračet, prvi put pojavljuje na sceni „samo u svrhu pošalice“. Imao je nameru da se osvrne na priču „The Appointment in Samarra“ („Sastanak u Samari“, 1933.) u kojoj sluga jaše iz Bagdada u Samaru da bi izbegao Smrt. Sluga je na pijaci u Bagdadu video gest koji mu je Smrt uputila, te je pobegao, samo da bi na kraju shvatio – na teži način – da ga je Smrt sve vreme očekivala u Samari. Gest koji je sluga video, bio je izraz iznenađenja Smrti što ga zatiče na pijaci u Bagdadu. Tako da ovde imamo Smrt koja je iznenađena što zatiče Rinsvinda u Ank-Morporku, kada ga očekuje kasnije te večeri, 500 milja dalje. Pretpostavljam da je ovo zabavno za one koji znaju priču iz Samare – ali, zapravo, većini čitalaca je to nebitno, jer je urnebesna i sama činjenica da Smrt govori VELIKIM SLOVIMA i „tonom dubokim i teškim kao lupanje olovnih vrata, negde duboko dole“. Smrt je od prvog trenutka neodoljiva i postaje sve bolja kako knjiga odmiče. U momentu kad saznamo da „kada bi reči imale težinu, jedna rečenica Smrti mogla bi da usidri brod“, imamo utisak da se radi o klasiku komedije.
Sigurno da Smrt postaje još zanimljivija u kasnijim knjigama. Karakter postaje jači, stavovi čvršći, dok sam lik postaje dopadljiviji, a šale još bolje. Činjenica je da Smrt ne dobija mnogo prostora u „Boji magije“. Zapravo, većina ove knjige stvara utisak sličan ubrzanom gledanju filma. Zaplet – takav kakav je – predstavlja niz slučajnosti koje bacaju glavne likove u različite neobične krajeve Pračetovog univerzuma. Događaji proleću. Ideje promiču. Likovi uleću i izleću sa scene i nijedan nije stvarno razvijen.
Čak i Rinsvind i Dvocvet ostaju isti. Dvocvet omogućava Pračetu da iznese neke zanimljive primedbe o prirodi turizma i moći, a tu su i neke suptilne šale na račun njegovih pokušaja da nametne racionalne ideje (poput osiguranja) magičnom svetu. Zabavna je i Rinsvindova konstantna zamišljenost i džangrizavost. Ali, u suštini obojica ostaju ravni poput Disksveta. Oni su tu samo da bi istraživali Pračetovu fantastičnu geografiju i omogućili mu da zbija šale.
Ali znate šta, to je sve u redu. Šale su svakako odlične. Svet je svakako fascinantan. I čak iako stvari deluju ubrzano, i to je u redu, jer znam da će tempo kasnije postati bolji.
„Boja magije“, zapravo jeste savršen uvod, jer otvara apetit za još.
Autor: Sem Džordison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
