Delfi Kutak je pročitao: „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“
Svet jeste čudan, ako vas pisanje o njemu bez ulepšavanja progna van granica sopstvene zemlje. Još je i čudniji ako vas progna van granica sopstvenog jezika. Ali, postoje granice koje se ne mogu postaviti, a te granice: „Granice uma ne znače ništa ženama koje nastavljaju da pevaju pesme o slobodi pod mesečinom.“ Elif Šafak, nagrađivani autor i politikolog, borac za prava žena, LGBT populacije i slobode govora, piše o stvarima o kojima se, na ovom čudnom svetu ćuti, iz Engleske, koja joj nije domovina, na jeziku koji joj nije maternji, o gradu koji skriva bezbroj tužnih i nepravednih ženskih sudbina, sa posvetom koja glasi:
„Istanbulskim ženama i Istanbulu, koji je odvajkada ženski grad“.
U Vanu, na istoku Turske, šestog januara 1947. godine, u porodici sa dve žene, jednim mužem i jatom golubova na krovu, rođena je Lejla Afife Kamile, spram imena predodređena da bude besprekorna, vrla i čestita, a spram očevih želja usmeravana da se uda rano, pametno i pokorno. Elif Šafak ispisala je jednu naopaku otomansku bajku, onu u kojoj princeza s rođenja završi u kontejneru na kraju. Onu u kojoj se u ovom čudnom svetu Lejla vrla i čestita pretvara u Lejlu zvanu Lejla Tekila. Dok leži u kontejneru, prebijena, zadavljena i u garderobi prostitutke, Lejlin mozak se minut po minut gasi, i u svakom minutu olfaktorni centar umirućeg mozga doziva jedan znani miris, miris začina ili lubenice, gulaša ili tek ispečenog hleba, miris koji sa sobom nosi sećanja, davna, rana i naoko zaboravljena. U svakom minuti i svakoj sekundi, Lejla kroz sećanja razmotava svoj život, koji bi možda i bio tragičan da ga nije živela jedna hrabra žena, i da nije porodicom nazivala družinu prijatelja koju čine: Nalan Nostalgija, Sinan Sabotaža, Zajnep122, Himejra Holivud i Džamila. Autsajderska petorka sastavljena od jednog štrebera, jedne Afrikanke, jednog kepeca, noćne pevačice i transvestita, u gradu na Bosforu, u gradu na dva kontinenta i dva mora, u gradu u kom vam život može biti i bajka i pustinja.
„Kroz pustinju života budala putuje sama, a pametan u karavanu.“
U Turskoj je do 1990.na snazi bio član 438. krivičnog zakonika na osnovu koga se silovateljima za trećinu smanjivala izrečena kazna ukoliko dokažu da je njihova žrtva bila prostitutka. Ukoliko je pak žrtva izdahnula, završiće na groblju za napuštene, bez sahrane i drvenog kovčega, umotana u pokrov i bačena u parcelu označenu brojem. Ako negde ima živog oca ili majku, braću, sestre ili stričeve to ne menja stvar, jer mnogo je manje potrebno da bi te se porodica trajno odrekla, mnogo, mnogo manje od visokih potpetica, nepokrivene kose i nadimka Lejla Tekila.
Sve čega se Elif u ovoj knjizi dotiče škakljivo je i gurano pod jedan veliki nacionalni tepih. Verska zatucanost, sputanost žena, zlostavljanje i zanemarivanje dece, ubistva iz časti, prostitucija, promena pola i prisilni brakovi. Ako je „Istanbulsko kopile“ zagrebalo po jermensko-turskom pitanju i položaju žena bez muževa u Istanbulu, ako je „Čast“ nastavila da ispipava i ogoljava islamsku porodicu i promenu svesti spram integracije u moderan svet, poslednji njen roman je na najcelokupniji, najdetaljniji i najhrabriji način prikazao mehanizam po kom država i porodica izopštava i uništava, praveći od osobe društvenog marginalca i od žene kurvu. Tužna sudbina, kakvu su proživele mnoge istanbulske Lejle, zamalo da je donela Elif Bukerovu nagradu za književnost. Nit za koju joj je izmakla tiče se možda samog načina pripovedanja, jer Elif piše bez nekih velikih ukrasa i misli uobličenih u rečenice koje se pamte. S druge strane, ova knjiga na svojoj strani ima dva ogromna argumenta, a to su značaj same priče, i emotivnost koju nosi.
Prateći Lejlu u životu i smrti, retko će se kome deseti da mu baš ni jednom, od početka do kraja knjige, ne zastane knedla u grlu. Za mene, čitajući svašta, na „ovom čudnom svetu“, upravo ta knedla postaje nešto po čemu književnost cenim.
Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak
„Istanbulskim ženama i Istanbulu, koji je odvajkada ženski grad“.
U Vanu, na istoku Turske, šestog januara 1947. godine, u porodici sa dve žene, jednim mužem i jatom golubova na krovu, rođena je Lejla Afife Kamile, spram imena predodređena da bude besprekorna, vrla i čestita, a spram očevih želja usmeravana da se uda rano, pametno i pokorno. Elif Šafak ispisala je jednu naopaku otomansku bajku, onu u kojoj princeza s rođenja završi u kontejneru na kraju. Onu u kojoj se u ovom čudnom svetu Lejla vrla i čestita pretvara u Lejlu zvanu Lejla Tekila. Dok leži u kontejneru, prebijena, zadavljena i u garderobi prostitutke, Lejlin mozak se minut po minut gasi, i u svakom minutu olfaktorni centar umirućeg mozga doziva jedan znani miris, miris začina ili lubenice, gulaša ili tek ispečenog hleba, miris koji sa sobom nosi sećanja, davna, rana i naoko zaboravljena. U svakom minuti i svakoj sekundi, Lejla kroz sećanja razmotava svoj život, koji bi možda i bio tragičan da ga nije živela jedna hrabra žena, i da nije porodicom nazivala družinu prijatelja koju čine: Nalan Nostalgija, Sinan Sabotaža, Zajnep122, Himejra Holivud i Džamila. Autsajderska petorka sastavljena od jednog štrebera, jedne Afrikanke, jednog kepeca, noćne pevačice i transvestita, u gradu na Bosforu, u gradu na dva kontinenta i dva mora, u gradu u kom vam život može biti i bajka i pustinja.
„Kroz pustinju života budala putuje sama, a pametan u karavanu.“
U Turskoj je do 1990.na snazi bio član 438. krivičnog zakonika na osnovu koga se silovateljima za trećinu smanjivala izrečena kazna ukoliko dokažu da je njihova žrtva bila prostitutka. Ukoliko je pak žrtva izdahnula, završiće na groblju za napuštene, bez sahrane i drvenog kovčega, umotana u pokrov i bačena u parcelu označenu brojem. Ako negde ima živog oca ili majku, braću, sestre ili stričeve to ne menja stvar, jer mnogo je manje potrebno da bi te se porodica trajno odrekla, mnogo, mnogo manje od visokih potpetica, nepokrivene kose i nadimka Lejla Tekila.
Sve čega se Elif u ovoj knjizi dotiče škakljivo je i gurano pod jedan veliki nacionalni tepih. Verska zatucanost, sputanost žena, zlostavljanje i zanemarivanje dece, ubistva iz časti, prostitucija, promena pola i prisilni brakovi. Ako je „Istanbulsko kopile“ zagrebalo po jermensko-turskom pitanju i položaju žena bez muževa u Istanbulu, ako je „Čast“ nastavila da ispipava i ogoljava islamsku porodicu i promenu svesti spram integracije u moderan svet, poslednji njen roman je na najcelokupniji, najdetaljniji i najhrabriji način prikazao mehanizam po kom država i porodica izopštava i uništava, praveći od osobe društvenog marginalca i od žene kurvu. Tužna sudbina, kakvu su proživele mnoge istanbulske Lejle, zamalo da je donela Elif Bukerovu nagradu za književnost. Nit za koju joj je izmakla tiče se možda samog načina pripovedanja, jer Elif piše bez nekih velikih ukrasa i misli uobličenih u rečenice koje se pamte. S druge strane, ova knjiga na svojoj strani ima dva ogromna argumenta, a to su značaj same priče, i emotivnost koju nosi.
Prateći Lejlu u životu i smrti, retko će se kome deseti da mu baš ni jednom, od početka do kraja knjige, ne zastane knedla u grlu. Za mene, čitajući svašta, na „ovom čudnom svetu“, upravo ta knedla postaje nešto po čemu književnost cenim.
Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak
