„Darknet – u digitalnom podzemlju“ Džejmija Bartleta
Težnja knjige „Darknet“ jeste da ispita najinovativnije i najopasnije potkulture interneta: trolove i pornografe, trgovce drogom i hakere, političke ekstremiste i kompjuterske naučnike, bitkoin programere i osobe sklone samopovređivanju, libertarijance i osvetnike. Jan Hargrivs smatra da neki od Bartletovih argumenata nisu u skladu sa gledištima koja danas preovlađuju, ali da sama knjiga nudi značajna otkrovenja.
Pre nego što se pripremimo za „Darknet“ Džejmija Bartleta, počnimo sa pitanjem: šta je to darknet?
Bartletova definicija je široka. Počinje šifrovanim svetom sajberpanka, gde anonimne internet aktivnosti prolaze kroz pretraživač po imenu TOR („Onion Router“) i nastavlja se kraljevstvom stranica zaštićenih lozinkama, nepovezanim veb sajtovima i sadržajima namerno napravljenim da budu teški za nalaženje, pre nego što stigne do zemlje darklajta, gde većina nas živi naše onlajn živote i gde darknet negativci sprovode svoje prevare i trolovanje pod pseudonimima.
Bartlet je prijatan vodič. Nije slep na moralno uznemirujuće osobine virtuelnog homo sapiensa, ali radije samo izveštava umesto da sudi.
On nas vodi u svet rasističke politike, naseljen ljubiteljima Andersa Brejvika, Norvežanina islamofoba koji je 2011. godine ubio 77 ljudi. Preko veb kamere svedočimo predstavi u kojoj tri mlade žene izvode seksualni čin za bakšiš. Njihov poslovni model, kaže nam se, objašnjava pad profita „zvanične“ porno industrije. Saznaćemo za sajtove gde posetioci razmatraju zamišljene atentate i neke druge, specijalizovane za samoubistva. Tu nailazimo na priču o devetnaestogodišnjoj Kanađanki koja se 2008. godine ubila po ugovoru, posmatrana i ohrabrivana od svoje saradnice u suicidalnom paktu, za koju se ispostavilo da je u stvari sredovečni oženjeni muškarac. Vilijam Melkert Dinkel je osuđen za dva zločina povezana sa ohrabrivanjem samoubistava.
Pre nego što se pripremimo za „Darknet“ Džejmija Bartleta, počnimo sa pitanjem: šta je to darknet?
Bartletova definicija je široka. Počinje šifrovanim svetom sajberpanka, gde anonimne internet aktivnosti prolaze kroz pretraživač po imenu TOR („Onion Router“) i nastavlja se kraljevstvom stranica zaštićenih lozinkama, nepovezanim veb sajtovima i sadržajima namerno napravljenim da budu teški za nalaženje, pre nego što stigne do zemlje darklajta, gde većina nas živi naše onlajn živote i gde darknet negativci sprovode svoje prevare i trolovanje pod pseudonimima.
Bartlet je prijatan vodič. Nije slep na moralno uznemirujuće osobine virtuelnog homo sapiensa, ali radije samo izveštava umesto da sudi.
On nas vodi u svet rasističke politike, naseljen ljubiteljima Andersa Brejvika, Norvežanina islamofoba koji je 2011. godine ubio 77 ljudi. Preko veb kamere svedočimo predstavi u kojoj tri mlade žene izvode seksualni čin za bakšiš. Njihov poslovni model, kaže nam se, objašnjava pad profita „zvanične“ porno industrije. Saznaćemo za sajtove gde posetioci razmatraju zamišljene atentate i neke druge, specijalizovane za samoubistva. Tu nailazimo na priču o devetnaestogodišnjoj Kanađanki koja se 2008. godine ubila po ugovoru, posmatrana i ohrabrivana od svoje saradnice u suicidalnom paktu, za koju se ispostavilo da je u stvari sredovečni oženjeni muškarac. Vilijam Melkert Dinkel je osuđen za dva zločina povezana sa ohrabrivanjem samoubistava.
Takođe srećemo neke ljude – ovde predstavljene kao marljive anarhiste – iza valute bitkoin, čiji je cilj anonimnost finansijskih transakcija. Iako se bitkoin kreće ka potencijalnoj mejnstrim ulozi, ovi pioniri nastavljaju da sanjaju o decentralizovanoj mreži koju niko ne može da nadzire. Idući dalje, doživimo darknet verziju internet prodaje na zloglasnom sajtu Silk Road. Autor, pošto je proverio savete potrošača na darknet varijanti TripAdvisora, kupuje marihuanu i ustanovljava da je dobrog kvaliteta.
Svako ko već nije upoznat sa ovim virtuelnim pejzažem u stilu Hijeronimusa Boša, smatraće Bartletovu knjigu jako informativnom. Ne možemo da razumemo internet, ili razmišljamo o tome kako bismo voleli da se dalje razvija, a da ne uzimemo u obzir i njegove mračne aspekte. Sam Bartlet je sklon da na to gleda sa vedrije strane. Iako ne iznosi tvrdnje da je njegov rad rezultat sistematskog naučnog istraživanja, on pominje podatke sakupljene iz različitih studija koji podržavaju njegovo gledište da darknet treba gledati prvenstveno kao na bogatstvo a ne pretnju po društvene vrednosti.
On smatra da su društvene mreže posvećene samoubistvima u suštini dobra stvar, obezbeđujući saosećajne razgovore za mentalno bolesne, što bi lako moglo da znači da one više sprečavaju samoubistva nego što ih podstiču ili pomažu. On napominje da broj samoubistava u Velikoj Britaniji nastavlja da beleži pad tokom ovih četvrt veka interneta.
Takođe se poziva na empirijska istraživanja o slučajevima samopovređivanja da bi potkrepio svoje viđenje da na rad „pro-ana“ veb – sajtova koji raspravljaju o ženskoj anoreksiji (a moguće je i da je inspirišu), pre treba gledati kao na vid pomoći zvaničnim strategijama lečenja (na primer Samaritans), nego što ih treba izbegavati ili uništiti. „Forumi za samopovređivanje i samoubistva“, zaključuje on, „popunjavaju rupu u zdravstvu“. S obzirom na žalosno stanje zdravstvene nege u mnogim zemljama, oni možda daju preko potrebne informacije.
To nije slučaj sa Bartletovim susretom sa britanskim političkim aktivistom, sledbenikom Engleske odbrambene lige i poštovaocem Brejvika. Ovaj čovek provodi sate na internetu svakoga dana, grubo vređajući ljude čija mu se narodnost, vera ili pogledi ne dopadaju. Uživo, Bartlet nalazi da je ovaj supertrol zapravo stidljivi čovek sa kojim se može prijatno ćaskati o fudbalu. Čitaocu ostaje nejasno da li se onlajn zločini mogu ublažiti stvarnom prirodom ličnosti nekoga van interneta.
Svako ko već nije upoznat sa ovim virtuelnim pejzažem u stilu Hijeronimusa Boša, smatraće Bartletovu knjigu jako informativnom. Ne možemo da razumemo internet, ili razmišljamo o tome kako bismo voleli da se dalje razvija, a da ne uzimemo u obzir i njegove mračne aspekte. Sam Bartlet je sklon da na to gleda sa vedrije strane. Iako ne iznosi tvrdnje da je njegov rad rezultat sistematskog naučnog istraživanja, on pominje podatke sakupljene iz različitih studija koji podržavaju njegovo gledište da darknet treba gledati prvenstveno kao na bogatstvo a ne pretnju po društvene vrednosti.
On smatra da su društvene mreže posvećene samoubistvima u suštini dobra stvar, obezbeđujući saosećajne razgovore za mentalno bolesne, što bi lako moglo da znači da one više sprečavaju samoubistva nego što ih podstiču ili pomažu. On napominje da broj samoubistava u Velikoj Britaniji nastavlja da beleži pad tokom ovih četvrt veka interneta.
Takođe se poziva na empirijska istraživanja o slučajevima samopovređivanja da bi potkrepio svoje viđenje da na rad „pro-ana“ veb – sajtova koji raspravljaju o ženskoj anoreksiji (a moguće je i da je inspirišu), pre treba gledati kao na vid pomoći zvaničnim strategijama lečenja (na primer Samaritans), nego što ih treba izbegavati ili uništiti. „Forumi za samopovređivanje i samoubistva“, zaključuje on, „popunjavaju rupu u zdravstvu“. S obzirom na žalosno stanje zdravstvene nege u mnogim zemljama, oni možda daju preko potrebne informacije.
To nije slučaj sa Bartletovim susretom sa britanskim političkim aktivistom, sledbenikom Engleske odbrambene lige i poštovaocem Brejvika. Ovaj čovek provodi sate na internetu svakoga dana, grubo vređajući ljude čija mu se narodnost, vera ili pogledi ne dopadaju. Uživo, Bartlet nalazi da je ovaj supertrol zapravo stidljivi čovek sa kojim se može prijatno ćaskati o fudbalu. Čitaocu ostaje nejasno da li se onlajn zločini mogu ublažiti stvarnom prirodom ličnosti nekoga van interneta.
Bartlet takođe smatra da je Veks, zvezda podzemnog sveta živog seksa preko veb kamere, „motivisana preduzetnica koja je pronašla pametan način da stvori uspešan posao u vreme kada je jedno od petoro ljudi njene generacije nezaposleno.“ Zatim, naručivši travu na darknet sajtu Silk Road, izjavljuje da je njegov najveći utisak divljenje „prema jednom od najfleksibilnijih, najdinamičnijih i najuslužnijih tržišta koje sam ikada video“.
Zato ne iznenađuje što Bartlet deluje kao kralj opuštenosti kad se zapita šta može da se preduzme kako bi se obuzdao i regulisao onlajn monstrum koji uhodi naše dnevne sobe i pametne telefone naše dece. On piše: „Bilo da su u pitanju anarhistički programeri bitkoina, trolovi, ekstremisti, pornografi ili osobe sklone samopovređivanju, svi su bili veoma prijatni i srdačni, zanimljiviji i slojevitiji nego što sam zamišljao. Konačno, darknet nije ništa više nego ogledalo društva“. Ovo je zabrinjavajući kliše, koji često koriste agresivni novinari da bi zbacili moralnu odgovornost sa sopstvenog rada.
Zato što Darknet, po Bartletu „podstiče zapanjujuću kreativnost“, sledi da „Umesto da trošimo energiju na cenzuru, regulisanje i zatvaranje tih sajtova, bilo bi bolje da od njih učimo kako da tu tehnologiju iskoristimo za vredne ciljeve.“
U svetu, sve uznemirenijim rastrzanim globalnim poretkom i ekonomijom u grču, ovakvo libertarističko viđenje stvari, staro koliko i sam internet, sve je manje u skladu sa gledištima koja danas preovlađuju. Nezamislivo je da takav argument izloži bilo koji od mejnstrim političara Evrope.
A opet, Bartlet je sigurno u pravu kada smatra da ne treba da nam se priviđaju čudovišta tamo gde ne postoje i da svakako treba da negujemo kreativnost interneta. Njegova knjiga se ne bavi kompromisima koji se sada moraju praviti između privatnosti, slobode govora i takmičarskog slobodnog tržišta. U svim ovim oblastima postoji puno toga da se nauči iz Darkneta.
Autor: Jan Hargrivs, profesor digitalne ekonomije na Kardif univerzitetu
Izvor: blogs.lse.ac.uk
Zato ne iznenađuje što Bartlet deluje kao kralj opuštenosti kad se zapita šta može da se preduzme kako bi se obuzdao i regulisao onlajn monstrum koji uhodi naše dnevne sobe i pametne telefone naše dece. On piše: „Bilo da su u pitanju anarhistički programeri bitkoina, trolovi, ekstremisti, pornografi ili osobe sklone samopovređivanju, svi su bili veoma prijatni i srdačni, zanimljiviji i slojevitiji nego što sam zamišljao. Konačno, darknet nije ništa više nego ogledalo društva“. Ovo je zabrinjavajući kliše, koji često koriste agresivni novinari da bi zbacili moralnu odgovornost sa sopstvenog rada.
Zato što Darknet, po Bartletu „podstiče zapanjujuću kreativnost“, sledi da „Umesto da trošimo energiju na cenzuru, regulisanje i zatvaranje tih sajtova, bilo bi bolje da od njih učimo kako da tu tehnologiju iskoristimo za vredne ciljeve.“
U svetu, sve uznemirenijim rastrzanim globalnim poretkom i ekonomijom u grču, ovakvo libertarističko viđenje stvari, staro koliko i sam internet, sve je manje u skladu sa gledištima koja danas preovlađuju. Nezamislivo je da takav argument izloži bilo koji od mejnstrim političara Evrope.
A opet, Bartlet je sigurno u pravu kada smatra da ne treba da nam se priviđaju čudovišta tamo gde ne postoje i da svakako treba da negujemo kreativnost interneta. Njegova knjiga se ne bavi kompromisima koji se sada moraju praviti između privatnosti, slobode govora i takmičarskog slobodnog tržišta. U svim ovim oblastima postoji puno toga da se nauči iz Darkneta.
Autor: Jan Hargrivs, profesor digitalne ekonomije na Kardif univerzitetu
Izvor: blogs.lse.ac.uk
