„Rat se često oseti u vazduhu. Prosto tako, oseti se. Kao svako nevreme.“

Ovom rečenicom Zoran Milekić započinje potresnu priču o jednom od najtežih stradanja našeg naroda u Drugom svetskom ratu.

Ili je, zapravo nastavlja, tamo gde je stao pišući najpre „Austrijanku“, priču o ženi po imenu Diana Budisavljević koja je iz kandži i čistog, nepatvorenog zla i smrti spasavala zatočenu decu. Ovo je, žanrovski posmatrano romansirana istorijska priča o troje dece.

Tri različite priče, tri različita puta, tri potpuno različite sudbine, koje su prepletene ne samo pripadnošću istom narodu, ne samo pripadnošću istoj veri, već i stradanjem, patnjom i bolom koji su iskusili.

Tok priče je razruđen, grana se i meandrira u više pravaca prateći, ne samo sudbinu te dece, već i sudbine ljudi povezanih sa decom Kozare i Potkozarja. To su roditelji, komšije, sapatnici iz zbegova, sastradalnici iz vagona smrti, kojima su poput reke Save tekli ka Staroj Gradišci i Jastrebarskom. 

A tamo, neizvesnost, uokvirena ciglama i opekama, vašljivim slamaricama i tek pokojom kutlačom retke, vodnjikave čorbe, nedovoljne da utoli glad tih napaćenih, namučenih duša. I svuda strah, bol, patnja. 
Osmesi koji nestaju i ćutanje, jer to je prvo što naučiš kada te ratni vihor ponese: „U ratu je ćutanje najviša zapovest“.

„Samo da je glave na ramenima“, šaputaće kao mantru zarobljena deca, prisilno odvojena od roditelja, okružena beskrajnim nebom i bodljikavom žicom.

A nad njima crne legije smrti i bele odore sestara milosrdnica, koje nasuprot imenu u sebi nemaju ničega milosrdnog i empatičnog. I to je sudbina.

Ili neka njena fantazmagorična igra, u kojoj su deca odvojena od majki, majke poslate stotinama, hiljadama kilometara daleko, dok legioni zla likuju i keze svoje oštre, okrvavljene čeljusti na njih. Scene okrutnosti su opisane onako kako ih je istorija zapamtila i tokom čitanja, kreću se u rasponu od suza, sažaljenja, sve do mučnine i fizičkog proživljavanja tog bola.

Ali, to je rat. Ta najmanja a opet, najružnija reč na svetu. Kao što je rat i onaj čarobni ples učenica Tatjanine škole, dodolski, vilinski, čaroban, kao kontrast tom strašnom mestu, toj čatrlji užasa, u kojoj deca koja su zaboravila da se smeju, ispuštaju krike.

I to je sudbina i ratom zahvaćeni svet.

U tom i takvom svetu koji Zoran Milekić istoričarski precizno opisuje, ne izostavljajući nijedan detalj, ma koliko težak bio, Jelena, Dragoje i Mika su simboli. Zapravo, metafore. Simboli i metafore – hrabrosti i prkosa, nevinosti, čistote duše. Oni su simboli opstanka, simboli one večite, biblijske borbe dobra i zla. Mika je, kraj njih ona nova zora, čista, neiskvarena, ali napaćena i izranavljena duša, opet, samo naizgled nejaka, dok su Jelena i Dragoje simboli pobede.

Oni su, zapravo, i Jelenin rođeni brat Živko, i Dragoje i Petar Zmijanjac, svi pobednici jer su preživeli. Preživeli ono što mnogi odrasli, samo naizgled snažniji i otporniji – ne bi.

Čak i kada maloj Jeleni naizgled ponestane snage, kada joj se iz dubine dečije duše koja je preko leđa prevalila mnogo, otme uzdah i izgovori: „Gorak li si, živote“ i kada mnogo poželi majku, ona je ipak pobednik, jer sve dok živi ona, sve dok žive Mika, Živko, Dragoje, oni su pobednici i ta nada da će postojati neko ko će nekada ispričati svoju krvavu bajku, ratom prekinutog detinjstva.

I to je možda, i najjača poruka koju nam, ovim pre svega antiratnim romanom šalje pisac. Da sve dok žive deca, živeće i nada. Nada u povratak zavičaju, nada da će se izgubljeni muževi, očevi i sinovi vratiti. U prkos i u inat onima koji bi da takav poredak naruše.

Jer baš kao što je David pobedio Golijata, tako su i ova životno mudra, hrabra i neustrašiva deca pobedila zlog džina koji je hteo da ih, kao u bajci proždere.

Autor: Jelena Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak