Delfi Kutak je pročitao: „Ispovest maske
„Čovek je najmanje svoj kada govori o sebi. Dajte čoveku masku i reći će vam istinu.“ Oskar Vajld
Upravo to radi Kočan. Govori istinu u maskaradi svog života. Očekivano je njegova maska, a ono što je suštinski on okolina smatra maskom osobe željne pažnje. Zato Kočan nesputano govori istinu, najdublju, najskriveniju, najintimniju istinu o svom biću. Ovo je ispovest maske.
Prisećajući se svog detinjstva i mladosti, Kočan se priseća znakova otkrivanja i spoznaje svoje seksualnosti. U tradicionalnom Japanu gde su čvrsto vladali strogi kodeksi ponašanja, čak i načina razgovora, suočiti se sa svojom seksualnošću bila je neuobičajenost, a suočavanje sa neobičnostima hrabrost. Kočana ne uzbuđuju samo muška tela već i patnja, krv i smrt. Prva sećanja u kojima će kasnije tražiti poreklo nekih svojih osećanja i postupaka bilo je uzbuđenje koje je osećao posmatrajući radnika u uskim pantalonama, sliku konjanika i miris znoja tela vojnika. Tadašnje reakcije još nisu bile seksualne, više su bile neobjašnjivo ushićenje. Druga vrsta uvoda u život bila je uživljavanje u ženske uloge, proročice ili Kleopatre, npr. treća vrsta uvoda bilo je to što je bio zaljubljen u svakog mladića koji je u priči ubijen.
Sa dvanaest godina proživljavao je očaj deteta koje ne zna šta da radi sa novom igračkom. Mehanizam igračke pokretala su naga tela mladića. Do tada je pogrešno verovao da ga takve stvari privlače na poetski način, mešajući pravu prirodu svoje čulnosti sa estetikom. Nedugo potom nastupila je i prva ljubav, tesno povezana sa telesnom strašću.
U periodu kada su mu stvari u vezi sa seksom uglavnom bile poznate, to što se razlikuje od drugih još uvek ga nije zabrinjavalo. Nije svoju sklonost koja je odstupala od opšteprihvaćenih smatrao normalnom i ispravnom, jednostavno joj nije pridavao značaj misleći da i drugi imaju iste želje. Kada je uočio kolika je razlika u interesovanjima između njega i dečaka u koga je tada bio zaljubljen, shvatio je koliko je duboka provalija između njih. Mislio je da će „ako se zaista potrudi“, moći da pobegne od tog detinjastog stanja još uvek ne shvatajući da je ono što mu se dogodilo zapravo njegova prava ličnost i izvesno deo njegovog pravog života.
„Kažu da je život pozornica. Već i pre nego što se moje detinjstvo završilo, bio sam čvrsto uveren u to, i ubeđen da mi je namenjeno da igram svoju ulogu na pozornici i da nikada drugima ne otkrijem svoje pravo biće.“
Posle perioda androfila i kasnijeg prerioda efebofila, sa dvadeset godina kod Kočana je nastupio period samoobmane u želji da se uklopi. Odlučio je da voli neku devojku a da prema njoj ne oseća nikakvu želju ili žudnju, što je bio njegov najbezočniji i najdrskiji poduhvat. Postao je čovek koji može da očara ženu a da je ne voli, a onda kada ljubav počne da gori u njoj, da je ostavi bez razmišljanja. Ovim intelektualnim pristupkom njegov emocionalni život nije doveden u red. Postojao je jasan razdor između duše i tela.
„Ti ne pripadaš ljudskom rodu. Ti si biće koje je nesposobno za odnose unutar društva. Ti si samo neko neljudsko stvorenje nekako čudno i jadno.“
Jukio Mišima je pseudonim Kimitakea Hiraokea. Roman „Ispovest maske", sa dosta autobiografskih elemenata, objavljen je 1949. godine, pa je tema homoseksualnosti izazvala veliku senzaciju. Roman je postao veoma popularan kod publike i od tada Mišimina književna karijera dobija na uzletu. Znajući kakav je Mišimin život bio, čini se kao da ga je ovim romanom predvideo. Ili je ipak sve vreme živeo svoja osećanja i ubeđenja, za koje je svet mislio da su maskarada.
Autor: Tanja Kisa
Izvor: Delfi Kutak
Upravo to radi Kočan. Govori istinu u maskaradi svog života. Očekivano je njegova maska, a ono što je suštinski on okolina smatra maskom osobe željne pažnje. Zato Kočan nesputano govori istinu, najdublju, najskriveniju, najintimniju istinu o svom biću. Ovo je ispovest maske.
Prisećajući se svog detinjstva i mladosti, Kočan se priseća znakova otkrivanja i spoznaje svoje seksualnosti. U tradicionalnom Japanu gde su čvrsto vladali strogi kodeksi ponašanja, čak i načina razgovora, suočiti se sa svojom seksualnošću bila je neuobičajenost, a suočavanje sa neobičnostima hrabrost. Kočana ne uzbuđuju samo muška tela već i patnja, krv i smrt. Prva sećanja u kojima će kasnije tražiti poreklo nekih svojih osećanja i postupaka bilo je uzbuđenje koje je osećao posmatrajući radnika u uskim pantalonama, sliku konjanika i miris znoja tela vojnika. Tadašnje reakcije još nisu bile seksualne, više su bile neobjašnjivo ushićenje. Druga vrsta uvoda u život bila je uživljavanje u ženske uloge, proročice ili Kleopatre, npr. treća vrsta uvoda bilo je to što je bio zaljubljen u svakog mladića koji je u priči ubijen.
Sa dvanaest godina proživljavao je očaj deteta koje ne zna šta da radi sa novom igračkom. Mehanizam igračke pokretala su naga tela mladića. Do tada je pogrešno verovao da ga takve stvari privlače na poetski način, mešajući pravu prirodu svoje čulnosti sa estetikom. Nedugo potom nastupila je i prva ljubav, tesno povezana sa telesnom strašću.
U periodu kada su mu stvari u vezi sa seksom uglavnom bile poznate, to što se razlikuje od drugih još uvek ga nije zabrinjavalo. Nije svoju sklonost koja je odstupala od opšteprihvaćenih smatrao normalnom i ispravnom, jednostavno joj nije pridavao značaj misleći da i drugi imaju iste želje. Kada je uočio kolika je razlika u interesovanjima između njega i dečaka u koga je tada bio zaljubljen, shvatio je koliko je duboka provalija između njih. Mislio je da će „ako se zaista potrudi“, moći da pobegne od tog detinjastog stanja još uvek ne shvatajući da je ono što mu se dogodilo zapravo njegova prava ličnost i izvesno deo njegovog pravog života.
„Kažu da je život pozornica. Već i pre nego što se moje detinjstvo završilo, bio sam čvrsto uveren u to, i ubeđen da mi je namenjeno da igram svoju ulogu na pozornici i da nikada drugima ne otkrijem svoje pravo biće.“
Posle perioda androfila i kasnijeg prerioda efebofila, sa dvadeset godina kod Kočana je nastupio period samoobmane u želji da se uklopi. Odlučio je da voli neku devojku a da prema njoj ne oseća nikakvu želju ili žudnju, što je bio njegov najbezočniji i najdrskiji poduhvat. Postao je čovek koji može da očara ženu a da je ne voli, a onda kada ljubav počne da gori u njoj, da je ostavi bez razmišljanja. Ovim intelektualnim pristupkom njegov emocionalni život nije doveden u red. Postojao je jasan razdor između duše i tela.
„Ti ne pripadaš ljudskom rodu. Ti si biće koje je nesposobno za odnose unutar društva. Ti si samo neko neljudsko stvorenje nekako čudno i jadno.“
Jukio Mišima je pseudonim Kimitakea Hiraokea. Roman „Ispovest maske", sa dosta autobiografskih elemenata, objavljen je 1949. godine, pa je tema homoseksualnosti izazvala veliku senzaciju. Roman je postao veoma popularan kod publike i od tada Mišimina književna karijera dobija na uzletu. Znajući kakav je Mišimin život bio, čini se kao da ga je ovim romanom predvideo. Ili je ipak sve vreme živeo svoja osećanja i ubeđenja, za koje je svet mislio da su maskarada.
Autor: Tanja Kisa
Izvor: Delfi Kutak
