Delfi Kutak je pročitao: „Dobre komšije“
Mike i Bjanka se sa dvoje dece sele iz Stokholma u malo naselje u oblasti Skone. Naselje se na prvi pogled čini idiličnim, a i Bjanka je dobro proverila buduće komšije pre useljenja. Uz njihovu, u ulici su još tri kuće, sa zanimljivim komšijama sa kojima treba živeti, a u isto vreme i zadržati odstojanje. Ulica se zove Galamdžijska (svako naselje je dobilo simpatično ime iz neke knjige Astrid Lindgren), a redni broj kuće je broj 13. I šta bi moglo poći naopako?
Dve godine nakon useljenja, naravno na petak 13, Bjanku će udariti auto koji vozi njihova komšinica. I dok se Bjanka u bolnici bori za život, polako otkrivamo da li je ovo zaista bio samo nesrećni slučaj.
Ako bih jednom rečju morala da opišem pisanje Matijasa Edvardsona, onda bi to bila reč „majstorski“. Počela sam da čitam knjigu za koju sam mislila da je psihološki triler od koga će me podići jeza. Nisam to dobila. Nema napetosti, nema adrenalina, nema ničeg karakterističnog za trilere, čak nismo sigurni da ima i zločina. A opet, čitala sam savršenu knjigu.
Matijas se bavi psihologijom likova, međuljudskim odnosima, kako u porodici tako i sa ljudima u okruženju, i to radi fenomenalno. U priču nas uvodi Mike, ali mu se vrlo brzo pridružuju komšinica Žaklina i njen sin Fabijan. Postoje tri naratora koja govore o dešavanjima iz svog ugla. Takođe, pratimo i dva vremenska okvira, pre i posle udesa. Iako se u početku čini da će ovakav pristup zbuniti čitaoca i da neće biti lako ispratiti radnju, upravo je suprotno.
Mikeove i Bjankine komšije su i stari penzioneri Gun-Brit i Oke. To su „kamere“ u naselju, njihovim očima ništa ne promiče. U sve se mešaju i imaju mišljenje o svemu. Tu je i Ula, koji živi sam sa svojim mačkama i koji je ranije osuđivan za nasilje. Žaklina je bila model u Americi, ali vratila se u svoju domovinu sa sinom Fabijanom koji je sada tinejdžer i nije baš kao i druga deca. Iako prelepa, ne ume da odabere muškarce i gotovo uvek navuče sebi bedu na vrat. Fabijan sanja o povratku u Ameriku i susretu s ocem. Ne snalazi se sa vršnjacima i redovno upada u nevolje. Mike je profesor fizičkog u lokalnoj školi, neko ko uvek i u svemu vidi dobro, a Bjanka žena koja razmišlja šta bi u određenoj situaciji moglo poći naopako.
Nema, dakle, mnogo likova, a ipak ne manjka intriga, afera, prijateljstava i neprijateljstava. Likovi su izvanredno osmišljeni. Znamo ih iz komšiluka, prepoznali bismo ih da ih sretnemo na ulici. Svi imaju svoje tajne, skrivene planove, probleme… Uvučeni smo u taj „idilični“ komšiluk, rado učestvujemo u svim tračevima.
Radnja se odvija sporo. Pažnja je na potisnutim emocijama, raspoloženju, ličnim opisima. Kako se ljudi ponašaju u situacijama pod pritiskom? Šta raditi kada se desi nešto vrlo loše, a za to nemate koga da okrivite? Linija između ispravnog i neispravnog je tanka. Prisutne su nelagoda i napetost u bliskim odnosima. Za svakog je istina drugačija, svi žele da se zaštite.
Posebno zabavno bile su kratke, cinične opaske koje pisac ubacuje u razgovor junaka. Dođe vam da kažete: „Opaaa, bravo za tebe Gun-Brit, ili Ula.“
„Dobre komšije“ su izmišljena priča, ali imaju mnogo dodira s realnošću. Matijas se bavi i veoma važnim problemima današnjice kao što su vršnjačko nasilje, prividno prihvatanje različitosti, a u stvari šikaniranje onih koji su drugačiji, i to ne samo od vršnjaka već i od odraslih. Mnogo je onih koji žele da se svi i sve uklope u šablon. Imamo i potrebu da se deci i mladima postave dijagnoze. Psihičko i fizičko nasilje je prisutno u velikoj meri i čini se da ga svako od nas nosi u sebi, i samo je pitanje šta je kome okidač.
Iako se tokom čitanja sve čini jednostavnim, mislimo da smo shvatili likove, odjednom se sve preokreće i menja. Kraj je savršen, nepredvidiv, bar za mene, a opet logičan. Još jednom ću reći: MAJSTORSKI!
Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak
Dve godine nakon useljenja, naravno na petak 13, Bjanku će udariti auto koji vozi njihova komšinica. I dok se Bjanka u bolnici bori za život, polako otkrivamo da li je ovo zaista bio samo nesrećni slučaj.
Ako bih jednom rečju morala da opišem pisanje Matijasa Edvardsona, onda bi to bila reč „majstorski“. Počela sam da čitam knjigu za koju sam mislila da je psihološki triler od koga će me podići jeza. Nisam to dobila. Nema napetosti, nema adrenalina, nema ničeg karakterističnog za trilere, čak nismo sigurni da ima i zločina. A opet, čitala sam savršenu knjigu.
Matijas se bavi psihologijom likova, međuljudskim odnosima, kako u porodici tako i sa ljudima u okruženju, i to radi fenomenalno. U priču nas uvodi Mike, ali mu se vrlo brzo pridružuju komšinica Žaklina i njen sin Fabijan. Postoje tri naratora koja govore o dešavanjima iz svog ugla. Takođe, pratimo i dva vremenska okvira, pre i posle udesa. Iako se u početku čini da će ovakav pristup zbuniti čitaoca i da neće biti lako ispratiti radnju, upravo je suprotno.
Mikeove i Bjankine komšije su i stari penzioneri Gun-Brit i Oke. To su „kamere“ u naselju, njihovim očima ništa ne promiče. U sve se mešaju i imaju mišljenje o svemu. Tu je i Ula, koji živi sam sa svojim mačkama i koji je ranije osuđivan za nasilje. Žaklina je bila model u Americi, ali vratila se u svoju domovinu sa sinom Fabijanom koji je sada tinejdžer i nije baš kao i druga deca. Iako prelepa, ne ume da odabere muškarce i gotovo uvek navuče sebi bedu na vrat. Fabijan sanja o povratku u Ameriku i susretu s ocem. Ne snalazi se sa vršnjacima i redovno upada u nevolje. Mike je profesor fizičkog u lokalnoj školi, neko ko uvek i u svemu vidi dobro, a Bjanka žena koja razmišlja šta bi u određenoj situaciji moglo poći naopako.
Nema, dakle, mnogo likova, a ipak ne manjka intriga, afera, prijateljstava i neprijateljstava. Likovi su izvanredno osmišljeni. Znamo ih iz komšiluka, prepoznali bismo ih da ih sretnemo na ulici. Svi imaju svoje tajne, skrivene planove, probleme… Uvučeni smo u taj „idilični“ komšiluk, rado učestvujemo u svim tračevima.
Radnja se odvija sporo. Pažnja je na potisnutim emocijama, raspoloženju, ličnim opisima. Kako se ljudi ponašaju u situacijama pod pritiskom? Šta raditi kada se desi nešto vrlo loše, a za to nemate koga da okrivite? Linija između ispravnog i neispravnog je tanka. Prisutne su nelagoda i napetost u bliskim odnosima. Za svakog je istina drugačija, svi žele da se zaštite.
Posebno zabavno bile su kratke, cinične opaske koje pisac ubacuje u razgovor junaka. Dođe vam da kažete: „Opaaa, bravo za tebe Gun-Brit, ili Ula.“
„Dobre komšije“ su izmišljena priča, ali imaju mnogo dodira s realnošću. Matijas se bavi i veoma važnim problemima današnjice kao što su vršnjačko nasilje, prividno prihvatanje različitosti, a u stvari šikaniranje onih koji su drugačiji, i to ne samo od vršnjaka već i od odraslih. Mnogo je onih koji žele da se svi i sve uklope u šablon. Imamo i potrebu da se deci i mladima postave dijagnoze. Psihičko i fizičko nasilje je prisutno u velikoj meri i čini se da ga svako od nas nosi u sebi, i samo je pitanje šta je kome okidač.
Iako se tokom čitanja sve čini jednostavnim, mislimo da smo shvatili likove, odjednom se sve preokreće i menja. Kraj je savršen, nepredvidiv, bar za mene, a opet logičan. Još jednom ću reći: MAJSTORSKI!
Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak
