Ovaj roman mi se godinama vuče po policama, a moju potpunu pažnju je pridobio tek nakon pročitanih memoara Ani Erno.

Dok sam pretraživala biografiju ove književnice, pronašla sam intervju u kojem govori o mladom Eduaru Luju koji se proslavio romanom „Gotovo je s Edijem Belgelom“. Navodno, Ani ga je ohrabrila, ističući da njegova surova ispovest ima razornu moć. Bila mu je podrška i pomagala je da shvati koliko autobiografija može biti subverzivna.

Nakon što je roman napisan, Eduar Luj je imao problem sa izdavačima. Niko od izdavača mu nije poverovao da u današnjoj Francuskoj postoji jedno takvo selo koje, osim što je siromašno, ono je i duhom bedno.

Roman je inspirisan Eduarovim odrastanjem na severu jednog francuskog sela koje je centar fabričkog naselja. Ti crvenom opekom izgrađeni hangari, sa visokim dimnjacima koji izbacuju lavine dima, iz očiju potiru sliku idiličnog sela zelenih pašnjaka.

U ovom selu zna se ko je muško, ko zarađuje, troši novce, pije i bije, a ko je žensko čiji se život svodi na rađanje, čišćenje oronulih kuća i izlazak na betonski trg kako bi se razmenili najnoviji seoski tračevi.

Klinci se zabavljaju na autobuskoj stanici uz hektolitre piva, izlaze sa devojkama koje ubrzo ostaju trudne pa su već sa otprilike šesnaest godina primorani da napuste školovanje. Deca tako postaju kopije svojih roditelja i priča se ponavlja.

I to je ono što Eduar ovde uspešno oslikava, taj generacijski začarani krug, jednu strukturu društva u kojoj ljudi preživljavaju na socijalnoj pomoći a porodična okupljanja se svode na večeri ispred TV-a gde ukućani pretežno ćute i gutaju masnu hranu pomno prateći rijaliti programe.

Pa opet, svi oni veruju da su privilegovani deo francuskog društva u odnosu na Arape i crnce, na taj „talog“ kako ih često nazivaju, i ponosni su na svoj životni stil u poređenju sa njima. U stvarnosti, oni su onaj deo Francuske kojeg se Francuska stidi i prikriva, a od privilegija nema ni govora.

U ovom surovom okruženju gde su sirovost i grubost kompliment, gde muškarci ne pokazuju osećanja i ne plaču, a žene „imaju muda“ da stisnu zube i trpe, rodio se nežni plavi dečak piskutavog glasa, koji njiše kukovima dok hoda i ima manire devojčice.

Rodio se Edi Belgel na kojeg će se kao kiša sručiti potisnuta srdžba, strašan gnev i nezadovoljstvo ove zabiti. On će kroz celo svoje detinjstvo biti ismejavan, zlostavljan na neoprostivo brutalne načine, prebijan skoro do smrti, pa čak i seksualno iskorišćen u porno igrama koje su izvodili.

Njegov najveći greh je što nije „dovoljno muško“, što ga od golih ženskih grudi više privlače dlakava muška prsa. I roditelji su svesni njegove drugačije prirode, saginju glavu pred komišijama zato što njihov mali na blatnjavim poljanama ne igra fudbal, a onda se iz uniženosti odjednom uzdignu i izgoropade lažnim ponosom, jer, pobogu, Edi je pravi zavodnik, uvek je u društvu devojčica.

Eduar će otkriti svoju potresnu biografiju, svoje odrastanje u kući od koje je često hteo da pobegn, opisaće školske dane koji su bili robija i u ovoj ispovesti neće poštedeti ni oca ni majku, kao ni vršnjake koji su se nad njim iživljavali.

Autor: Jovanka Milić
Izvor: Delfi Kutak