Mau nije Leopard, ali je tigar. Dakle, jeste mačka.

A gde nam je Vuk? Pa Vuk je u zatvoru, čeka da Marlon Džejms napiše drugi deo kako bismo videli da li će iz njega izaći. A dok čekamo Džejmsa, Vuk će nam pripovedati i pripovedati i pripovedati, ali ne onako kako smo očekivali. O, ne. Ovakvo pripovedanje još niste sreli. A ja vam neću pisati o Džejmsovom jeziku, jer ste o njemu svi sve čuli (da li ste?). Ja ću pisati o onom što je očaralo jednog Gejmena. I da, svi smo mi čekali dan kada će se jedna ovakva knjiga pojaviti.

Mnogi su pisali prikaze o ovoj knjizi i uglavnom se sve svelo na to da im je mučno da je čitaju zbog poganština, svakakvih sakaćenja, jezika kojim se pisac služi... Međutim, ja, iako sam želela, nisam čula šta im se to nije dopalo a da je konkretno u vezi sa temom, odnosno, radnjom same knjige. Pravo da vam kažem, ja sam se na jezik kojim je knjiga napisana navikla nakon pedesete stranice (tu negde), posle na njega nisam toliko ni obraćala pažnju, samo mi je pred kraj bilo evidentno da se piščev fokus izmestio i da jezik i stil nisu bili toliko važni.

Važna je priča. Ili da budem preciznija, priče. Naš Vuk je velika pričalica i od njega ćemo čuti celu ovu pripovest napisanu na oko sedamsto strana. Zašto je jedan dečak mrtav, kao i zašto kraljica traži glavu onoga ko je dečaka ubio, a po svemu sudeći i zašto bi Vuku bilo drago da je baš on ubio dečaka. Vuk je Tragač. Kao ni dečakovo, tako ni Tragačevo ime nećemo saznati. Ali ćemo čuti sve o Bunši, Sogolon, Kavi, Niku, Leopradu, Kvaš Dari, Sedogu, Nsaki Ne Vampi, Zogbanuima, Fumeliju, Ipunduluu, Sasabonsamu, Mosiju… Celu jednu plejadu likova Džejms je poprilično uspelo smestio na tlo Afrike, upleo u priču o potrazi za dečakom, pomešao sve sa malo afričke mistike i mitologije i mi smo dobili štivo za uživanje!

Spomenula sam Gejmena. Moram da napomenem da ja nisam klasični čitalac i ljubitelj fantastike; meni sve što je preterano nije zanimljivo, ja volim da o fantastici promišljam kroz Gejmenove i slične knjige, dakle, da me pisac ubedi da je to nešto ili delimično moguće ili da se to nešto negde davno već zbilo. Dakle, samo prstohvat fantastičnih momenata. Ova knjiga je baš po tom receptu pisana. Ostavimo začas političku korektnost po strani, tužbe Strazburu za povredu imidža nacionalnih identiteta i šta sve još nisam pročitala… ljudi, ovo se događa, ovo se već dešavalo, i dešavaće se iako se svi mi zgražavamo. Jedno je da za čitanje nečega nemaš stomak, a sasvim drugo da samo na osnovu ovakvih predstava u knjizi istu tu knjigu proglasiš lošom. Ono o čemu piše Džejms i te kako je vredno vaše pažnje, ne zalećite se da prosuđujete na osnovu sporednih faktora kojih u ovom romanu ima na pretek; jednostavno je – čovek je rešio da napiše ovakvu knjigu, da ostavi po strani svu političku korektnost koja nam u poslednjih par godina kroji živote i da nam opali šamar posred lica!

Ukoliko vam se to ne dopada, nemojte čitati knjigu. Ali ćete u tom slučaju ostati uskraćeni za jedno vrhunsko delo čiji nastavak ja sa nestrpljenjem iščekujem! Smestiš glavnog pripovedača u ćeliju i pustiš ga da ti on na svoj način ispriča događaje oko kojih se cela radnja vrti – to je pripovedni okvir. Na njega povremeno čitalac zaboravi i ima utisak da je sa Tragačem koji „ima nos“, Leopardom, Bunši, Sedogom, Sogolon… u potrazi. Ko u toj družbi laže, zašto laže, o čemu laže, kao i da li je ispravno ukoliko verujemo našem pripovedaču, sve do kraja nećete saznati, iako je ovo u potpunosti zaokružena priča. (U smislu „Pertli“ i „Tajne“ – samo mi krajevi ovih knjiga sada padaju na pamet kao relevantni da ih mogu uporediti sa krajem „Crnog Leoparda, crvenog Vuka“). Ali polako, vi sa ovom družinom krstarite Afrikom, posećujete razna plemena, učite njihove običaje, zašto ubijaju Mingi decu, ko je s kojim plemenom u zavadi, saznaćete i koji je to grad bogat retkim metalom zbog kojeg je meni bio sličan vremešnoj Vakandi, otkrićete zašto je Leoprad crn, a Vuk crven, šta to rade mesečeve veštice, zašto su važne čini zaštite jedne takve veštice, šta sve rade beli čarobnjaci, gde se čuvaju svi spisi od davnina, šta su deset i devet vrata i zašto se kroz njih putuje samo u jednom smeru (ako baš hoćeš da ideš kroz njih u obrnutom smeru, možda te malo vatra proguta), ima li spasa od ujeda vipere, kako se ljudi razlikuju po mirisu… Ma, ljudi moji, vi ćete bukvalno biti nevidljivi član ove družine! Toliko je snažno Marlonovo pripovedanje. Slikovito, na momente osećate sve mirise koje Tragač oseća, imate u glavi celo Tamnozemlje, živite u istim kućicama sa Sangomom i Mingi decom (posebno volite Dimodevojčicu i Žirafodečaka), niste sigurni da li je Leoprad sav svoj i stalno se pitate šta će mu taj Fumeli (podignuta obrva), želite da volite Tragača, ali se on ne da, onda se ljutite na njega zbog Mosija, prezirete dečaka, ali u sledećem trenutku hvatate sebe kako opravdavate njegove postupke, a onda ga do srži zamrzite!

Da, primetili ste dobro, nisam vam skoro uopšte pisala o samoj radnji. I neću, jer sve ono što piše na poleđini knjige, to je radnja. ALI, sa svim mirisima i ukusima Afrike, gađenjem, snishodljivošću, ljubavlju, žaljenjem, velikom zanteresovanošću, dubokom tugom, saosećanjem sa Tragačevim patnjama na kraju i velikom željom da je slagao ispitivača kojem ovu priču priča. (Nadam se da je, ipak, jedna lukava lisica.)

I savet za kraj: odvojte jedno tri dana, nemojte ići na posao, viđati prijatelje, raditi sve ono što radite svakog dana i što je vaša rutina, jer će vaša rutina, ukoliko počnete da čitate ovu knjigu, postati samo izgovori kako da se otarasite svega kako biste ovu knjigu što pre pročitali!

I još jednom: Eli Gilić, svaka čast za prevod!

Autor: Nataša Đuričić Marković
Izvor: Delfi Kutak