Malo je reći da sam bio skeptičan u pogledu Tarantinovog romana prvenca, odnosno novelizacije njegovog istoimenog filma „Bilo jednom u Holivudu“. Taj skepticizam se produbio nakon nekoliko pročitanih strana gde su me vazda nervirale scenarističke didaskalije u prozi, tipa „svi se nasmeju“ ili detaljan opis svakog lika kojeg uvede, zajedno s preciznim podatkom koliko ima godina. Međutim, ubrzo sam se prepustio veštom pripovedaču i prestao da obraćam pažnju jer mi je postalo jasno da ništa od ovoga nije slučajno, da čak i u ovakvim primerima on omažira retro novelizacije, i da tačno zna šta radi. Zanimljivo je pak da mi se ova knjiga, kako je odmicala, sve više dopadala i ne samo to, dopadala mi se više od filma. Likovi su detaljnije razrađeni i nisam ih doživljavao kao njegove konstrukte, kakvi su u filmu, već kao stvarne osobe. I to osobe s kojima sam mogao da saosećam. Takođe, Tarantino ovu novelizaciju nije „otezgario“, što će reći, nije naprosto didaskalije prepevao u prozu, nego je većinu scena napisao iznova, iz različitih uglova ili potpuno drugačije.

U oči pada i to što su dijalozi, Tarantinovo glavno oružje, svedeni na minimum. I ovde je, kao i u njegovim filmovima, prisutna izlomljena naracija, koja, začudo, funkcioniše sasvim fino. Tarantino se čak poigrava i čitaočevim predznanjem, s pretpostavkom da su svi već gledali film, pa neke bitne događaje ne čuva za kraj kao preokret ili iznenađenje već ih vrlo rano saopštava. Osetno je, daleko više nego u filmu, i koliko je ovo zapravo glavnotokovska tvorevina a ne žanrovski roman. I, svakako, ne mogu da se ne zapitam kako li bi tek izgledao Tarantinov roman koji nije vezan za postojeći film već stoji sam za sebe. Mislim da je stvarno „krajnje“ vreme da prestane da snima filmove i potpuno se posveti pisanju.

Piše: Željko Obrenović
Izvor: Delfi Kutak